Globalizam i unipolarni svet nakon Trampa: Najveći adut NATO

Piše: Dragan Milašinović

Sama činjenica da je trku za svoju predsedničku nominaciju, koju je zvanično objavio 16.06.2015, sloganom „Učinimo Ameriku ponovo velikom!” (Make America Great Again!), od početka bazirao na izrazito anti-globalističkoj platformi nametali su Donaldu Trampu i njegovom timu veoma nezahvalnu startnu poziciju u okviru već ustaljenih vrednosti američkog izbornog sistema. Bez podrške mainstrim medija, čak nasuprot njima, ometan manipulativnim mehanizmima psiholoških labaratorija Novog svetskog poretka, sudaren sa elitističkim krugovima kojima partijska pripadnost znači mnogo manje od Tajnog društva čiji su članovi, Trampu svakako nije bilo lako da uspešno artikuliše i plasira izbornu poruku svojoj ciljnoj grupi, prosečnom američkom belcu koji postaje manjina u sopstvenoj zemlji, opljačkanom od elita i nesigurnom u ono što mu sutrašnjica donosi. Još teže, mnogo teže, bilo je u tim ljudima probuditi energiju neophodnu za ozbiljne društvene promene.

On je u tome uspeo, srušivši pri tome neke od savremenih američkih političkih postulata, poput onog da je Ronald Regan bio poslednji predsednik kome je pobedu donela čisto bela izborna baza i da jednobojna izborna koalicija, zbog demografskih promena, nema više šansi za izbornu pobedu u Americi.

Ali, da li je to mogao učiniti sam? Ili je, od prvog trenutka, iza njega stajao ozbiljan tim koji je ciljao najviše domete?!

Njegova jasna anti-globalistička platforma, koja podrazumeva slabljenje moći sadašnjih „elita“, učinila je da se nakon osvajanja stranačke nominacije, na neki način, iza njega svrsta čitav, još uvek nedovoljno povezani svetski anti-globalistički blok, od Snoudena do Asanža, od nacionalne evropske desnice, preko nekadašnjih Reganovih saradnika koji su danas uticajni antiglobalistički kolumnisti u SAD, pa sve do Vikiliksa, koji je svojim dobro tempiranim depešama značajno uticao na neke od ključnih trenutaka koji su odlučili američku izbornu trku. I to se nikako ne bi smelo zanemariti.

Naravno, tu je i Rusija, čije su simpatije prema Trampu razumljiva posledica njegovog izbornog programa i otvorenosti za ideju multipolarnog sveta, što je koncept koji već godinama grade Rusija i Kina, a da li postoji i nešto iza toga teško je reći, budući da je Putin pominjući Trampa tokom kampanje uvek govorio u granicama diplomatske učtivosti. I dvosmislenosti. Tek, oni koji su hteli da ruše Trampa, spočitavajući mu da je Putinov kandidat, dobrano su promašili metu. Štaviše, na neki način su mu i pomogli da sebe predstavi kao jakog lidera, a tu svakome prija poređenje s Putinom.

I tako je Tramp krenuo u svoju savršeno projektovanu kampanju za prikupljanje elektorskih glasova, toliko superiornu da, iako je Klintonova na izborima 8. novembra dobila više glasova na nacionalnom nivou, Tramp je osvojio ubedljivu većinu glasova Elektorskog kolegijuma – 306 prema 232, što se jedino broji u SAD.

I opet pitanje, da li je to mogao napraviti „slobodni strelac”? Ili je, možda, i sam Donald Tramp nečiji projekat? Prvi veliki projekat savremenog anti-globalizma!

Ne sme se zanemariti da se američka izborna trka sve vreme odvijala pod senkom vojnih priprema za opšti napad na Rusiju, koje je, mimo svih rezona i običaja, otpočela odlazeća Obamina administracija, a da je planirana pobeda ozbiljno bolesne Hilari Klinton zapravo trebalo da bude izbor osobe koja će tu naredbu izdati.

Ali, ne bi smeli prenebregnuti ni da je još tokom juna meseca 2016. godine, dok su rezultati preliminarnih istraživanja ukazivali na prednost Hilari, poznati antiglobalista i proslavljeni režiser, Majkl Mur, autor kultnih dokumentarnih filmova „Farenhajt 9/11“ i „Boulinga za Kolumbinu“ hladnokrvno izjavio „Ne želim da vam kvarim raspoloženje, ali je moje mišljenje da će Tramp pobediti Klintonovu. Izivinite, tako stvari stoje“.

I kada se to dogodilo postalo je jasno da ćemo se danom Trampove inaguracije probuditi u jutru multipolarnog sveta. Sve ostalo biće stvar tehnike i vremena.

Ali, šta je sa globalističkom idejom unipolarnog sveta u koju je uloženo toliko sesija Bildelberga i glamura Trilaterale. Hoće li ona biti jednostavno napuštena u korist neke fleksibilnije, ili branjena po svaku cenu? Šta je sa tolikim polugama moći koje su i dalje na raspolaganju dojučerašnjim Gospodarima Sveta? Hoće li ih upotrebiti za odbranu onoga što misle da su Bogu ukrali, a Ljudima oteli? Zar će tako lako prepustiti Ameriku, svoj vekovima kovani mač?

Naravno da će je braniti! Do kraja i svim resursima koje imaju!

Globalizam u unipolarni svet posle Trampa

Ako zanemarimo detinjasti Sorošev pokušaj da rezultate izbora predupredi „obojenom revolucijom“ u sopstvenoj zemlji, čega se odrekao posle samo jednog ozbiljnog telefonskog poziva, delovanje uspostavljenog elitističkog sistema prema Trampu se u Americi odvija u dva pravca:

Pokušaju da se što više vrhunskih kadrova infiltrira u njegovu administraciju i njenu razgranatu mrežu, kao bi sačuvali što veću mogućnost za uticajna kreiranje, donošenje i realizaciju odluka.
Pripremu Trampovog fizičkog uklanjanja, a internet „mamci“ u tom smislu već se pojavljuju na određenim zaštićenim adresama. Naravno, ti „mamci“ su sondaža i preusmeravanje pažnje za nešto što rade puno ozbiljnije službe.

U svom dosadašnjem delovanju, nakon izbora, Tramp je pokazao da je svestan i jednog i drugog, pa ćemo više pažnje posvetiti geopolitičkom prekomponovanju savremenog globalizma. Ono što je vidljivo već na prvi pogled jeste premeštanje težišta globalističkog otpora multipolarnom svetu na pojedine zemlje EU. Diplomatski neshvatljivo neodmerene reakcije na Trampov izbor koje su došle iz svih zemalja Unije, izuzev Mađarske, pokazale su da je briselsku elitu uhvatio paničan strah od nemininovnog i da bi im siledžijska Hilarina Amerika bila mnogo više po volji.

Najdalje u tome otišle su dve vodeće evropske zemlje Nemačka i Francuska. Očigledno pod punom vlašću globalista Angela Merkel nastavlja da nemački narod vodi u bespotrebnu konfrontaciju sa Rusijom i nacionalnom Evropom, plaćajući pri tome političku cenu u padu popularnosti. Što se tiče Francuske ona je, uvođenjem vanrednog stanja, praktično predata na upravljanje Manuelu Valsu, doskorašnjem premijeru, jednom od ključnih globalističkih kadrova u Evropi, što se itekako osetilo i u zaoštravanju prema Rusiji, ali i u otvorenoj podršci Klintonovoj u kampanji, što nije bio manir francuske politike. Ako Vals uspe u nameri da postane novi predsednik Francuske to će biti jasan signal da je ova zemlja čvrsto u kandžama globalista.

No, teško da će EU, koja se raspada sama po sebi, moći da bude ozbiljan bastion otpora širenju ideje multinacionalnog sveta i novoj, verujem konstruktivnijoj, ulozi Amerike u svetskim procesima.

Ali, zato je tu najveći adut globalista za odbranu svojih pozicija – NATO. On se već dugo vremena priprema upravo za ovakve situacije. Da je NATO instrument Novog svetskog poretka, što je naziv koji je kasnije evoluirao u „Unipolarni svet“, prvi put je obelodanio njegov nekadašnji Generalni sekretar Manfred Verner, koji se na čelu Alijanse nalazio od 1994. do 1998. godine. U tom smislu NATO je horizantalno i vertikalno (hijerarhijski) povezan u mrežu globalističkih institucija koje čine deo jedinstvenog osvajačkog i upravljačkog mehanizma unipolarnog sveta. Shodno tome evoluirala je i njegova organizaciona struktura, menjale su se njegove doktrine i proklamovali zvanični ciljevi i stavovi.

Evolucija NATO-a iz vojne u političko-bezbednosno-vojnu nadnacionalnu organizaciju praktično je zaokružena doktrinom „Strategija aktivnog angažovanja i moderne odbrane“ proklamovanoj na Lisabonskom samitu ove organizacije krajem 2010. Doktrinarne promene praćene su odgovarajućim organizacionim i kadrovskim usklađivanjem, tako da NATO-u danas nije primarni interes vojna zaštita njegovih članica, kako je bilo nekada, već se on profilisao kao globalistički institut koja zastupa interese svetske Elite, spreman da, prema potrebi, preuzme funkcije nekih drugih, u osnovi civilnih, međunarodnih organizacija, pre svih OUN, zatim EU, OEBS-a, Afričke unije i dr., čime se, prema potrebi Elite, može direktno suspendovati usposavljeni međunarodni pravni poredak ili omogućiti njegovo zaobilaženje, koje bi bilo branjeno vojnom silom.

Pri tome, tako kako je koncipiran, on je dovoljan sam sebi, tim pre što se ne finansira samo od davanja zemalja članica, već i od donacija mega-kapitalista, i svog funkcionisanja kao profitne ratne kompanije gde direktnim (primer Saudijske Arabije u ratu protiv Iraka) ili indirektnim (kroz pljačku i eksploatacoju resursa) putem naplaćuje svoje usluge od zemalja korisnika ili pobeđene strane.

Dakle, NATO ostaje najveća pretnja mirnoj tranziciji u multipolarni svet, ali svakako će mogućnost njegove upotrebe u tom smislu zavisti ne samo od volje njegovih Gospodara, neko i od objektivne snage druge strane, pre svega vojne snage Rusije i Kine i političke snage Trampa da artikuliše procese koje je najavio.

Ono što se u ranoj fazi može očekivati, i što se već dešava, svakako je zveckanje oružjem na ruskim granicama i potpiravanje balkanskih žarišta radi držanja tenzija i stvaranja preduslova za eventualno započinjanje većih konflikata u svakom trenutku.

Ćutanje Bžežinskog i tajanstveni osmeh Kisindžera

Pobeda Donalda Trampa verovatno je označila i kraj aktivne karijere vodećeg američkog geopolitičara Zbignjeva Bžežinskog, pokretača svih američkih doktrina koje za cilj imaju dominaciju i pokoravanje planete i mentora Bušovih, Klitonovih, kao i Baraka Obame. U svakom od mnogobrojnih zločina koje su ovi ljudi počinili on ima svoju ulogu. Smatra se da je upravo on taj koji je odlazeću Obaminu administraciju privoleo na pripremu ratne opcije, računajući i masovni nuklearni udar. Od kako je iz savetovanja američkih predsednika istisnuo vremešnog Henrija Kisindžera, stvarnog tvorca koncepta unipolarnog sveta, svoje lične frustracije Rusijom (kao dete poljskog emigranta) nametnuo je na nivo američke politike, ali je njegov promašaj sa Hilari bio toliki, da je posle izbora Trampa jednostavno zanemeo i pobegao od javnosti.

Budući da sam detaljnije o njemu za FSK već pisao u tekstu „Rusija na meti – od Haushofera do Bžežinskog“, ovde ću nešto više prostora posvetiti Henriju Kisindžeru, čoveku čije su savete cenili predsednici Kenedi i Džonson, a Nikson ga je zvanično imenovao u Savetnika za nacionalnu bezbednost. Čoveku koji je stvorio Bilderberg, koncept unipolarnog sveta i mnogo toga na čemu počiva savremeni globalizam, ali ne u verziji koju je dao on već u modifikaciji Bžežinskog.

Zašto?

Zato što je on apelovao na zapadni establišment da se ne mešaju u sukobe u bivšoj SFRJ! Zato što je upozorio NATO i Zapad da poštuju dogovore i ne približavaju se granicama Rusije! Zato što je prvi javno rekao da Sporazum u Rambujeu nije mogao prihvatiti ni jedan Srbin (to da će ih sve, 15-tak godina posle, prihvatiti Vučić zaista nije mogao ni on da pretpostavi)!

Ali, pre svega, zato što taj vremešni gospodin, na čijim usnama uvek lebdi tajanstveni osmeh, i u 93-toj godini veoma aktivno utiče na globalne procese svetske politike.

Posebno su zanimljivi njegovi redovni susreti sa predsednikom Putinom, od 2012., kada je Putin ponovo izabran i od kada zapravo u ruskoj spoljnoj politici dominira geopolitički vektor kao strateška konstanta. Prema informacijama ovog autora, što u Moskvi, što na konferencijama ili forumima njih dvojica su se sreli najmanje osam puta u prethodne četuri godine. Poslednji put početkom marta ove godine u Moskvi, kada je Putinov portparol, Dimitrij Peskov, podsetio da se šef ruske države i bivši državni sekretar SAD znaju odavno i da Putin ceni njihove susrete i mogućnost da razmene mišljenja o „tekućim pitanjima svetske politike i prespektivi daljeg razvoja situacije“.

Nedugo, nakon izbora Trampa za predsednika, američki mediji su 17.11.2016. objavili vest: „Novoizabrani predsednik SAD Donald Tramp sastao se danas sa bivšim američkim državnim sekretarom Henrijem Kisindžerom u Tramp tornju u Njujorku. Tramp i Kisindžer razgovarali su o Kini, Rusiji i Evropskoj uniji, saopšteno je iz Trampovog tima zaduženog za prenos vlasti.“

„Gajim ogromno poštovanje za doktora Kisindžera i cenim to što je podelio svoja razmišljanja sa mnom“, rekao je Tramp tim povodom.

Govori li Vam sve izneto nešto o mogućem „projektu Tramp”, odnosno o geo-strateškim širinama i dubinama koje su se, eto „slučajno”, spojile u jednoj ličnosti i, kao i obično, nenadano izbacile još jednu ličnost koju će zapamtiti Istorija.

Tramp prvi združeni antiglobalistički projekat

Vesela priča kako je Donald Tramp usamljeni odmetnik zapadnih elita koji se iz zabave odmetnuo u predseničku kampanju, pa se zaigrao do pobede koja, svakako ne slučajno, odgovara osnovnim postavkama „američkog sna“ bila je dobra za kampanju, ali naravno ne trpi kritičku analizu. Mnogo toga ukazuje da je Tramp prvi združeni „antiglobalistički projekat“, nakon čega će uslediti i drugi. Verujem da sam za ovu moju tezu izneo dovoljno zaključaka i smernica, ali ako vi iz njih utvrdite nešto drugo, držite se toga.

U svakom slučaju, bio projekat ili ne, Tramp je razdrmao učmalo američko društvo, doneo novi adrenalin i nadu običnom čoveku.

Da bih Vam najbolje predočio šta je zapravo to na izborima uradio Tramp, podsetiću srpskog čitaoca da pogleda oko sebe, u zombiranost Srbije koja samo posle 15 godina pod vlašću globalističkih prokuratora nema snage, ni volje, da išta promeni na izborima, pa ih razularena kamarila na vlasti raspisuje svake druge godine, bez bojazni da će time bilo šta izgubiti, uprkos sve većem haosu i bedi koju širi oko sebe. A takav sistem praktično je u Americi na vlasti od ubistva Kenedija.

Dok pišem ove redove elektori upravo potvrđuju pobedu Donalda Trampa!

Čestitamo predsedniče! I tebi Ameriko!

Pa, i tebi Putine! Zbog zvanične zore multipolarnog sveta, naravno!