Глобализам и униполарни свет након Трампа: Највећи адут НАТО

Пише: Драган Милашиновић

Сама чињеница да је трку за своју председничку номинацију, коју је званично објавио 16.06.2015, слоганом „Учинимо Америку поново великом!” (Make America Great Again!), од почетка базирао на изразито анти-глобалистичкој платформи наметали су Доналду Трампу и његовом тиму веома незахвалну стартну позицију у оквиру већ устаљених вредности америчког изборног система. Без подршке маинстрим медија, чак насупрот њима, ометан манипулативним механизмима психолошких лабараторија Новог светског поретка, сударен са елитистичким круговима којима партијска припадност значи много мање од Тајног друштва чији су чланови, Трампу свакако није било лако да успешно артикулише и пласира изборну поруку својој циљној групи, просечном америчком белцу који постаје мањина у сопственој земљи, опљачканом од елита и несигурном у оно што му сутрашњица доноси. Још теже, много теже, било је у тим људима пробудити енергију неопходну за озбиљне друштвене промене.

Он је у томе успео, срушивши при томе неке од савремених америчких политичких постулата, попут оног да је Роналд Реган био последњи председник коме је победу донела чисто бела изборна база и да једнобојна изборна коалиција, због демографских промена, нема више шанси за изборну победу у Америци.

Али, да ли је то могао учинити сам? Или је, од првог тренутка, иза њега стајао озбиљан тим који је циљао највише домете?!

Његова јасна анти-глобалистичка платформа, која подразумева слабљење моћи садашњих „елита“, учинила је да се након освајања страначке номинације, на неки начин, иза њега сврста читав, још увек недовољно повезани светски анти-глобалистички блок, од Сноудена до Асанжа, од националне европске деснице, преко некадашњих Реганових сарадника који су данас утицајни антиглобалистички колумнисти у САД, па све до Викиликса, који је својим добро темпираним депешама значајно утицао на неке од кључних тренутака који су одлучили америчку изборну трку. И то се никако не би смело занемарити.

Наравно, ту је и Русија, чије су симпатије према Трампу разумљива последица његовог изборног програма и отворености за идеју мултиполарног света, што је концепт који већ годинама граде Русија и Кина, а да ли постоји и нешто иза тога тешко је рећи, будући да је Путин помињући Трампа током кампање увек говорио у границама дипломатске учтивости. И двосмислености. Тек, они који су хтели да руше Трампа, спочитавајући му да је Путинов кандидат, добрано су промашили мету. Штавише, на неки начин су му и помогли да себе представи као јаког лидера, а ту свакоме прија поређење с Путином.

И тако је Трамп кренуо у своју савршено пројектовану кампању за прикупљање електорских гласова, толико супериорну да, иако је Клинтонова на изборима 8. новембра добила више гласова на националном нивоу, Трамп је освојио убедљиву већину гласова Електорског колегијума – 306 према 232, што се једино броји у САД.

И опет питање, да ли је то могао направити „слободни стрелац”? Или је, можда, и сам Доналд Трамп нечији пројекат? Први велики пројекат савременог анти-глобализма!

Не сме се занемарити да се америчка изборна трка све време одвијала под сенком војних припрема за општи напад на Русију, које је, мимо свих резона и обичаја, отпочела одлазећа Обамина администрација, а да је планирана победа озбиљно болесне Хилари Клинтон заправо требало да буде избор особе која ће ту наредбу издати.

Али, не би смели пренебрегнути ни да је још током јуна месеца 2016. године, док су резултати прелиминарних истраживања указивали на предност Хилари, познати антиглобалиста и прослављени режисер, Мајкл Мур, аутор култних документарних филмова „Фаренхајт 9/11“ и „Боулинга за Колумбину“ хладнокрвно изјавио „Не желим да вам кварим расположење, али је моје мишљење да ће Трамп победити Клинтонову. Изивините, тако ствари стоје“.

И када се то догодило постало је јасно да ћемо се даном Трампове инагурације пробудити у јутру мултиполарног света. Све остало биће ствар технике и времена.

Али, шта је са глобалистичком идејом униполарног света у коју је уложено толико сесија Билделберга и гламура Трилатерале. Хоће ли она бити једноставно напуштена у корист неке флексибилније, или брањена по сваку цену? Шта је са толиким полугама моћи које су и даље на располагању дојучерашњим Господарима Света? Хоће ли их употребити за одбрану онога што мисле да су Богу украли, а Људима отели? Зар ће тако лако препустити Америку, свој вековима ковани мач?

Наравно да ће је бранити! До краја и свим ресурсима које имају!

Глобализам у униполарни свет после Трампа

Ако занемаримо детињасти Сорошев покушај да резултате избора предупреди „обојеном револуцијом“ у сопственој земљи, чега се одрекао после само једног озбиљног телефонског позива, деловање успостављеног елитистичког система према Трампу се у Америци одвија у два правца:

Покушају да се што више врхунских кадрова инфилтрира у његову администрацију и њену разгранату мрежу, као би сачували што већу могућност за утицајна креирање, доношење и реализацију одлука.
Припрему Трамповог физичког уклањања, а интернет „мамци“ у том смислу већ се појављују на одређеним заштићеним адресама. Наравно, ти „мамци“ су сондажа и преусмеравање пажње за нешто што раде пуно озбиљније службе.

У свом досадашњем деловању, након избора, Трамп је показао да је свестан и једног и другог, па ћемо више пажње посветити геополитичком прекомпоновању савременог глобализма. Оно што је видљиво већ на први поглед јесте премештање тежишта глобалистичког отпора мултиполарном свету на поједине земље ЕУ. Дипломатски несхватљиво неодмерене реакције на Трампов избор које су дошле из свих земаља Уније, изузев Мађарске, показале су да је бриселску елиту ухватио паничан страх од немининовног и да би им силеџијска Хиларина Америка била много више по вољи.

Најдаље у томе отишле су две водеће европске земље Немачка и Француска. Очигледно под пуном влашћу глобалиста Ангела Меркел наставља да немачки народ води у беспотребну конфронтацију са Русијом и националном Европом, плаћајући при томе политичку цену у паду популарности. Што се тиче Француске она је, увођењем ванредног стања, практично предата на управљање Мануелу Валсу, доскорашњем премијеру, једном од кључних глобалистичких кадрова у Европи, што се итекако осетило и у заоштравању према Русији, али и у отвореној подршци Клинтоновој у кампањи, што није био манир француске политике. Ако Валс успе у намери да постане нови председник Француске то ће бити јасан сигнал да је ова земља чврсто у канџама глобалиста.

Но, тешко да ће ЕУ, која се распада сама по себи, моћи да буде озбиљан бастион отпора ширењу идеје мултинационалног света и новој, верујем конструктивнијој, улози Америке у светским процесима.

Али, зато је ту највећи адут глобалиста за одбрану својих позиција – НАТО. Он се већ дуго времена припрема управо за овакве ситуације. Да је НАТО инструмент Новог светског поретка, што је назив који је касније еволуирао у „Униполарни свет“, први пут је обелоданио његов некадашњи Генерални секретар Манфред Вернер, који се на челу Алијансе налазио од 1994. до 1998. године. У том смислу НАТО је хоризантално и вертикално (хијерархијски) повезан у мрежу глобалистичких институција које чине део јединственог освајачког и управљачког механизма униполарног света. Сходно томе еволуирала је и његова организациона структура, мењале су се његове доктрине и прокламовали званични циљеви и ставови.

Еволуција НАТО-а из војне у политичко-безбедносно-војну наднационалну организацију практично је заокружена доктрином „Стратегија активног ангажовања и модерне одбране“ прокламованој на Лисабонском самиту ове организације крајем 2010. Доктринарне промене праћене су одговарајућим организационим и кадровским усклађивањем, тако да НАТО-у данас није примарни интерес војна заштита његових чланица, како је било некада, већ се он профилисао као глобалистички институт која заступа интересе светске Елите, спреман да, према потреби, преузме функције неких других, у основи цивилних, међународних организација, пре свих ОУН, затим ЕУ, ОЕБС-а, Афричке уније и др., чиме се, према потреби Елите, може директно суспендовати успосављени међународни правни поредак или омогућити његово заобилажење, које би било брањено војном силом.

При томе, тако како је конципиран, он је довољан сам себи, тим пре што се не финансира само од давања земаља чланица, већ и од донација мега-капиталиста, и свог функционисања као профитне ратне компаније где директним (пример Саудијске Арабије у рату против Ирака) или индиректним (кроз пљачку и експлоатацоју ресурса) путем наплаћује своје услуге од земаља корисника или побеђене стране.

Дакле, НАТО остаје највећа претња мирној транзицији у мултиполарни свет, али свакако ће могућност његове употребе у том смислу зависти не само од воље његових Господара, неко и од објективне снаге друге стране, пре свега војне снаге Русије и Кине и политичке снаге Трампа да артикулише процесе које је најавио.

Оно што се у раној фази може очекивати, и што се већ дешава, свакако је звецкање оружјем на руским границама и потпиравање балканских жаришта ради држања тензија и стварања предуслова за евентуално започињање већих конфликата у сваком тренутку.

Ћутање Бжежинског и тајанствени осмех Кисинџера

Победа Доналда Трампа вероватно је означила и крај активне каријере водећег америчког геополитичара Збигњева Бжежинског, покретача свих америчких доктрина које за циљ имају доминацију и покоравање планете и ментора Бушових, Клитонових, као и Барака Обаме. У сваком од многобројних злочина које су ови људи починили он има своју улогу. Сматра се да је управо он тај који је одлазећу Обамину администрацију приволео на припрему ратне опције, рачунајући и масовни нуклеарни удар. Од како је из саветовања америчких председника истиснуо времешног Хенрија Кисинџера, стварног творца концепта униполарног света, своје личне фрустрације Русијом (као дете пољског емигранта) наметнуо је на ниво америчке политике, али је његов промашај са Хилари био толики, да је после избора Трампа једноставно занемео и побегао од јавности.

Будући да сам детаљније о њему за ФСК већ писао у тексту „Русија на мети – од Хаусхофера до Бжежинског“, овде ћу нешто више простора посветити Хенрију Кисинџеру, човеку чије су савете ценили председници Кенеди и Џонсон, а Никсон га је званично именовао у Саветника за националну безбедност. Човеку који је створио Билдерберг, концепт униполарног света и много тога на чему почива савремени глобализам, али не у верзији коју је дао он већ у модификацији Бжежинског.

Зашто?

Зато што је он апеловао на западни естаблишмент да се не мешају у сукобе у бившој СФРЈ! Зато што је упозорио НАТО и Запад да поштују договоре и не приближавају се границама Русије! Зато што је први јавно рекао да Споразум у Рамбујеу није могао прихватити ни један Србин (то да ће их све, 15-так година после, прихватити Вучић заиста није могао ни он да претпостави)!

Али, пре свега, зато што тај времешни господин, на чијим уснама увек лебди тајанствени осмех, и у 93-тој години веома активно утиче на глобалне процесе светске политике.

Посебно су занимљиви његови редовни сусрети са председником Путином, од 2012., када је Путин поново изабран и од када заправо у руској спољној политици доминира геополитички вектор као стратешка константа. Према информацијама овог аутора, што у Москви, што на конференцијама или форумима њих двојица су се срели најмање осам пута у претходне четури године. Последњи пут почетком марта ове године у Москви, када је Путинов портпарол, Димитриј Песков, подсетио да се шеф руске државе и бивши државни секретар САД знају одавно и да Путин цени њихове сусрете и могућност да размене мишљења о „текућим питањима светске политике и преспективи даљег развоја ситуације“.

Недуго, након избора Трампа за председника, амерички медији су 17.11.2016. објавили вест: „Новоизабрани председник САД Доналд Трамп састао се данас са бившим америчким државним секретаром Хенријем Кисинџером у Трамп торњу у Њујорку. Трамп и Кисинџер разговарали су о Кини, Русији и Европској унији, саопштено је из Трамповог тима задуженог за пренос власти.“

„Гајим огромно поштовање за доктора Кисинџера и ценим то што је поделио своја размишљања са мном“, рекао је Трамп тим поводом.

Говори ли Вам све изнето нешто о могућем „пројекту Трамп”, односно о гео-стратешким ширинама и дубинама које су се, ето „случајно”, спојиле у једној личности и, као и обично, ненадано избациле још једну личност коју ће запамтити Историја.

Трамп први здружени антиглобалистички пројекат

Весела прича како је Доналд Трамп усамљени одметник западних елита који се из забаве одметнуо у предсеничку кампању, па се заиграо до победе која, свакако не случајно, одговара основним поставкама „америчког сна“ била је добра за кампању, али наравно не трпи критичку анализу. Много тога указује да је Трамп први здружени „антиглобалистички пројекат“, након чега ће уследити и други. Верујем да сам за ову моју тезу изнео довољно закључака и смерница, али ако ви из њих утврдите нешто друго, држите се тога.

У сваком случају, био пројекат или не, Трамп је раздрмао учмало америчко друштво, донео нови адреналин и наду обичном човеку.

Да бих Вам најбоље предочио шта је заправо то на изборима урадио Трамп, подсетићу српског читаоца да погледа око себе, у зомбираност Србије која само после 15 година под влашћу глобалистичких прокуратора нема снаге, ни воље, да ишта промени на изборима, па их разуларена камарила на власти расписује сваке друге године, без бојазни да ће тиме било шта изгубити, упркос све већем хаосу и беди коју шири око себе. А такав систем практично је у Америци на власти од убиства Кенедија.

Док пишем ове редове електори управо потврђују победу Доналда Трампа!

Честитамо председниче! И теби Америко!

Па, и теби Путине! Због званичне зоре мултиполарног света, наравно!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: