Звоно преживело рат

У средишту Фрушке Горе, у шумској тишини, смештена је Мала Ремета, најмањи фрушкогорски манастир. Предање вели да га је основао још краљ Драгутин Немањић у 13. веку, али су најстарији подаци о Малој Ремети или Реметици сачувани тек у турским земљишним књигама из 1545. године.

Током 1588. у турском попису наводи се манастирско имање и, према порезу од 6.000 акчи, чини се да је оно било велико. Међутим, Малој Ремети није био суђен миран живот тако да је недуго потом спаљена.

Радили за дукате и храну

Црква манастира Мала Ремета је једна од најлепших и најскладнијих цркава међу фрушкогорским манастирима. Уговором о градњи манастира Мале Ремете је утврђено да мајстори из Грчке „саграде светињу најлепше што умеју“. Уговором је ктитор Милинковић платио мајсторима 145 дуката и обезбедио им велике количине брашна, меса, соли, вина и ракије.

Од тада је и напуштена, све до 1679. године, када је патријарх Арсеније Чарнојевић дозволио монасима манастира Раче са Дрине да се овде населе. Рачански монаси су обновили Малу Ремету, а према неким изворима заправо подигли нов манастир на остацима раније светиње, па се они рачунају у осниваче Реметице. Од тада се Мала Ремета води као метох Беочинског манастира, где су се монаси из Раче најпре доселили.

Из њихових времена потиче и манастирски печат. Прва права велика обнова овог манастира предузета је тек 1739. године. Тада је почела да се гради црква по налогу имућног Станка Милинковића из села Шуљма.

Да је и тада Мала Ремета била метох манастира Беочин види се из уговора са зидарима где је наведено да се нова црква налази на „грунту манастира Беочина, звано Реметско“. Из исте 1739. потиче повеља коју је потписао генерал Валис манастиру Беочин у којој се помиње и штити и Мала Ремета.

Конак је подигнут 1758. године, а нешто пре тога је урађен и иконостас са 53 иконе које је радило неколико мајстора али је престоне и најлепше урадио уметник Јанко Халкозовић. Манастир је поседовао библиотеку са 300 књига.

За време Другог светског рата све је у Реметици попљачкано и уништено. Остало је црквено звоно на дрвеним стубовима са лименим кровом, поред цркве, а ту је и капелица Светог Илије. Манастир је данас женски.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: