Може а не мора

Пише: Батрић Бабовић

„Може а не мора“ јесте изрека и најснажнија је порука црногорске данашњице. Дочекујемо деветнаесту годину црногорске независности зависнији него икад од свих геополитичких вектора. У оној години кад се слави 1700 година Првог Васељенског Сабора у Никеји. „Ловћен нам је олтар свети“ слави својих што година баш ове године. Мајмун се пред огледалом ругао лику који је видио као одраз стакла. У процедуру улази изградња нових Титових споменика и зидања новијих комунистичких историјских ревизија. Природни процеси за неприродно стање. Ко буде описмењен и понукан сензорима новог доба за очување душе имаће шта да пише. Ново Косово Поље Црне Горе из Другог Свјетског Рата оживјело је поред Бања Луке. Без слободних радикала и умртвљених комуниста. Без Божје воље ништа не бива! Почело је у Никеји. Још није завршено.

****

„Опростити можемо а заборавити не смијемо“ рекао је патријарх српски господин Герман онда када је то било тешко рећи. Ништа не знамо о Јасеновцу, Јадовну, Пагу, Велики, Пиви, Долима, Милошевићима, Старом Броду, Цариграду, Ефесу, Халкидону, паду Цариграда…. Недостају нам култура сјећања и српски Јад Вашем. Недостаје нам оно што имају велики народи. То су систематичност, свеобухватност, рад,ред, дисциплина и памћење прошлости. У дефициту су нам кичма, мозак и срце. Фукарлука, ништавила, политичке некоректности и антихришћанских наратива имамо за извоз. Нико нормалан из савременог свијета не увози наше извозне артикле. Судњи Дан је близу. Поред њега, убијаће нас нагомилана кварљива роба из запуштених духовних магацина! Наша зла природа коријен је нашег саморазарања! Депои зла који су проткани зависти никако да усахну!

****

Живот многих потомака безгробника из Другог Свјетског Рата протекао је у свим врстама страхова. Ницали су штокхолмски синдроми непознати сличним потомцима у СССР и ЕУ. Балкан има посебна правила. Црна Гора је Балкан Балкана. Кованицама за посебан опис лошег стања никад краја! Монтенегро завређује посебну психијатрију која би се бавила каиновако-авељевском психопатологијом. Политиком узречице „лако ћемо“ ишчезавамо са мапе нормалних народа.

****

Енергија да се буде велики народ јесте усмјерена на његовање прошлости. Та врста његе захтијева очување историјских истина. Колико тога има код нас? Колико је љутих трава на љутим ранама? Колико будала води кључна кола државотворних процеса? Фали ли Франц Кафка Црној Гори? Да ли је Џорџ Орвел предак сурове данашњице? Колико Меше Селимовића има у духу 27.09.1993.године? Има ли Милош Црњански у свом дјелу разрешења за бездане Балкана? Колико је у свијету и код нас актуелна порука Атлантиде Борислава Пекића? Чекајући одговоре, умиру свједоци злочина и чувари мрачних тајни прошлости. Злочин и казна никада нису стари, а прошлост никад не пролази. Резултате ових истина гледамо сваког дана у све већем и већем обиму. Нема краја нелустрираним архивима!

****

Алгоритам за миран живот не постоји. У појединачним инспиративним тренуцима осамљености, један ерудита би постављао питање како би било на јави да су Орвел и Кафка коауторски писали „Проклету авлију“ и „На Дрини ћуприју?“ Никад није поставио питање како би изгледало то да је Андрић написао “ Процес“ или “ Животињску фарму?“ Увијек размишљам о Андрићу у тој улози. Нова неоткривена „Луча микрокозма“ вапи за овим разјашњењем.

****

Нови политички оквир Црне Горе и Србије настао је 2006.године. Створена је прва приватна држава по моделу Калабрије. Интереси САД, Русије и њихових сателита по имену ЕУ могу све.
Балкански ратник и мајски шампањац из 2006.године који је отворен у Подгорици пјене потпуне супротности. Касно је за државолике реконструкције! Корисни идиоти су бесконачни и бескрајни. Има их баш онолико, колико има топонима на планети Земљи. Ова земља нам је дом. Она земља нам је род. Кога или чега ми јесмо пород?

****

Елоквенција је кад лопова, лажова,непокајаног разбојника и краљицу Драгу назовете коректним именима. Како се зове одбрана части од лијепљења програмираних „етикета“и акционих планова за уништавања личности? Милијарде ријечи циркулишу планетом и налазе се у дефиниционом оптицају, а дефиниција још одсуствује са позорнице за свакодневну језичку употребу. Немоћни смо да будемо фини а истинољубиви. Једно са другим не иде, осим на фарисејском брдовитом Балкану и политички полукоректним комунистичким насеобинама, које на сваких педесет до сто година мијењају своја имена! Бестрагија је рођена! Расте

****

Мохиканац је увијек последњи, Американац је увијек први, Европљанин је увијек у врху, Рус и Кинез су увијек на цијени и Хиндус је примјер како се треба смиравати. Ко је ко у Монтенегру откриће нека нова Црна Гора. Није касно. За многе нада одавно не постоји! Неки од таквих нису међу живима, а многи који су много знали однијели су тајне у гроб или нестали без гласа! „У свијету тајни ми нисмо сами.“ Јесмо ли своји у својој памети?

****

Опомена може имати безброј изведби и извођача. Нисмо ли превише опомињани? Да се лакше поднесе свакодневица да се по слојевима читају и анализирају Михаило Лалић и Милован Ђилас. Ред по ред. Симултано. Резултат не изостаје. Из тих дубински анализа израња корица данашњег дневног странчарења. Испада да нисмо ништа научили из својих богоубистава и братоубистава. Краја нема низу анатема. Гдје леже кључеви за отварање двери саморазарања? У обожењу? У уможењу? Далеко смо од самих себе. Изгледа безбројем свјетлосних година.

****

Ратови још трају. Сваки рат од почетка свијета и вијека. На свакој коти планете Земље. У Црној Гори догађају се Велики и Други Свјетски у исто вријеме. Он је феномен који се генетски преноси са кољена на кољено. Пренос иде по дубини. Ко не вјерује нека послуша приче својих предака. Ко их има. Ко их нема нека сазна гдје су им гробови. Тада ће преписи и приписивања ратова на дубине потомства постати много јасније. Лустрације чекају раз-удбу. А раз-удба још не постоји. Не постоји машина за разбијање овог компактног молекула. Чак је и Ајнштајн нашао лијек за свемир и молекул. Овом зулуму, помоћу кога се растура његова безданска утроба још нема лијека.

****

„Ако и дако“ су два најгора човјека. Кад се удруже са „може а не мора“ добије се квадрат за квадратуру круга наших дилема, недоречености,супротности,неисповеђености и недоследности. До нашег неизграђеног Јад Вашема остају нам рецидиви црвеног знака… и милијарде незнаних рака из којих сија свјетлост Васкрсења Христовог. Нешто ће се ипак морати…а можемо таман колико треба! Довољно да будемо култура и цивилизација које не нестају! Вријеме и прошлост не могу се вратити уназад, мада многи наше умови сваким даном живе у јуче. Данас и сјутра не постоје. Ради потврђивања ове тврдње треба погледати надгробне споменике. Све је јасно. Одавно. Ко хоће да чита и ко зна да препознаје скривене нити неисповијеђених празнина између написаних надгробних редова. Поредак коме крај и почетак почињу у истој тачки. Научимо нешто из свих наших пораза.
Крајње је вријеме!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: