о. Евстатије Милош Аздејковић, фото: Данас - приватна архива
Можда се архимандрит др Евстатије Милош Аздејковић (44) ни по чему не би издвајао из гомиле младих, образованих теолога Српске православне цркве, да место на коме служи није за овдашње прилике егзотично, а његово животно искуство посве необично.
Више пута му је пиштољ био уперен у чело, пљачкали су га, али зато венчава и обавља крштења на обали мора, у делу земаљске кугле где лето траје 365 дана. Отац Евстатије је пре шест година послат да мисионари у Венецуелу, а његова парохија се данас проширила не многе државе Централне и Јужне Америке. Обреде обавља у Панами, на Карибима, а тренутно је у Доминиканској Републици, где се очекује почетак изградње првог храма СПЦ.
После распада СРЈ нашао сам се у Грчкој на учењу грчког језика са разним странцима са свих страна света и наравно из Јужне Америке. Када сам се већ 2015. године појавио као свештеник у Венецуели, сви су ме препознали, и са чуђењем се питали шта ћу ја овде у овим опасним земљама, где вам заиста живот ништа не вреди јер је делинквенција на високом нивоу.
Неколико пута су ми уперили пиштољ у лице да би ми отели телефон или шта већ имам у руци. Међутим, када су ми опљачкали стан у Маракају пре три године и украли све санитарије из тоалета, онда се запитате која је вредност живота пљачкаша или опљачканог – прича нам отац Евстатије.Присећа се речи покојног митрополита Амфилохија, који је често цитирао речи васкрслог Лазара, епископа на Кипру – када је гледајући кроз прозор видео да неко нешто краде и бежи с тим, рекао је „прах краде прах“.
– Тако и данас сви краду нешто и од тога немају среће, осим што друге уводе у несрећу. Али другима Бог даје да изађу из тога на неки начин, док нпр. погледајте неке људе на функцијама, колико су покрали и где им је та срећа, деца пропалице, наркомани, без смисла живота. Права дефиниција је „прах краде прах“. Овде је то све то много присутније. Пре Колумба и његових мисионара живела су дивна индијанска племена која су имала своју културу а коју су ови уништили. Наметнули су им верзију западног хришћанства која нема неке везе са западним хришћанством из Европе. Такође су користећи материјална богатства и ресурсе пљачкали и носили све за Европу. То је на неки начин била легализација крађе, што је и данас проблем све чешћи и свуда. Већ имате изразе легални криминал – објашњава архимандрит за Данас.
Епархија буеносајреска и јужноцентралноамеричка основана је 2011. на иницијативу митрополита Амфилохија, а недуго по оснивању по благослову почившег митрополита млади доктор теолошких наука послат је да мисионари и врши службу. Архимандрит Евстатије је докторирао на Аристотеловом универзитету у Солуну, а сада, како кроз осмех каже, мисионари по недођијама Јужне и Централне Америке.
– Дошао сам у Венецуелу 2015. године и затекао два затворена храма. Свештеника није било, због чега сам и послат. Ускоро се обновио литургијски живот и у Каракасу и у Маракају, али сам почео са грчким свештеником сад већ пензионисаним оцем Емануилом Ремундакисом да путујем по Венецуели, да тражим и окупљам исељенике из Југославије од Другог светског рата и њихове потомке. Многе сам пронашао, неке нажалост пред саму смрт, нечије потомке, неке који се и дан-данас чуде откуд и одакле је њихово презиме и где је та Србија. У Венецуели има мелеза и Афроамериканаца са презименима Поповић, Будисављевић и Јовановић – прича наш саговорник, који је те људе упознао са њиховим пореклом.У служби му је касније помагао свештеник Антиохијске патријаршије у Каракасу Павле Пења, Венецуеланац пореклом из Шпаније, са презименом Васковац, за које се такође претпоставља да потиче из Србије.
– Пошто је он почео да ме мења и помаже, ја сам по митрополитовом благослову почео да обилазим неке друге земље и ево до данас сам формирао још три нове парохије – у Панами Св. Апостола Петра и Павла, на острву Сан Мартин, где још преговарамо коме да се храм посвети, и у Доминикани, где сам тренутно, због почетка градње првог православног храма у овом делу Кариба који ће бити посвећен Преображењу Господњем а храм је копија Херцеговачке Грачанице. Земљиште за градњу поклонио је Драгослав Илић, који је и после смрти митрополита Амфилохија остао доследан речи да ће поклонити земљу и помоћи изградњу храма СПЦ који ће бити бисер православне архитектуре на Карибима – истиче отац Евстатије.
Митрополит Амфилохије и Капитанић, Аргентина, 2017.
С обзиром да тренутно нема просторије, црквене обреде обавља на плажи. Фотографије венчања или крштења на обали мора заиста одузимају дах. Наш саговорник додаје да је број верника СПЦ у овом делу света јако мали а православље готово непознато.
– Највећи број православаца дошао је у току Другог светског рата са десничарском емиграцијом из Србије и Русије. У Каракасу насеље Катја од пар милиона становника носи руско име због њихових емиграната. Срби који су тада дошли су били образовани, школовани, вредни и радни, стекли су много тога али су ипак били протерани у туђину где је језик и култура другог брачног пара био доминантнији. Били су без велике могућности подршке Цркве и увек непријатељи своје државе. И дан-данас је слично. Црква се труди колико може, а држава Србија још ништа не предузима да се тим људима доделе држављанства наше земље – указује отац Евстатије.
И данас одређен број младих из Србије који долазе у Централну и Јужну Америку склапа бракове, али је проблем добијања држављанства за њихове изабранике.
– Унучад и праунучад наших такође немају никаква документа. Амбасаде Србије су или незаинтересоване или имају неспособне људе да би то покренули. Више пута сам писао и жалио се тим поводом, али ништа се није променило – наглашава. Према речима нашег саговорника, Срби су у Венецуели увек имали добре позиције, од лекара до професора универзитета, а Крагујевчанка Света Ловић има свој чувени модни бренд. Српкиње су више пута проглашаване и за мис Венецуеле. Постоји Парк природе под заштитом државе који носи име по човеку који га је основао – „Зона Протецторада Митар Накицхеновицх/Парqуе Митар“.
Наш саговорник је од тамошње баке Милене из Мериде добио на поклон плантажу кафе од пет хектара и мотел који треба да се реновира.
– Ту моју имовину сам регистровао као Фондацију СПЦ у Венецуели, која ће се од прихода бринути о напуштеним бебама. Чекамо да се стабилизује ситуација али радимо колико се може. Фондација се зове Свети Георгије-Милена у њену част. Бака Милена је хвала Богу жива и да нам још поживи јер је са 85 година пунија живота но нека омладина. У Панами су наши људи млађи од 40 година. Ја сам са 44 најстарији када одем тамо. Омладина која је дошла да ради је вредна и успешна. Исто је и на Сан Мартину, Костарики, Доминикани… Деси се да дође неко од домаћег становништва у нашу Цркву, комшија, пријатељ од неког православца, и после Свете литургије човек плаче и јеца, говорећи да је православље то што његова душа тражи али да није никада пре чуо ништа о томе – прича отац Евстатије о својим верницима.
<
Црквену заједницу у Венецуели сада 80 одсто чини локално становништво које је прешло у православље а које нема наше порекло.
– Ипак је литургија центар нашег и живота и света. Нажалост, у матици многи не схватају смисао Цркве и свог живота, тако да ми је интересантније овде радити са људима које то интересује него са људима у Србији који живе близу храмова али угашеног смисла за живот. Попадали су људи под јефтине утицаје и информације. Све се жели примитизовати и обезвредити и онда то код људи изазива равнодушност која је веома опасна. Равнодушност не изазива радозналост и знатижељу у стваралаштву и онда човек постаје паразит овог света. Сад објавите неку паушалну информацију ко вози какав ауто и сви га осуђују, а да прође тај исти поп на кочијама са два коња, сви би рекли да је један од та два коња скупљи него неки луксузни аутомобил, да прља улице итд. Невероватно колико данас људи не живе свој живот, већ брину о туђем. Имате овде Србе који беже од Срба. Од таквих заиста и треба што даље, обично су сами себи тешки, док има оних који се труде да се бар једном у 15 дана окупимо негде после Цркве и да се упознамо, повежемо, помогнемо једни другима – каже наш саговорник.
У епархији сада има десетак свештеника из бивше СФРЈ и око 15 оних који припадају СПЦ.
– Морамо имати на уму да ће људи све више да емигрирају и да траже бољи живот, тако да СПЦ мора појачати своје активности у овом делу света како год може. Једни су емигрирали због Турака, комуниста, рата… Милошевића нема већ 20 година, ове младе генерације га се и не сећају, али одлазе и сад. Ко мисли да је боље негде другде нека проба, али нек не заборавља ко је, шта је и одакле је. Али и држава не сме да заборави на њих. Не може се емиграција зауставити, али можемо бринути о тим људима. Црква духовно, а држава мора да почне да помаже тим људима у вези с добијањем држављанства за њихове породице и децу коју добијају ван граница Србије – указује отац Евстатије.
У Чилеу, Еквадору, Парагвају, Доминикани, Сан Мартину, Панами, Аргентини, Бразилу, Колумбији, Гватемали и Перуу служба се обавља на више језика, јер су присутне различите националности православне вероисповести.
– Вера није генетски фактор и није наследна, свако има своје лично спознање Бога, стога морамо упорно радити и трудити се да од сваког нашег православног верника направимо биће радости Васкрслог Христа како би ту радост поделио и са другима. То треба сведочити на сваком месту. Овде имате два Христа, једног као бебу у јаслицама и другог на крсту распетог, на оба да се само сажалите. Нема оног васкрслог победиоца смрти који је и смисао живота. Оног Христа који нас подиже из мртвих и даје нам живот вечни који требамо сведочити и следити његов пут Новог завета Свете литургије до Царства небеског. Као што каже свети Филарет Московски: „Као што је Христос својим Васкрсењем скрхао паклена врата и отворио нам излаз из њега, тако је својим Вазнесењем отворио небеска врата и отвара вернима улазак у рај. А ми Срби смо иначе есхатолошки народ тако да нам нема друге“, поручује архимандрит Евстатије Аздејковић.
Вера је особина храбрих и интелигентних
– Свима желим сретан Васкрс и радост васкрслог Христа да обасја наше животе која је и смисао живота, али да је и они који још нису нашли ту смисао пронађу што пре. „Ако Христос није устао, узалуд вера наша.“ Вера је ипак особина храбрих и интелигентних људи, јер кукавице немају особину да верују и да схвате много тога, зато се одлучују на предају и тако и нестају. Ово нам сведоче и житија светих. Данас ипак у овом савременом свету храмови су пуни младих, перспективних, учених и даровитих људи, тако да неке раније фразе атеистичких режима да су у Цркви само затуцани и глупи људи нису никад ни биле истина.
Поносан на свој народ
– Као православни свештеник српске националности, без пардона могу да кажем да сам поносан на мој народ како у отаџбини тако и у расејању, али нарочито овде у Јужној и Централној Америци. Ко не познаје или не воли свој народ, или има срчану ману – рођен је без љубави, или слеп поред очију и глув поред ушију. Мислим да је овај континент уопште простор где се исказује сав квалитет човека. Нуди му толико тога да успе али још више тога да страда и изгуби себе за сва времена у сваком погледу.
Нису само људи у мантији носиоци православља
– Не треба православље гледати само кроз људе у мантији јер нису они једини проповедници православља. Мислим да су они у ствари последњи који данас то раде, имамо више цивила који то чине боље и богоугодније. Мој ментор код кога сам магистрирао и докторирао у Солуну је Кипранин Теодорос Јангу, ректор Аристотеловог универзитета, отац шесторо деце и човек је цивил. Када га је један Американац из Алабаме, студент, питао како је могао да постигне и каријеру и породицу, он му је рекао да је живео живот и тако постизао све, али да је каријера оно што је иза а не оно што је испред тебе. Грци обично кажу зграби живот и живи га, отимај од живота. То данас треба омладини. Све што сте проживели је ваша каријера, а не оно што вам обећавају, нарочито неки умишљени моћници и то још уз уцене. Да бисте нешто успели данас, морате то заиста и желети. Проблем данашњег човека је што не зна шта жели. Изгубио је смисао, јер живи пребрзо и прима пуно информација, које му уопште нису потребне.
