Žitije Prepodobne Ksenije Rimljanke

Žitija i proslavljenja Svetih liče na svetlost zvezda. Jer kao što su zvezde postavljene na nebu da obasjavaju podnebesje, te ih vide i Indijanci, ne skrivaju se ni od Skita, ozaravaju zemlju, osvetljuju mora, i moreplovci se upravljaju prema njima, a zbog bezbrojnosti njihove ne znamo im imena, ali se divimo svetloj lepoti njihovoj, – tako i svetlost Svetih, iako su njihove mošti zatvorene u njihovim grobovima, no sile njihove u podnebesju nisu ograničene granicama zemlje, mi se divimo njihovom žitiju i čudimo njihovoj slavi kojom ih Bog proslavlja, kao što proslavi i ovu ugodnicu svoju, prepodobnu Kseniju. Njeno divno žitije napisaše stari, i predadoše potomstvu, radi prosvećenja i kao primer onima koji žele da s ljubavlju služe Bogu.

U Rimu beše jedan znamenit i ugledan čovek, veliki senator, pravoslavni hrišćanin. On imađaše samo jedno čedo, kao zenicu oka, kćer Evseviju. Kada ona stiže za udaju, jedan velikaš, takođe senator, zatraži je od njenih roditelja za svoga sina. Roditelji se dogovoriše, i zaručiše Evseviju za visokorodnog mladića, uglednog i bogatog. I bi utvrđen dan venčanja. Ali devica, ispunjena božanskom ljubavlju, željaše da se večnim devstvom svojim unevesti Besmrtnom Ženiku, Gospodu Hristu, koji je lepši od sinova ljudskih. Ali tu svoju želju ona skrivaše pred roditeljima. Jer je znala da oni kada bi saznali njenu nameru, ne bi hteli ni čuti za to, i sigurno bi bili odlučno protiv toga, mazeći je i primoravajući je na brak. Pošto im ona beše jedinica, i naslednica svih njihovih bogatstava, oni su želeli da uživaju u njenom supružanstvu i deci. Blažena pak Evsevija imađaše dve verne robinje, koje su od detinjstva rasle sa njom, i služahu joj usrdno i predano. Ona im nasamo reče: Hoću da vam kažem jednu tajnu, ali vas najpre zaklinjem Gospodom Bogom, da nikome ne kažete što budete čule od mene, jer ću vam otkriti misao i želju srca svog. Pazite dakle, da niko od smrtnih ne sazna moju tajnu. A vi, ako hoćete, pristanite uz mene, da i vi spasete duše svoje, i pomognete meni jadnoj. – Odgovoriše joj robinje: Šta god nam narediš, gospođo naša, učinićemo, utoliko pre što je namera tvoja korisna po duše naše. Mi smo gotove pre da umremo za tebe, nego što bi ikome kazale ono što nam budeš rekla. – Devica im onda reče: Znate, da moji roditelji hoće da me udadu. A meni nikada ni na um ne dođe da pomislim na brak. I vrlo mi teško pada što roditelji hoće sa mnom da učine. Jer, šta je ovaj život? Samo sen, i dim, i san. Poslušajte me dakle: rešimo se na zajednički čist život. I ako je volja Božja na strani moje namere, i vi pristanete na moj predlog, i sačuvate u tajnosti što vam govorim, onda ćemo razmisliti šta nam dalje valja činiti. No verujte mi, kada bi moji roditelji čak i saznali za ovo, i uzaželeli da me silom udadu, ne bi bili u stanju, – Bog mi pomogao! – da me ne odvrate od moje namere, pa makar me predali ognju ili maču, ili zverovima. Čuvši to, obe robinje rekoše: Neka bude volja Gospodnja! jer i mi pristajemo uz tvoju nameru, i želimo što i ti, gospođo naša. I milije nam je umreti s tobom, nego carovati bez tebe. – Pošto to ču od svojih robinja, blažena Evsevija proslavi Boga. I tri device, imajući podjednaku ljubav prema Hristu, razmišljahu svakog dana šta da rade, da bi im se želja mogla ostvariti. I moljahu Boga da ih On uputi.

Od onoga dana, u koji se zarekoše na ljubav Gospodnju, i odlučiše na čist život, Evsevija tajno od roditelja razdavaše preko svojih dveju sluškinja potrebitima sve što imađaše: zlato, srebro i sve skupocene stvari. A i sluškinje razdavahu tečevinu svoju što imađahu, pripremajući se radi ljubavi Hristove na siromaštvo.

Pošto se već približi dan venčanja, i sve se pripreme privođahu kraju, blažena se Evsevija dogovori sa dvema svojim dvorkinjama, te one noću, preobučene u mušku odeću, ponevši nešto para, iziđoše iz kuće da niko ne primeti. Prekrstivši se, obratiše se Hristu Bogu, ovako govoreći: Sine Božji, Ti budi s nama, i kaži nam put kojim da idemo, jer ljubavi tvoje radi ostavljamo dom i sve s njim. I volimo da se potucamo i mučimo, Tebe želeći i Tebe ištući.

I tako napustivši dom, i pomolivši se sa suzama, one putovahu plačući i radujući se. A usput govoraše sveta Evsevija sluškinjama svojim: Vi ćete otsada biti sestre moje i gospođe moje. I ja ću vam služiti u sve dane života svoga. Samo, o gospođe moje! prezrimo sve radi Boga, i ne tražimo ništa na zemlji! Jedino, spasavajmo duše svoje! begajmo od sujetnih dušegubnih briga žitejskih! Verujmo Gospodu koji je rekao: Svaki koji ostavi kuću, ili oca, ili mater, ili zemlju, imena moga radi, primiće sto puta onoliko, i dobiće život večni (Mt. 19, 29). O sestre moje! spasavajmo duše svoje!

Dok im je sveta tako govorila, dođoše do mora. I nađoše lađu koja je imala da plovi u oblast Aleksandrije. Platiše put, i ukrcaše se u lađu. I pošto duvaše povoljan vetar, za nekoliko dana stigoše u Aleksandriju. Odatle opet isploviše, iskrcaše se na ostrvo, zvano Koa, udaljeno petnaest hiljada koraka od Halikarnasa, grada Karijskog. Jer svuda tumarahu, želeći da nađu neko zabačeno i nepoznato mesto, gde ih roditelji Evsevijini ne bi pronašli. I ostadoše na tom ostrvu ne plašeđi se. I tu se opet preobukoše u ženske haljine. I uzevši pod najam jednu malu kućicu, življahu blagodareći Boga, kome se neprestano moljahu, da im pošalje čoveka duhovnika, koji bi ih mogao zamonašiti i brinuti se o dušama njihovim. A sveta Evsevija govoraše drugaricama svojim: Molim vas Gospoda radi, sestre moje, sačuvajmo tajnu našu: nemojmo govoriti nikome o postojbini svojoj i o nameri svojoj, ni radi čega napustismo dom, ni kako se zovemo, da ne bi roditelji moji na taj način doznali gde se nalazimo. Zaklinjem vas dakle Bogom, da sve ovo u tajnosti čuvate do kraja života mog, i nikome ništa ne recite! Ako vas pak ko upita za moje ime, recite da se zovem Ksenija, što znači Strankinja. Jer, eto, kao što vidite, stranstvujem, ostavivši Boga radi dom i roditelje. I otsada me ni vi ne zovite Evsevijom već Ksenijom, jer ovde nemamo grada koji će ostati, nego stranstvujući zajedno s vama u ovom životu tražim onaj koji će doći.

Pošto to reče drugama svojim sveta Evsevija, one joj obeđaše da će sve biti kako im naređuje. I otada svetu nevestu Hristovu zvahu mesto Evsevija Ksenija. Jednom pak, preklonivši kolena svoja sa sestrama, sveta stade plakati i govoriti: Bože, učini s nama strankinjama i ubogima veliku milost Tvoju, kao što si učinio sa svima svetima Tvojim, i pošalji nam bogougodna čoveka, Gospode, pomoću koga bi se mogle spasti i mi smirene!

Pošto se tako, pomoliše, sveta Ksenija iziđe sa sestrama iz kuće u kojoj življahu, i gle, ugledaše jednog česnog starca sedih vlasi, gde ide iz pristaništa. On beše po monaški odeven; lice mu beše kao u anđela. I pritrčavši mu, sveta devojka pripade k nogama njegovim, plačući i govoreći: Božji čoveče, ne prezri onu koja stranstvuje u tuđini; ne odvrati se od uboge bednice, niti se gnušaj molbe grešnice, nego se ugledaj na svetog apostola Pavla, i budi nam nastavnik i učitelj, kao što on bi svetoj Tekli. Seti se nagrade, pripremljene od Boga pravednicima, i spasi me zajedno sa ovim dvema sestrama!

Kada to ču Božji služitelj, udariše i njemu suze, i reče joj: Šta želiš da vam učinim? Ona odgovori: Budi nam po Bogu otac i učitelj, i vodi nas gde bi se mogle spasti, jer smo strankinje i neznamo kuda da idemo, a stid nas je da se pokazujemo ljudima. On ih upita: Otkuda ste? i kakav je razlog te ste ovde tako same? Sveta odgovori: Mi smo iz vrlo daleke zemlje, slugo Hristov. I dogovorismo se da zajedno otputujemo iz naše otadžbine, i dođosmo u ova mesta. A molismo Boga i dan i noć, da nam pošlje čoveka pomoću koga bi se mogle spasti. I eto, Bog nam posla tvoje prepodobije, koje može uzeti na sebe nemoći naše.

Na to sveti starac reče: Verujte mi, sestre, i ja sam ovde stranac, kao što vidite. Dolazim iz svetih mesta, gde sam bio da se poklonim, i sada se vraćam u svoju otadžbinu. – Upita ga sluškinja Hristova: Iz koje je zemlje prepodobije tvoje, gospodine moj’? On odgovori: Ja sam iz zemlje Karijske, iz grada Milasa. Opet mu reče nevesta Hristova: Molim tvoju svetinju, kaži nam svoj čin, jer mi izgleda da si episkop. Starac joj odgovori: Oprosti mi, sestro, čovek sam grešan i nedostojan inočkog obraza, ali sam po milosti Božjoj prezviter, i iguman malog bratstva u manastiru svetog i preslavnog apostola Andreja. Zovem se Pavle.

Čuvši to, sluškinja Hristova, zahvali Bogu, govoreći: Hvala Ti, Bože, što si uslišao mene ubogu; i poslao mi, kao nekada svetoj Tekli svetog Pavla, slugu tvog, da spase mene sa ovim dvema setrama. – I reče starcu: Molim te, slugo Božji, ne prezri nas strankinje, nego nam budi otac po Bogu. A blaženi Pavle odgovori: Rekoh vam da sam i ja stranac, i ne znam kakvo ću vam dobro učiniti ovde. A ako hoćete da idete u moj grad, nadam se da će Gospod učiniti milost s vama, i ja ću se prema svojim moćima starati o vama. – Devojke sa suzama, klanjajući se starcu, govorahu: O, slugo Božji, povedi nas sa sobom; ići ćemo s tobom kuda narediš, samo učini milost prema strankinjama, i budi nam vođ ka večnom životu!

Čovek Božji povede sa sobom ove svete devojke, i dovede ih u svoj grad Milas. Tu, u blizini crkve pronađe im jednu usamljenu kuću, koju sveta Ksenija kupi novcem što beše ponela od kuće. Podiže i crkvu, ne veliku, u ime svetog prvomučenika Stefana. A uskoro sagradi i mali devičanski manastir, u koji sabra nekoliko devica, i Hristu ih unevesti. A brinjaše se o njima sveti Pavle iguman, koji i postriže u monaštvo svetu Kseniju sa dvema njenim drugama. I niko ne doznade sve do končine blažene Ksenije odakle je ona, i radi čega je napustila svoje otačastvo, i kako joj je pravo ime, jer se stalno nazivaše Ksenijom, A kada su prepodobnog Pavla pitali za te device, on je odgovarao da ih je doveo sa ostrva Koa. I svi držahu da su one otuda. Stoga i manastirčić njihov nazivahu po tom ostrvu: Koa.

He prođe mdogo, a episkop toga grada Kiril usnu u Gospodu. I na episkopski presto bi izabran prepodobni Pavle, iguman manastira sv. apostoda Andreja. I kad kao episkop dođe u devičanski manastir, on gospoću Kseniju, i preko njene volje, postavi za đakonisu, kao zaista dostojnu toga čina. Jer, iako u telu, ona vođaše anđeoski život. I ma da je, kao senatorska kći, odrasla u udobnostima i nezi, ona se odade vrlo teškom i surovom životu, i tako iđaše podvižničkom savršenstvu nekim novim i neobičnim i teškim putem. Uzdržanja njenog bojahu se demoni, i pobeđivani njenim postom i podvizima begahu, i ne usuđivahu se ni da joj priđu. Jela je svaki drugi, ili treći dan. A mnogo puta i po čitavu sedmicu ništa nije uzimala u usta. A kada se prihvatala hrane, ona nije jela ni povrće, ni sočivo, ni zelje, niti što drugo od lepih jela, ni vina, nego samo malo hleba, koji je kvasila svojim suzama. Pa i hleb je posipala pepelom iz kadionice. I tako je radila u toku celog života svog, ispunjujući proročku reč: Jedoh pepeo kao hleb, i piće svoje suzama rastvarah (Ps. 101, 10). A staraše se na sve moguće načine da to svoje uzdržanje sakrije od sestara. Samo njene dve druge i sažiteljke posmatrahu to krišom, i same podražavahu njeno dobrodeteljno, vrlinsko žitije. U nje je bila takva razbuđenost, da je od večera do jutrenja po svu noć stajala moleći se sa uzdignutim rukama k nebu. To cy sestre stalno posmatrale krišom. Ponekad bi pak preklonila kolena, i tako od večera do jutra tvorila molitvu sa suzama. Tako je ona stalno služila Gospodu. I to je činila s takvim smirenjem, da je smatrala sebe gorom od svih.

Ali, ko može ispričati ostale vrline njene? Koja bi reč bila kadra da izrazi sve njene podvige? Šta da rečemo o njenoj krotosti? Jer je niko nikada ne vide da se ljuti, niti žitije svoje okalja nekom sujetom i veličanjem. Lice u nje beše smerno, um bez oholosti, pogled skroman, telo izmoždeno isposništvom, a srce spokojno, bez ikakve pometenosti. I koje to vrline ne beše u nje? Bdenje – neprekidno, uzdržanje – veliko, smirenje – neiskazaio, ljubav – neizmerna, bedne je pomagala, stradalnicima sastradavala, grešnicima bila milostiva, a zavedene izvodila na put pokajanja. O njenoj pak odeći ne treba ni govoriti. Nosila je neke rite, pa je ipak smatrala da je i njih nedostojna. I sav život njen prohođaše u umilenju srca i neprestanom prolivanju suza. I pre su se mogli videti studenci gde za vreme žege presahnu, nego li oči njene da prestanu sa suzama. Gledajući stalno ka ljubljenom Hristu, Ženiku svom, oči su njene prolivale potoke suza, jer je čeznula da Ga vidi licem k licu, i davidski govorila: Kada ću doći i pokazati se licu Božjem, licu sladčajšeg Ženika mog? Suze su mi hleb dan i noć (Ps. 41, 3.4).

A kada se ovoj nezaboravnoj devici, neporočnoj nevesti Hristovoj, približi vreme da ide iz ovog privremenog života, nastade praznik svetog Jefrema, nekadanjeg episkopa u tom gradu. I blaženi episkop Pavle pođe sa celokupnim klirom u selo Levkin, u kome se nalazila crkva svetog episkopa Jefrema, i u njoj česne mošti njegove. U to vreme prepodobna Ksenija sazva sve svoje sestre u manastirsku crkvu, i stade im govoriti: Gospođe moje i sestre, znam koliku ljubav k meni pokazaste, kako slabost moju podnesoste, i pomogoste meni strankinji. I sada vas molim, imajte tu ljubav do kraja prema meni, sluškinji vašoj, i pominjite u molitvama svojim mene ubogu i grešnu i strankinju, da se Bog smiluje na mene, da me gresi moji ne spreče, nego da molitvama vašim nesmetano pređem ka Hristu mom. I evo, kraj se moj približi, i duša je moja bolna i žalosna veoma, jer nepripremljena odlazim iz tela svog. A pošto sada otac naš episkop, gospodin Pavle, nije ovde, to mu vi, kada bude došao, mesto mene recite: Ovako reče uboga Ksenija: Radi Boga, česni oče, sećaj se moga stranstvovanja, jer si me ti uputio, i uveo u ovaj život; stoga – moli se za mene, da me Gospod ne postidi u mojoj nadi!

Čuvši to, sve sestre stadoše plakati, i govoriti: Gospođo naša i nastavnice duša naših, ti nas ostavljaš sirote i bedne. Ko će nas otsada upućivati na put života, ko poučavati? I ko će se moliti za nas kad nas čamotinja spopadne? He, gospođo, ne ostavljaj nas u ovakvo vreme! Seti se, ti si nas sabrala u ovaj tor svoj; postaraj se za duše naše, gospođo, i umoli Boga da te radi nas ubogih ostavi još neko vreme u ovom životu, da bi nas uputila na spasenje.

Pripadoše k nogama njenim i dve njene druge, plačući gorko i govoreći: Ti nas već napuštaš, gospodarice naša, i odlaziš odavde bez nas. A šta ćemo bez tebe raditi mi uboge? Šta ćemo činiti mi strankinje u tuđoj zemlji? O! teško nama ubogima i bednima i strankinjama što ne radismo na sebi, te nas stoga ostavljaš same, gospođo naša! Seti se naših tuga koje s tobom zajedno otugovasmo! Seti se stranstvovanja našeg i svog! Seti se kako ti u svemu svesrdno poslužismo! Seti se nas, i pomoli se za nas Bogu, i povedi nas sa sobom, da se ne odvajamo od tebe, gospođo naša!

U tolikom sveopštem plaču i uzbuđenju, stade i sama gospođa Ksenija plačući govoriti: Poznato vam je, sestre moje, kako sveti apostol Petar pre toliko vremena izjavljuje ovo, govoreći: He docni Gospod s obećanjem, kao što neki misle da docni; nego nas trpi, jer neće da ko pogine, nego svi da dođu u pokajanje. Ali će doći dan Gospodnji kao lupež (2 Petr. 3, 9-10).

Znajući ovo dakle, sestre moje, nemojmo se lenjiti za ovo kratko vreme, nego stražimo, upalimo svetilnike naše, uzmimo ulje u sudove svoje, pripremimo se za susret Ženika, jer ne znamo u koji će nas čas pozvati Gospod. Eto, žetva nailazi, i delatelji su gotovi, samo očekuju zapovest Gospodnju.

Kada ovo prepodobna reče, i sve sestre pripadoše k nogama njenim plačuđi, ona podiže k nebu ruke svoje, i lijući suze moljaše se ovako: Bože, Ti si me do ovoga časa štitio u stranstvovanju mom, poslušaj mene ubogu i grešnu sluškinju Tvoju: budi milostiv ovim sluškinjama Tvojim, sestrama mojim, čuvaj ih, i sačuvaj od svake zamke ćavolje u slavu i pohvalu svetog imena Tvog! Molim Ti se, Bože moj, seti se i ovih dveju sestara mojih, koje su zajedno sa mnom stranstvovale radi ljubavi Tvoje! I kao što se u ovom privremenom životu ne odvojiše od mene, tako nas i u Carstvu Tvom ne razdvoj, nego nas zajedno udostoj dvorca Tvog!

Pošto se tako pomoli Bogu, prepodobna zamoli sestre da sve izađu na kratko vreme, i ostave je samu u potpunoj tišini. I kada sve izađoše iz crkve, ona ostade sama. A dve druge njene, stojeći pred vratima crkve, virahu kroz ključaonicu, i videše kako kleči i moli se Bogu. Zatim se krstoliko rasprostre u molitvi ničice po zemlji, i dok se tako rasprostrta moljaše, iznenada sinu u crkvi svetlost kao munja i silan miris stade izlaziti iz crkve. A one brzo uđoše unutra, i kad je htedoše podići sa zemlje, videše da se upokojila u Gospodu. To bi u podne u subotu dvadeset i četvrtog januara 450 godine. I izišavši te dve sestre plačući, pozvaše druge sestre, govoreći: Majke naše i sestre, hodite da kukamo, jer sve osirotesmo! Hodite da plačemo, jer nam nestade stuba! Lišismo se česne majke naše; otide od nas nastavnica naša, i ostadosmo same: sveta Ksenija, majka naša umre!

Sve sestre uđoše unutra, i kad je videše gde se prestavila, nastade veliki plač i jauk. A čovekoljubivi Bog, želeći da pokaže svima kakvo je sakriveno blago bila na zemlji prepodobna Ksenija, pokaza veliko i presvetlo znamenje na nebu; u onaj čas, u koji prepodobna Ksenija predade svoju svetu dušu u ruke Gospodnje, u vedro i jasno podne, pojavi se na nebu nad devičkim manastirom veoma svetao venac od zvezda sa krstom u sredini, sjajnijim od sunca. – Ovo znamenje videše svi. A građani Milasa, koji u to vreme sa svojim episkopom prepodobnim Pavlom još behu u selu Levkinu, videše ovo znamelje na nebu, i začuđeni, pitahu se: Šta ima ovo da znači? Blaženi pak episkop Pavle Duhom razumede, i reče narodu: Gospođa Ksenija usnu, i zbog nje bi ovo znamenje venca. – I čim završi svetu liturgiju, vrati se episkop u grad sa svima ljudima koji su o prazniku bili u selu, i nađoše građani da je gospođa Ksenija umrla, kao što im episkop objavi.

U devički manastir sleže se silan svet: ljudi i žene sa decom, privučeni nebeskim znamenjem. I govorahu: Slava Tebi Hriste Bože, što imaš mnoštvo svetih koji tajno tvore volju tvoju! Slava Tebi, Sine Božji, koji si se ovaplotio i dobrovoljno raspeo za nas grešne, što si nam otkrio svoje veliko blago, koje se dosada ovde skrivalo! Slava Tebi, Gospode, što si ubogi grad Tvoj Milas udostojio da bude riznica i čuvalište Tvoga blaga, čuvajući u njemu skupoceni biser, svetu nevestu Tvoju, koju si primio u svoje nebeske dvore, ostavivši čisto i sveto telo njeno gradu Tvome na čuvanje!

Dok tako svi plakahu i govorahu, gledajući na venac i krst koji su se videli na nebu, sav se hristoljubivi narod, naročito žene, zapališe revnošću, i gromko govorahu episkopu Pavlu: Nemoj skrivati slavu grada našeg, prepodobni episkope! nemoj prećutati hvalu našu! nemoj skrivati biser koji nam je Bog otkrio! Pokaži otvoreno upaljenu sveću, koja je dosada pod poklopcem bila i potajno svetlila! pokaži je svima, neka svi protivnici naši vide i poznadu kakvome Gospodu služimo! Neka vide neznabošci i postide se! Neka vide Jevreji tajnu Krsta, i poznadu da je Bog Onaj koga su oni raspeli! Neka vide svi neprijatelji Krsta Hristovog, i zakukaju! Neka vide kako Gospod Anđela i po smrti proslavlja sluge Svoje! Neka vide svi kakvom je slavom Hristos Bog ovenčao nevestu Svoju Kseniju, koju su ljudi smatrali za nepoznatu strankinju, i zarobljenicu! Neka vide svi kakvog se dara i blagodati udostoji naš ubogi grad!

Dok narod tako s usrđem govoraše episkopu, pristupi episkop sa sveštenstvom česnom telu svete Ksenije, i, kao što dolikuje, položiše ga na nosiljku. Onda episkop i sveštenstvo uzeše nosiljku na ramena; i ispred njih su nošene mnoge sveće i kadionice; i pevajući nošahu sveto telo ka sredini grada. I svi se divljahu divnom čudu; kad nosiljka sa telom svete Ksenije nošena iđaše, iđaše nad nosiljkom i venac sa krstom na nebu javljeni; i opet, kada nosiljku postaviše usred grada, stade i venac sa krstom iznad nosiljke. – To čudesno znamenje videše i žitelji okolnih sela, te se u grad sleže silan narod, tako da sve ulice behu zakrčene. I blaženi episkop Pavle sa narodom provede svu noć uoči nedelje kraj svetog tela prepodobne, bdeći i pojući sve do svanuća. I mnoga se iscelenja dogodiše od svetih moštiju njenih. Jer se svaki isceljivaše, ma od kakve v dugotrajne bolesti bolovao, čim bi se dotakao nosiljke.

Kad nastade sveta nedelja, pokriše plaštanicama česno telo prepodobne Ksenije, i pojući pogrebne pesme odnesoše ga do mesta zvanog Sikinije, na ulazu u grad, na južnoj strani. Jer pre svoga prestavljenja sveta Ksenija je bila ostavila amanet da je tu sahrane. I sav narod posmatraše kako venac od zvezda sa krstom ide po nebu nad svetim telom prepodobne dok je nošeno do Sikinija; i kad tu spustiše odar, stade i venac nad njim. Dok je sahrana obavljana, neki iz naroda, od onih plaštanica što su bile na odru svetiteljkinom, razdeliše među sobom na parčad, i sa verom odneše da čuvaju radi isceljenja od raznih bolesti. Pošto episkop, kao što je propis, mirom mirosa sveto telo prepodobne Ksenije, i metnu ga u novi grob, i tako izvrši česnu sahranu, odmah postade nevidljiv venac od zvezda sa krstom koji je dotle sijao na nebu. I bivahu mnoga isceljenja od groba svete Ksenije svima koji su sa verom dolazili.

Uskoro umre i jedna od dveju druga prepodobne Ksenije. Potom za njom ubrzo i druga ode u večni život. I biše obadve sahranjene kraj nogu svete gospođe svoje. A kada menjaše svetom ova druga, dođoše joj sve monahinje, i zaklinjući je moljahu je da im kaže sve što zna o gospođi Kseniji. I ona, videći sebe da je pri kraju ovoga života, ispriča im podrobno sve o svetoj Kseniji, otkuda je, ko su joj roditelji, i zbog čega pobeže iz roditeljskog doma i svoga otačastva sa dvema robinjama svojim, kako prikri svoje ime Evsevija i nazva se Ksenija, pošto stranstvovaše radi ljubavi Božje. I tako sve doznaše nepoznato žitije neveste Hristove Ksenije.

Tako prepodobna Ksenija ugodi Bogu: beše tuđa svetu, a žitelj neba; beše u telu, a izjednači se sa anđelima bestelesnim; skinu telo kao haljinu, i kao zmiju zgazi đavola; ovaj svet je smatrala kao đubre, i sačuva neporočnim svoje devstvo kao skupocenu riznicu; unevesti se Hristu ljubavlju, venča sa verom; i čemu se nadaše, to i dobi; i sada se raduje u dvorima Besmrtnog Ženika svog i molitvama svojim mnogo pomaže vernima, jer smrt ne umrtvi sile njene, niti dobročinstva njena ograniči na jedno mesto. Ona je mnoge vrline stekla Hrista radi, zato nam i Hristos javlja preko nje veliko milosrđe, odazivajući se svetim molitvama svoje ljubljene neveste.

Pošto prođe nekoliko godina od prestavljenja svete Ksenije, prestavi se i prepodobni episkop Pavle, duhovni otac svete Ksenije. I on ugodi Bogu: jer molitve njegove izgonjahu demone i isceljivahu od svake bolesti. I bi pogreben u crkvi svetog apostola Andreja, gde najpre beše iguman. A duša njegova sveta prestade Bogu u slavi svetih. Neka nas njegovim toplim posredovanjem za nas pred Bogom, i molitvama prepodobne Evsevije, prozvane Ksenije, i zastupništvom svetih dveju robinja njenih, Gospod udostoji milosti svoje, sada i uvek i kroza sve vekove, amin.

Izvor: Svetigora