Žigosani zanemeli

Piše: Gordana Pavlović
član UKS-a i redovan član Matice srpske

Moja Srbija… Ono što je čini najlepšom na Balkanu nije njen geografski položaj, prelepe planine, plodne ravnice – već narod. Narod koji ima najbogatiju istoriju u Evropi, ako ne i šire. Narod koji može da se u pričama vraća vekovima unazad i u svakoj od njih ima slavne ličnosti, podvige, kojima bi trebalo da se ponosi.

Danas, na početku 21. veka, pitam se da li smo dostojni svojih predaka ili smo osramotili i sebe i njih?

Mi, Srbi, smo jedan poseban narod sa specifičnim mentalitetom. Ono što je bila glavna odlika Srba je poštenje, rodoljublje i ponos. Svaki Srbin se dičio svojim porodičnim vrednostima. Sve što je imao stekao je svojim rukama i teškim radom. Voleo je svoje oranice, voćke, reke; svoja stada; ponosno gledao kako iz semena niče i raste pšenica. Hleb sa sedam kora je najlepše mirisao i obasjavao ognjišta, oko kojeg bi se skupljala cela porodica. Znalo se ko je ko i gde je kome mesto. Znalo se i šta su čija zaduženja. Stariji su se poštovali i cenili. I baš tako jaka porodica je bila najjača karika Srba. Čuvali su svoju tradiciju, verovali u Boga, gradili crkve sa ljubavlju, krstili se, venčavali i bili ponosni na to što jesu. Nikada nisu dozvoljavali da im ponos pređe u gordost, držeći se one poslovice: „Niti se u dobru ponesi, ni u zlu pokudi!“. Sve što ih je snalazilo podnosili su hrabro. Često je Srbija bila na udaru raznih tlačitelja, neprijatelja. Porobljena, ali neporažena. Dizala se uvek iz pepela, iz beznađa, jačinom ljubavi svojih rodoljuba. Ta ljubav prema svojoj Otadžbini je bila toliko jaka u njima da im je i sopstveni život, dat za nju, ništavan. Samo u Prvom svetskom ratu Srbija je izgubila trećinu svog stanovništva- poginulo je preko milion i sto hiljada ljudi! U Drugom svetskom ratu demografski gubici Jugoslavije iznose 1 685 000 ljudi, a smatra se da 58% čine Srbi, mada ti podaci nisu do sada precizno odrađeni.

Što se tiče ratova devedestih, vođenih na području Hrvatske i Bosne i Hercegovine, tačan broj ni do danas nije utvrđen. U tu našu sramotu, zbog nedovoljno zainteresovanosti, ulazi i bombardovanje Srbije 1999. godine. Brojke stradalih Srba su jezive i navodi nas na razmišljanje odakle se crpila snaga za nove početke i za nastavak života? Hrabrost! Hrabrost i snaga volje da se posle svega preživljenog ponovo stane na noge i krene napred, da se stvori lepša i srećnija budućnost za pokolenja. Ceo dvadeseti vek je prošao u ratovima i obnovama. Ali pravi, pošten Srbin-rodoljub je znao da onaj ko ništa nije dao za svoju Otadžbinu, ne treba ništa ni da traži od nje.

Ušli smo u dvadeset i prvi vek. Vek tehnologije. Srbi su zakoračili u novo doba obeleženi kao zločinci, predstavljani celom svetu kao narod koji je sam kriv za sve što mu se desilo. Kojeg li apsurda! Držeći se izreke da: „Sto puta ponovljena laž postaje istina“, belosvetska propaganda je uradila svoje i ostvarila cilj. Dok smo se mi koprcali u ruševinama, oporavljali od rana, pokušavali da spasimo što se još spasiti može, nismo ni bili svesni kakav nam beleg stavljaju. Kada smo malo stali na noge, već je bilo kasno! Žig je već bio duboko utisnut u našu kožu, žario i boleo. Osećajući jačinu nepravde koja nam je nanesena pravdali smo se, objašnjavali, iznosili činjenice, ali nije bilo uspeha. I dalje smo bili „dežurni krivci“ svima. Kako smo se osećali i kolika patnja je bila u nama to niko nije želeo da vidi, ni da zna.

U jednom momentu, kao da smo se slomili od svega i umorni, iscrpljeni, polako počeli da prihvaćamo tu gnusnu laž. Napaćeni, bez nade, gledali smo kako svet ide napred, a mi stojimo u mestu. Bojeći se za budućnost svoje dece, počeli smo da potiskujemo gorak ukus u ustima, žmurimo, gutamo knedle, klimamo potvrdno glavom na sve što nam je plasirano iz Evrope i Amerike, a duboko u sebi smo znali da činimo neoprostiv greh. Vreme je polako odmicalo, a mi smo zaboravljali našu istoriju, ne razmišljajući kolika se opasnost se krije u tome! Počeli smo da gubimo svoj identitet. Zapadni uticaj i njihova perfidna igra se odvijala i još uvek odvija pred našim očima. U porušenoj zemlji, sa uništenom ekonomijom, porastom kriminala i osećaja nesigurnosti, ljudi su počeli da napuštaju svoju rodnu Srbiju i trbuhom za kruhom, onako obeleženi, krenuli u beli svet. Žila kucavica ove zemlje, selo i poljoprivreda je sistematski i polako uništavana, tako da danas u našoj Srbiji imamo pustoš. Omladine nema po selima, praznina i jeza.

Otimanje Kosova od strane NATO sila je bila kap koja je konačno prelila čašu u svima nama. Ubiše nam dušu…. Politička elita, koja je vodila zemlju, godinama se smenjivala samo po licima. Udovoljavanje stranim moćnicima, ispunjavanje zahteva, ne gledajući posledice po sopstveni narod. U politici se ništa nije radilo da se skine ljaga i pečat sa Srbina, da se ispravi nepravda i istera istina na čistac. Istina iz Prvog svetskog rata, Drugog svetskog rata-svi zločini počinjeni nad nevinim stanovništvom, da se dokaže i iznese stradanje dece, istina o ratovima od 1990.- 1995., o pogromu na Kosovu i konačno da se objasni ZAŠTO i s kojim pravom smo bombardovani 1999. godine? Niko nije govorio o svim tim žrtvama, poginulim, koji imaju svoja imena i prezimena. Pojedine su koristili samo u svrhu svoje lične, medijske propagande i ništa više. I sada, svakog dana od posledica uranijuma smrtnost je galopirajuća. I narod se utišavao postepeno,osećajući se nemoćno i zgaženo, dok nismo totalno izgubili moć govora. Za celo to vreme belosvetski vladari sprovode svoju politiku. Sada smo u situaciji da primamo na kašičicu, a dajemo šakom i kapom. Odakle? To niko ne pita. Ali smo bar u nečemu prvi u Evropi-po stopi nezaposlenosti i smrtnosti! Eto, to je dupli „uspeh“. Školstvo nam je potpuno uništeno, sa željom da generacije koje dolaze budu ograničene. Sve oko nas je korumpirano i partijski obojeno. Imamo pravo „slobodnog pisanja i izražavanja“, ali ne smemo da pišemo i govorimo ono što zaista osećamo, jer se to ne „rimuje sa evropskim vrednostima“ i „podriva sistem“.

Stranci koji investiraju u našu zemlju i drže monopol, narod posmatraju kao potrošnu robu, jer tamo, odakle dolaze, vlada surovi kapitalizam. Znaju da se sva vrata mogu otvoriti ako znate dobro „da podmažete“, da se ne čuje škripa i buka, već u tišini i mraku. Oni koji rade za te kapitaliste dobijaju redovnu platu, ali duplo ili trostruko manju od sunarodnika u istoj fabrici u Nemačkoj, Francuskoj ili nekoj drugoj zemlji, za isti broj sati. Napravljeno je društvo u kojem se radi besomučna eksploatacija. Radnici nemaju nikakva prava. Rade kao mašine, bez pauze, toplog obroka, slobodnog dana. Čast izuzecima, kojih je malo!

Naravno, mi smo pogodno tlo za potpunu ekspoataciju – kako fizičku, tako i intelektualnu. Mladi ljudi koji završavaju fakultete u Srbiji imaju samo jedan put – inostranstvo i beli svet. Bez obzira na to koliki da su stručnjaci i koliko da su pametni, birokratija, nezaintesovanost sistema, nakaradni aršini ih potpuno sputavaju. Ali zato za bilo šta što se dešava kod nas, nama su potrebni savetnici iz inostranstva! I to isti oni koji su bombama 1999. godine sa natpisom engleskom: „Srećan Uskrs Srbi“ ubijali našu decu. Gospode Bože!

Mi, roditelji, koji još uvek verujemo u prave srpske porodične vrednosti, tradiciju, moral i čast, ne možemo im pružiti sve što bi trebalo. Jer živeti u Srbiji danas, kao pravi Srbin, u čvrstoj porodici, u ljubavi, od poštenog, teškog rada, svodi se na životarenje, a ne na život.

Uspeli su naši pradedovi, dedovi i očevi da sačuvaju svoj i naš obraz, da sačuvaju čast i ponos. Mi, Srbi, u četrdesetim i pedesetim, koji smo preživeli ratove devedesetih, bombardovanje Srbije, nemamo pravo da zaboravimo slavnu istoriju naših predaka. Nemamo pravo da dozvolimo da se sve žrtve stradale u dvadesetom veku zaborave, nemamo pravo i nikako ne smemo dozvoliti da nam ugase ognjište – SIMBOL SVEGA ONOGA ŠTO ZAISTA JESMO. Ne smemo da se saginjemo zbog tuđe krivice i tuđeg greha, već da se uspravimo, pokažemo i dokažemo našoj deci da je čast i privilegija, biti rođen kao Srbin, da treba da idu u korak sa vremenom, ali NIKADA ne smeju da zaborave ko su i kakve slavne gene nose u sebi, da pameću i upornošću mogu da ostvare sve svoje ciljeve, bez obzira koliko je kamenje na tom putu i kolike su prepreke, da samo najbolji i najpoštovaniji ljude čine dobra dela i ulažu svoje znanje, rad, ideje za napredak, prvo za Otadžbinu, za svoj narod, svoje bližnje, pa tek onda za sebe; da neizmerno poštuju sve narode i narodnosti, sve vere i sve dobre ljude, ali da brane i ne daju svoje.

Krvavi i prljavi novac nijednom narodu nije doneo blagostanje, već tamu, ropstvo i beznađe. Mi smo možda i zanemeli, jer nam utisnuti žig svakodnevno krvari, peče i boli, grudi nam nabrekle od krika izranjavane duše, srce bitiše otkucajima strepnje, kičmu lomi preteško breme, čiji smo teret svesno i nesvesno preneli na svoju decu, koja su jedino svetlo i jedina nada, uz Božiju pomoć, za spasenje…

I šta da kažem na kraju? Bilo bi mnogo lakše da sam kao mnogi, slepa i gluva, da ne vidim, ne čujem i ne osetim bol svuda oko sebe i da me baš briga. Ali ne mogu protiv sebe, protiv svog unutrašnjeg portreta, čije su se boje razmazale od isplakanih suza. Ne mogu da ćutim, jer sam majka, književnica, patriota, jer me razbija strah za budućnost naše dece, jer me razdire sadašnjost, a sama ne mogu ništa. Smeta mi zanemelost i saginjanje glave, jer time samo postaje sve gore, padamo u sve dublju tamu, gde se gubi svaki izvor svetlosti.

Ne mogu protiv Boga, kojeg nosim u duši i živim po Deset Božijih zapovesti, pa me boli sve što bližnjeg boli, i njegova mi tuga teža nego lična.

U ovom teatru života i ja sam marioneta, ali moji konci su vezani za nebo i drži ih Svevišnji…