Раслојавамо се на оне “имаћу корист од мојих” и на оне “баш ме брига за све”

Пише: Јово Пејовић

Опозиција у Црној Гори нема кредибилитет да буде опонент новој власти, све док не направи отклон од политике која је обиљежила владавину бившег режима. Сви у Црној Гори знају да је бивша власт покрала цијелу државу, само судови годинама “не могу“ да нађу ниједан доказ да донесу бар једну пресуду. За то вријеме лидери бившег режима просипају поштење, држе лекције и траже од Српске православне цркве у Црној Гори доказ да ли Бог постоји. На другој страни нова власт не може говорити о резултатима свога рада, докле год у институцијама система буду сједјели људи којима је примарни циљ заштита лопова и криминалаца из бивше власти са којима су очигледно били на истом послу.

У Црној Гори ништа није постављено на здравим темељима. Све је климаво и проблематично. Зато се не треба чудити што се свако мало враћамо на почетак из којег се не надзире трачак свјетлости. Црна Гора деценијама живи лажне животе и указује повјерење лажним величинама. Оно што је постало константа је да се наша наивност завршава пропуштеним шансама. Доктрина којом западне олигархије контролишу себи потчињене земље је да избором њима подчињених кадрова народ изгуби вјеру у власт. Да изгуби наду да више не постоји колективни циљ једног народа. Тако од народа постајемо маса безличних појединаца, коју интересују само лична преживљавања. Раслојавамо се на оне “имаћу корист од мојих” и на оне “баш ме брига за све”. Одговор на садашње стање у држави пронашао сам у ријечима Чарлса Буковског:“Гледао сам човјека, који је хтио да дохвати звијезде. Сви су му се смијали, а ја сам му мердевине држао, када их је ухватио били су му важнији они што су му се смијали” али и у коментару једног познаника:”Више бих волио да неке кадрове из нове власти сада на важним државним пословима никада нијесам упознао, јер бих живио у увјерењу да су бољи људи. Велики број оних који су се тридесет година борили за промјену бивше власти, ни дан данас нису добили ништа о чему свједоче бројни примјери, док они који су подржавали бивши режим и данас уживају све привилегије. У Црној Гори деценијама нема цивилизованог дијалога, нити међусобног повјерења, па ни међу онима који чине власт, а камоли између власти и опозиције. На сцени је политика међусобних оптужби и изношења прљавог веша са тајних и јавних састанака. Међутим, највећи проблем Црне Горе је тај што није у стању препознати неке личности, прије него што саме скину маску, због чега трпимо велику штету. Све које смо уносили на рукама у фотеље прво су завршили на кољенима пред комесарима и изасланицима Европске Уније и први издали оне који су их носили на рукама. И не би то била највећа штета да тиме држава и народ нијесу губили национални понос и достојанство. Они који су васпитавани на туђим, а потцењују наше традиционалне вриједности јурећи лични профит и славу, никада неће спознати прави смисао живота.

„Само су сиромаси знали прави смисао живота, богати и обезбијеђени нијесу о томе имали појма”, говорио је Буковски. Из бројних порука које добијам са разних адреса и разговора са обичним великим људима, покушавам да за себе извучем неке нове поуке свјестан да је за највећи број касно, као што је касно да било коме дијелим савјете. Међутим, често се сјетим приче како је на неком збору грађана у једном селу вођена жестока расправа која се претворила у свађу. У једном тренутку се за ријеч јавио човјек до чијег мишљења је присутнима било најмање стало. На питање преседавајућег што има да каже одговорио је:”Ништа ми се ово не свиђа“. “Па што предлажеш?” Услиједио је одговор:“Ништа“. Настао је тајац. Дакле, памети неријетко више има тамо гдје је најмање очекујете, па и по цијену да не добијете одговор.