Жигаљ

Цетињем се вече  лагано пружало

Док је мирис  липа ширио љепоту,

Када се познанство

Са чудним Жигаљoм

Трајно продужило у моме животу.

У друштву шмекера умјетничког кова,

Који је носио блискост и топлину,

Посебан  се хумор

Редовно слушао –

Пунећи ведрином   своју   околину.

Са  старим   боемом било је угодно,

Све док  је прешао у Небеско царство;

Али лик  Жигаља

Остаје сачуван –

Као једног  доба  духовно богатство.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: