Zbjeg
1 min read
o. Darko Ristov Đogo
Piše: o. Darko Ristov Đogo
U jednom od komentara na svesrpskom portalu IN4S na nekome od mojih tekstova nepotpisani pripovjedač je dao ubjedljivo najtačniju kvalifikaciju suštine srpskog političkog entiteta (teokratske plemenske zajednice, zatim kneževine i napokon, nakratko, i kraljevine Crne Gore i Brda sa prisajedinjenom Hercegovinom i starosrpskim Budimljem) – Crna Gora je srpski zbjeg. Iako ovakva ocjena zasigurno i vrlo dušekorisno vrijeđa velikomontenegrinsku mistifikaciju staroštokavske „Države“, teško da postoji tačniji opis suštine Crne Gore i Brda:
to je njegoševska drama naroda:
„Što uteče ispod sablje turske,
Što na vjeru pravu ne pohuli,
Što se ne hće u lance vezati,
To se zbježa u ove planine
Da ginemo i krv prolivamo,
Da junački amanet čuvamo,
Divno ime i svetu svobodu.“
Svako kome su hercegovačke bake pričale šta su u genocidu nad srpskim narodom u Drugom ratu, zna da nije uopšte malo reći da su Crna Gora i Brda – zbijeg, spas, utočište, asilion. Najbolji i jesmo bili kada nas je svijest o ubježištu držala na ramenu Bogočovjeka i Bogorodice. Kada bismo bili svjesni da smo kao Srbi – naš prevod imena „hrišćani“ – bili sabrani jer smo zbježali.
U svakom zaboravu našeg pribježištenja, mi smo, od tjeskobe i od širine, zadavali muke Sv. Petru Cetinjskom, dotle da svako ko se diči crnogorskom prošlošću, ma sa kog identitetskog spektra, treba samo da pročita njegovu neprekdinu muku i brigu, nevolju i zlo sa kojim se Svetitelj besprestano suočava sa lažnom braćom i nepouzdanom riječju koju savremenici mu ne drže – i prestaće ga gordost slavne prošlosti i pruženog otpora strancu i neprijatelju: ništa manji nije bio ni onaj svetitelju i pomiritelju.
Kada se teokratski zbijeg okončao svjetovnom pseudo-državnošću, desilo se ono što se gotovo uvijek dešava sa našim državama. Vladar i aparat doživljavaju sebe kao cilj a „državu“ kao sredstvo, narod kao sredstvo u službi sredstva. Zato je suvišak „državotovrnosti“ u novom vijeku uvijek završavao za nas tragično. Naše „države“ bez kosovske zavjetnosti i nemanjićke vertikale nemaju smisla: one su druga imena za dinastije, administracije, identitetske projekte zasnovane bilo na lažnom univerzalizmu (jugoslovenstvo) bilo na dinastikom provincijalizmu („crnogorstvo“). Zato je samo kosovski zavjet u perspektivi zbjega – smislena državotvorna pozicije. Mi smo i danas u Srpskoj i Srbiji u zbjegu a ne u samodovoljnom razmahu. Čim samociljnost preuzme kontrolu, naše države klize ka amorfnoj besadržajnosti lične vladavine.
Zašto je ovo važno u ovom trenutku?
Dok se svi pitamo da li će se uopšte moći održati ustoličenje novoizabranog Mitropolita crnogorsko-primorskog Joanikija na Cetinju, skloni smo da Cetinje sagledavamo u simboličkoj ravni unutar koje zaboravljamo njegov pribježišni karakter. Kada je od svih srpskih država posljednja pala ona Hercega od Sv. Save, ne odjednom, ne bez razloga, ne bez pokušaja suživota i konverzije, izdvajao se polako srpski zbjeg oko četiri turske nahije. Rađala se zbježišna sloboda. Cetinje je naš zbjeg.
Nije ono značajno kao sjedište mistifikovane „države“ – jer je upravo ta mistifikacija „države“ jedan od najpogubnijih trikova savremene političke semantike crnogorskog antisrpskog projekta koji u višeznačjnosti „Crne Gore“ zaluđuje srpski narod istoimenitošću srpskog zbjega i antisrpskog pseudodržavnog kartela. Cetinje jeste trajni hronotop srpskog naroda, simbolički sinonim za otpor i junaštvo, na isti način na koji su to Knin ili Bregalnica. Ono je emanacija kosovske etike hrišćanskih Termopila, jedno od naših najdražih imena u dugom spisku posljednjeg otpora.
Zato ne možemo da se ne čudimo da su oni kojima je stalo da iz interesnih razloga – kao čuvari antisrpskog kartela koji obilježavaju imena nekadašeg srpskog zbjega – organizuju demonstrativnu pokaznu vježbu suočavanja Srba u ND Crna Gora sa razlikom između simboličkog i njihovog Cetinja. Kako su ljudi bića koja su vrlo često adaptabilne prirode, oni računaju da će demonstracija kontrole nad jednim danas beznačajnim urbanim centrom sa jakim simboličkim nabojem pokazati njihovu sposobnost da i dalje drže konce u svojim rukama, čak i kada je SPC u pitanju.
Šta će se zaista desiti, ostaje da pokažu dani pred nama. Paradoksalno je da je ustoličenje Mitropolitovo na Cetinju danas ubjedljivo najviše u interesu Crne Gore kao projekta (jer bi se time legitimisao bar privid osnovnog zakonskog postulata da u njoj i Srbi imaju neka prava, makar pasivna) pa i njene današnje Vlade koja bi time jasno stavila do znanja da jeste u stanju da vlada situacijom u zemlji, pored bezbjednosnog izazova oličenog u parapolicijskim strukturama i pored utiska da je njeno polje djelovanja ograničeno potpunim spoljnopolitičkim vazalstvom.
Ukratko: Crna Gora bi organizovanjem ustoličenja bar još za neko vrijeme bila u stanju da sugeriše Srbima koji u njoj žive da nije ono što jeste – pseudo-državna forma jednog kartela nastala upravo da poništi srpski narod koji u njoj i dalje živi. Činjenica da danas uopšte pričamo o tome da i Srbi u njoj strepe od toga da li će moći da ustoliče našeg Mitropolita dovoljno govori koliko je takav karakter „crnogorske državnosti“ očigledan i samorazumljiv, a sama pomisao na prava srpskog naroda i Crkve čak i danas – incidentna pojava.
Što se tiče naše Svetosavske Crkve: ona je nadživjela vjekove, isupnila kalendar i svetim ratnicima i svetim mučenicima, dala i kneza Lazara i đakona Avakuma i Bogdana i Petra Zimonjića. Poznato nam je i slavlje i stradanje i dok se Blagi Gospod ne pojavi na horizontu, valja nam očekivati svega i svačega sa monaško-hajdučkom maksimom: „sve što dođe, sve mu sam naredan“. Koliko je istorija varljiva za ljudske oči, ali dotaknuta prstom Božijim najbolje govori da je u momentu u kome se srpski zbjeg cetinjski dominantno stidi svoje kosovske slave i Obilića poljane, staro sjedište svetosavske zetske episkopije – Miholjska prevlaka i njen manastir Sv. Arhangela – doživljava svoju duhovnu renesansu. Gospod će nam otvoriti puteve, u zbjeg i iz zbjega.
Protojerej-stavrofor dr Darko R. Đogo je vanredni profesor PBF Svetog Vasilija Ostroškog Univerziteta u Istočnom Sarajevu
(Da se ne baci)
«Efendija, ovako ti hvala!
(podiže kapu)
Lijepu ni iščita prediku:
što tražili, ono smo i našli!»
(bilo)
Prašina po knjigama pada direktno iz života.
Slovo će kao napisano pratiti živu reč. Uvek. Istinitu ili lažnu.
(Ima i) informisana a namereno lažna reč, jeste — lažljiva. To je LAŽ ELITE. Može, kad je tako, (u) navodnici.
Kralj Aleksandar pozdravljajući se sa Dubrovčanima kao «Hrvat pravoslavac…» (i u toj stvari) jeste bio neuk.
Poznata je i istinita priča kad stari Dalmatinac u okolini Dubrovnika, neko vreme posle oslobođenja, pri susretu pita srpskog vojvodu — hoće li to biti Srbija. Na odrečan odgovor (jugoslovenskog, već) vojvode — pokazao mu je rukom u pravcu svog sina, i rekao da onda on (vojvoda) gleda poslednjeg Srbina (čiču, Srbina katolika) tu.
Za dešavanja potom, pogledati opus Zafranovića.
Devedesete godine idu kao ono čemu smo svi bili svedoci, neposredno ili posredno.
(predlog za put, opet ko onomad)
Kolona vozila sa tek izvađenim kostima iz jama pozdravljena je (tek) postavljenim transparentom u rimi «ove» i «nove».
…»o rečima Hristovim iz Jevanđelja po Mateju (6,15): „Ako li ne opraštate ljudima grehe njihove, ni Otac vaš neće oprostiti vama grehe vaše“. Šta nam time poručujete? Da nešto treba da oprostimo mitropolitu Porfiriju? Opasno je kada se reči Božije istrgnu iz konteksta. A kontekst reči Hristovih koje citirate jeste molitva Oče naš, koja im neposredno prethodi. U toj molitvi se, između ostalog, kaže: „I oprosti nam dugove naše kao i mi što opraštamo dužnicima svojim“. Dakle: „I OPROSTI NAM…“! To znači: USLOV ZA OPROŠTAJ JE TRAŽENJE OPROŠTAJA. Da je to tako, vidimo i iz Hristovih reči iz Jevanđelja po Luki: „Ako ti sagreši brat tvoj, nakaraj ga; pa ako se pokaje, oprosti mu. I ako ti sedam puta na dan sagreši, i sedam puta na dan dođe k tebi i reče: Kajem se, oprosti mu“ (Lk. 17, 3-4). Dakle, brata koji ti sagreši NAKARAJ. A kada mu opraštamo? AKO SE POKAJE! AKO DOĐE K TEBI I REČE: KAJEM SE, OPROSTI MU. Jer ako opraštamo nekom ko oproštaj ne traži, utvrđujemo ga u lažnom uverenju da, zapravo, nije ni sagrešio, i navodimo ga da isti greh ponovi. Ovo što Vi tražite od nas, Patrijarh German je, na malo drugačiji način, izrekao 2. septembra 1984., prilikom osvećenja obnovljenog hrama Svetog Jovana Krstitelja u Jasenovcu: „Braćo, da praštamo – moramo jer je to jevanđelska zapovest, ali da zaboravimo – ne možemo.“ Sa stanovišta hrišćanske dogmatike, kao što smo to gore pokazali i dokazali, reči patrijarha Germana su potpuni promašaj. Da je to tako, pokazalo se za manje od jedne decenije: Hrvati su svoj zločin ponovili!…»
„Voi siete dal paese molto lontani…“
Kad su rušili Stari most mostarski, rekoše da će napraviti još stariji.
Snimak priče doktorke Olge Draško, nedavno upokojene, i film o logoru Lora su neka od svedočenja o skorijim b(j)esovima, dostupni.
Sve može, ko želi da čuje, da se nađe na Jut.
o Stepincu rasprava nekih dana……
njegova Čista katolička akcija, okupljajući i vodeći latinski svet, postajući okvir i dajući model funkcionisanja kod latina na svakodnevnom nivou po svim praktičnim pitanjima života, je drugo ime za živo biće te socijalne grupe pod okriljem Crkve papske-odatle kreću izvođači radova u svim oblicima genocida, a sa učešćem i znanjem svih društvenih slojeva sa svojim socijalnim funkcijama, sa jasnom svešću o tome u svakoj latinskoj kući. Danas. To „radi“.
, a koliko se među Srbima uopšte zna o tome?
Srećniji put bi bio, idući redom, istina-pokajanje-oprost-sećanje i nezaborav
Ali,
latini imaju formiranu svest o nekažnjenom, a realno nagrađenom genocidu. Više puta. Katoličenje je konstantan i paralelan proces. Trenutno intezivno rade na trovanju svoje omladine i umesto istine serviraju mržnju poganu i temelje za novi rat. Neće istinu i pokajanje, da im oprostimo i sećajući se svega, pamtimo i nikada ne zaboravimo.
Ćeraćemo se, znači.
…“5. Božja reč, zabeležena u Svetom Pismu Božjem, uči nas da sreća i nesreća jednoga čoveka,
jedne porodice, potomstva i društva zavisi od izvršenja ili gaženja moralnog zakona Božjeg.
Pokazao ti je (Gospod), čovječe, što je dobro. I šta ište Gospod od tebe osim da činiš
što je pravo i da ljubiš milost i da hodiš smjerno s Bogom svojim (Mihej, 6, 8).
6. Pre svega društvo počiva na porodici. A porod je od Boga. Djeca, porod dar je od Njega
(Ps. 127, 3). On od nerotkinje naseljava kuću, učinivši je radosnom majkom sinovima (Ps. 113,
9). Ali i bezdetnost je od Boga. Ja ću učiniti da budu bez djece, govori Gospod kolenu
Jefremovu (Os. 9, 12). Gospod zatvara matericu (I Sam. 1, 6). Od blagoslova Božjeg dakle
zavisi porod, a od poroda svako ljudsko društvo.
7. Porodica je srećna gde se roditelji ne greše o zakon Božji i gde deca poštuju roditelje
svoje. U tom slučaju blagoslov je Božji na porodici, i kupa raste i napreduje. Ako li se
roditelji ogreše o zakon Božji, i ne pokaju se pre smrti, Bog pohodi grijehe otaca na sinovima
i na unucima do trećeg i četvrtog kolena (II Mojs. 34, 7). Zbog greha cara Saula pogiboše mu
sinovi: Jonatan i Isvostej, a unuk mu Mefivostej, rođen hrom u obe noge, primaše hranu sa
tuđe trpeze (II Sam. 9). Car Solomon zgreši Bogu i zlo postiže sina njegovog Rovoama, i bi kao
prokletstvo na unucima i praunucima njegovim. No uporedo s tim dejstvovao je i blagoslov
Božji zbog Davida, oca Solomonova, te se dinastija produžavaše do kraja…“
Čipovi su i vakcine u najnovijem izda(va)nju.
«po srcu našem»
Slava Bogu
(od onomad)
Da se (pro)gleda ako Bog da, sve može da pomogne. Pa i Redžep pred izborom.
Pogledati film ko nije,
Trebalo bi zbog dešavanja tog istorijskog perioda i (pogotovo) zbog današnjice, bez preterano(g) formalnog vezivanja za (upotrebljene u filmu i) aktuelne klasifikacije pojmova (država, nacija, partija).
(Propast imperije – Vizantijska lekcija) pod srpskim prevodom na Jut.
#
„Ciocoii vechi și noi (având și subtitlul Ce naște din pisică șoareci mănâncă) este un roman românesc, scris de Nicolae Filimon…“
Fanarioti stari i fanarioti novi,
Ista(m)bulska deklaracija je onaj današnji paralelni tok koji se ne pominje.
A ovo što živimo jeste ono «po srcu našem». U vek uv(ij)ek.
Pravoslavno Otačko učenje kazuje da «čak i embrioni poseduju ljudsko dostojanstvo».
*(Kako gledate na zgusnuto okupljene doktore prave i po papirima i političare gde samo najviši prisutan ne nosi mehanički filter na disajnom putu ili ga nosi na nekoristan način (upitnik) Odgovor na to pitanje daje i odgovore na mnoga tu (ovde) druga)
(dosad)A
Apsolutno — Geografski gledano, svi dobronam(j)erni bi se mogli složiti sa (napisanim) izrečenim,
Sam problem jeste negeografski — ostaje U Nama, (uU),
(od onomad)
Čitam jutros o posledicama NATO bombardovanja.
I kako su Zapadnjaci…
Prevodioci traže reč u duhu jezika — za aktuelnog čitaoca.
Not even having word for
#
Ne može ni kao prevod
Kud smo pošli da «nema alternativu» — to je pitanje. Ne od juče.
Po svim srpskim zemljama.
Ponekad, samo, dođe na prvi plan sv(ij)esti,
Pesma iz 1912.,
U naslovu pesme ime neke od srpskih zemalja može da se menja, po izboru,
Ovo nas čeka pitanje i kad ne mislimo na put,
razmišljanja su tu autorova, naravno,
Veljko Petrović
Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?
Navukla si tešku, neukusnu svilu,
natukla si šešir sa sedam detlića,
ijujučeš, tancaš na pandurskom krilu,
podbulih očiju od štrike i pića.
Cigan te golica, u lik ti se ceri,
dukate ti s vrata u egede skida,
čikoši ti ljube i odvode ćeri,
– Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?
Gorštakinja gorda baš kada sađe
s Prokletije gorde. Ti si onda znala
ko kraljica proći kraj jobaćke riđe.
Da se k njoj sad srozaš, obesna od sala!
Judita si bila svoje čiste časti,
hraneći amanet koprivničkih hrida,
a sad, razjedrila sa mekuških slasti:
– Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?
O, razmetni kraju pometnica snaša,
po portama tvojim tuđin svinje pase,
tvoj biroš je gazda sad tvojih salaša,
groblja tvoja rastu, ognjišta se gase.
Izdanak poslednjih starih porodica
nespretni je dužnik zelenaša Žida,
al` spretan je kockar i samoubica.
– Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?
Bezimeni trunu najbolji ti sinci.
Vetar razvejava njine bele kosti.
Zar su zato mreli Pere Segedinci,
da se njihov krvnik razuzuren gosti
za sovrom stečenom cenom krvi njine?
– Neverna udovo crnog svetog Vida,
kržljava unuko Majke Angeline,
– Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?
Zgazila si nauk Dositeja svoga,
i borbenu trubu svog Barda i Đure;
jedva mucaš srpski uz lajanje doga,
rađaš prozelite i karikature.
Kukavičluk krstiš politikom uma;
a ko sebe proda, i palate zida,
tvoja ga Abdera razvlači za kuma!
– Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?
Čardaš svoj okolo teleta od zlata,
izdaju narodnog poštenja zbog para,
poverenje, šićar, izbor renegata,
isticanje gojnih, glupih kaišara,
uzmicanja, krađe, tuče Novim Sadom,
malaksalost, pažnju, razvrat Sivarida:
zapadnjaštvom zoveš ti i „sitnim radom“.
– Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?
I svetuju „Balkan“ još te tvoje lutke:
„nije dosta srpski, nema pojam bistar
o slobodi“ – grme, oni koji ćutke
trpe da ih ćuša ma čiji ministar,
koji svog seljaka guleć` ruže pseći,
p` onda ruke peru od „paorskih gnjida“,
oni koji srpski grb kriju u peći!
– Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?
I zar nema spasa? Ćuti ravan troma.
Samo zadnja dva tri dobra tvoja sina,
izopštena, mrska sred rođena doma,
što zubima lome gvožđe svojih klina.
O, njih tvoja propast i sramota bole,
i oni očajno, dok još ima vida,
proklinju te, tresu, i viču, i mole:
Vojvodino stara, zar ti nemaš stida?
Kolika je ustvari naša crnogorska gordost i naša mentalna porobljenost nesvjesnošću i podsvjesnim strahom najbolje svjedoči činjenica da ovakvu javnu riječ, da je milovska Crna Gora „pseudo-državna forma jednog kartela nastala upravo da poništi srpski narod koji u njoj i dalje živi“, nije dosad i ne bi smio da izgovori niko iz Crkve u njoj.
Pored Stari(h) imamo i mlade G(g)rke,
Η γηριατρική είναι «ειδικότητα της ιατρικής».
I pored predanjski pravoslavnih Grka imamo i one jevropski pokondirene i genetski modifikovane fanarskim ekumenjarenjem…
Amin!!!
Nemam riječi, Bog te vazda blagosiljao, oče!
Bravo za tekst….