Збјег
1 min read
о. Дарко Ристов Ђого
Пише: о. Дарко Ристов Ђого
У једном од коментара на свесрпском порталу ИН4С на некоме од мојих текстова непотписани приповједач је дао убједљиво најтачнију квалификацију суштине српског политичког ентитета (теократске племенске заједнице, затим кнежевине и напокон, накратко, и краљевине Црне Горе и Брда са присаједињеном Херцеговином и старосрпским Будимљем) – Црна Гора је српски збјег. Иако оваква оцјена засигурно и врло душекорисно вријеђа великомонтенегринску мистификацију староштокавске „Државе“, тешко да постоји тачнији опис суштине Црне Горе и Брда:
то је његошевска драма народа:
„Што утече испод сабље турске,
Што на вјеру праву не похули,
Што се не хће у ланце везати,
То се збјежа у ове планине
Да гинемо и крв проливамо,
Да јуначки аманет чувамо,
Дивно име и свету свободу.“
Свако коме су херцеговачке баке причале шта су у геноциду над српским народом у Другом рату, зна да није уопште мало рећи да су Црна Гора и Брда – збијег, спас, уточиште, асилион. Најбољи и јесмо били када нас је свијест о убјежишту држала на рамену Богочовјека и Богородице. Када бисмо били свјесни да смо као Срби – наш превод имена „хришћани“ – били сабрани јер смо збјежали.
У сваком забораву нашег прибјежиштења, ми смо, од тјескобе и од ширине, задавали муке Св. Петру Цетињском, дотле да свако ко се дичи црногорском прошлошћу, ма са ког идентитетског спектра, треба само да прочита његову непрекдину муку и бригу, невољу и зло са којим се Светитељ беспрестано суочава са лажном браћом и непоузданом ријечју коју савременици му не држе – и престаће га гордост славне прошлости и пруженог отпора странцу и непријатељу: ништа мањи није био ни онај светитељу и помиритељу.
Када се теократски збијег окончао свјетовном псеудо-државношћу, десило се оно што се готово увијек дешава са нашим државама. Владар и апарат доживљавају себе као циљ а „државу“ као средство, народ као средство у служби средства. Зато је сувишак „државотоврности“ у новом вијеку увијек завршавао за нас трагично. Наше „државе“ без косовске завјетности и немањићке вертикале немају смисла: оне су друга имена за династије, администрације, идентитетске пројекте засноване било на лажном универзализму (југословенство) било на династиком провинцијализму („црногорство“). Зато је само косовски завјет у перспективи збјега – смислена државотворна позиције. Ми смо и данас у Српској и Србији у збјегу а не у самодовољном размаху. Чим самоциљност преузме контролу, наше државе клизе ка аморфној бесадржајности личне владавине.
Зашто је ово важно у овом тренутку?
Док се сви питамо да ли ће се уопште моћи одржати устоличење новоизабраног Митрополита црногорско-приморског Јоаникија на Цетињу, склони смо да Цетиње сагледавамо у симболичкој равни унутар које заборављамо његов прибјежишни карактер. Када је од свих српских држава посљедња пала она Херцега од Св. Саве, не одједном, не без разлога, не без покушаја суживота и конверзије, издвајао се полако српски збјег око четири турске нахије. Рађала се збјежишна слобода. Цетиње је наш збјег.
Није оно значајно као сједиште мистификоване „државе“ – јер је управо та мистификација „државе“ један од најпогубнијих трикова савремене политичке семантике црногорског антисрпског пројекта који у вишезначјности „Црне Горе“ залуђује српски народ истоименитошћу српског збјега и антисрпског псеудодржавног картела. Цетиње јесте трајни хронотоп српског народа, симболички синоним за отпор и јунаштво, на исти начин на који су то Книн или Брегалница. Оно је еманација косовске етике хришћанских Термопила, једно од наших најдражих имена у дугом списку посљедњег отпора.
Зато не можемо да се не чудимо да су они којима је стало да из интересних разлога – као чувари антисрпског картела који обиљежавају имена некадашег српског збјега – организују демонстративну показну вјежбу суочавања Срба у ND Crna Gora са разликом између симболичког и њиховог Цетиња. Како су људи бића која су врло често адаптабилне природе, они рачунају да ће демонстрација контроле над једним данас безначајним урбаним центром са јаким симболичким набојем показати њихову способност да и даље држе конце у својим рукама, чак и када је СПЦ у питању.
Шта ће се заиста десити, остаје да покажу дани пред нама. Парадоксално је да је устоличење Митрополитово на Цетињу данас убједљиво највише у интересу Црне Горе као пројекта (јер би се тиме легитимисао бар привид основног законског постулата да у њој и Срби имају нека права, макар пасивна) па и њене данашње Владе која би тиме јасно ставила до знања да јесте у стању да влада ситуацијом у земљи, поред безбједносног изазова оличеног у параполицијским структурама и поред утиска да је њено поље дјеловања ограничено потпуним спољнополитичким вазалством.
Укратко: Црна Гора би организовањем устоличења бар још за неко вријеме била у стању да сугерише Србима који у њој живе да није оно што јесте – псеудо-државна форма једног картела настала управо да поништи српски народ који у њој и даље живи. Чињеница да данас уопште причамо о томе да и Срби у њој стрепе од тога да ли ће моћи да устоличе нашег Митрополита довољно говори колико је такав карактер „црногорске државности“ очигледан и саморазумљив, а сама помисао на права српског народа и Цркве чак и данас – инцидентна појава.
Што се тиче наше Светосавске Цркве: она је надживјела вјекове, исупнила календар и светим ратницима и светим мученицима, дала и кнеза Лазара и ђакона Авакума и Богдана и Петра Зимоњића. Познато нам је и славље и страдање и док се Благи Господ не појави на хоризонту, ваља нам очекивати свега и свачега са монашко-хајдучком максимом: „све што дође, све му сам наредан“. Колико је историја варљива за људске очи, али дотакнута прстом Божијим најбоље говори да је у моменту у коме се српски збјег цетињски доминантно стиди своје косовске славе и Обилића пољане, старо сједиште светосавске зетске епископије – Михољска превлака и њен манастир Св. Архангела – доживљава своју духовну ренесансу. Господ ће нам отворити путеве, у збјег и из збјега.
Протојереј-ставрофор др Дарко Р. Ђого je ванредни професор ПБФ Светог Василија Острошког Универзитета у Источном Сарајеву
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
(Да се не баци)
«Ефендија, овако ти хвала!
(подиже капу)
Лијепу ни ишчита предику:
што тражили, оно смо и нашли!»
(било)
Прашина по књигама пада директно из живота.
Слово ће као написано пратити живу реч. Увек. Истиниту или лажну.
(Има и) информисана а намерено лажна реч, јесте — лажљива. То је ЛАЖ ЕЛИТЕ. Може, кад је тако, (у) наводници.
Краљ Александар поздрављајући се са Дубровчанима као «Хрват православац…» (и у тој ствари) јесте био неук.
Позната је и истинита прича кад стари Далматинац у околини Дубровника, неко време после ослобођења, при сусрету пита српског војводу — хоће ли то бити Србија. На одречан одговор (југословенског, већ) војводе — показао му је руком у правцу свог сина, и рекао да онда он (војвода) гледа последњег Србина (чичу, Србина католика) ту.
За дешавања потом, погледати опус Зафрановића.
Деведесете године иду као оно чему смо сви били сведоци, непосредно или посредно.
(предлог за пут, опет ко ономад)
Колона возила са тек извађеним костима из јама поздрављена је (тек) постављеним транспарентом у рими «ове» и «нове».
…»о речима Христовим из Јеванђеља по Матеју (6,15): „Ако ли не опраштате људима грехе њихове, ни Отац ваш неће опростити вама грехе ваше“. Шта нам тиме поручујете? Да нешто треба да опростимо митрополиту Порфирију? Опасно је када се речи Божијe истргну из контекста. А контекст речи Христових које цитирате јесте молитва Оче наш, која им непосредно претходи. У тој молитви се, између осталог, каже: „И опрости нам дугове наше као и ми што опраштамо дужницима својим“. Дакле: „И ОПРОСТИ НАМ…“! То значи: УСЛОВ ЗА ОПРОШТАЈ ЈЕ ТРАЖЕЊЕ ОПРОШТАЈА. Да је то тако, видимо и из Христових речи из Јеванђеља по Луки: „Ако ти сагреши брат твој, накарај га; па ако се покаје, опрости му. И ако ти седам пута на дан сагреши, и седам пута на дан дође к теби и рече: Кајем се, опрости му“ (Лк. 17, 3-4). Дакле, брата који ти сагреши НАКАРАЈ. А када му опраштамо? АКО СЕ ПОКАЈЕ! АКО ДОЂЕ К ТЕБИ И РЕЧЕ: КАЈЕМ СЕ, ОПРОСТИ МУ. Јер ако опраштамо неком ко опроштај не тражи, утврђујемо га у лажном уверењу да, заправо, није ни сагрешио, и наводимо га да исти грех понови. Ово што Ви тражите од нас, Патријарх Герман је, на мало другачији начин, изрекао 2. септембра 1984., приликом освећења обновљеног храма Светог Јована Крститеља у Јасеновцу: „Браћо, да праштамо – морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо – не можемо.“ Са становишта хришћанске догматике, као што смо то горе показали и доказали, речи патријарха Германа су потпуни промашај. Да је то тако, показало се за мање од једне деценије: Хрвати су свој злочин поновили!…»
„Voi siete dal paese molto lontani…“
Кад су рушили Стари мост мостарски, рекоше да ће направити још старији.
Снимак приче докторке Олге Драшко, недавно упокојене, и филм о логору Лора су нека од сведочења о скоријим б(ј)есовима, доступни.
Све може, ко жели да чује, да се нађе на Јут.
о Степинцу расправа неких дана……
његова Чиста католичка акција, окупљајући и водећи латински свет, постајући оквир и дајући модел функционисања код латина на свакодневном нивоу по свим практичним питањима живота, је друго име за живо биће те социјалне групе под окриљем Цркве папске-одатле крећу извођачи радова у свим облицима геноцида, а са учешћем и знањем свих друштвених слојева са својим социјалним функцијама, са јасном свешћу о томе у свакој латинској кући. Данас. То „ради“.
, а колико се међу Србима уопште зна о томе?
Срећнији пут би био, идући редом, истина-покајање-опрост-сећање и незаборав
Али,
латини имају формирану свест о некажњеном, а реално награђеном геноциду. Више пута. Католичење је константан и паралелан процес. Тренутно интезивно раде на тровању своје омладине и уместо истине сервирају мржњу погану и темеље за нови рат. Неће истину и покајање, да им опростимо и сећајући се свега, памтимо и никада не заборавимо.
Ћераћемо се, значи.
…“5. Божја реч, забележена у Светом Писму Божјем, учи нас да срећа и несрећа једнога човека,
једне породице, потомства и друштва зависи од извршења или гажења моралног закона Божјег.
Показао ти је (Господ), човјече, што је добро. И шта иште Господ од тебе осим да чиниш
што је право и да љубиш милост и да ходиш смјерно с Богом својим (Михеј, 6, 8).
6. Пре свега друштво почива на породици. А пород је од Бога. Дјеца, пород дар је од Њега
(Пс. 127, 3). Он од нероткиње насељава кућу, учинивши је радосном мајком синовима (Пс. 113,
9). Али и бездетност је од Бога. Ја ћу учинити да буду без дјеце, говори Господ колену
Јефремову (Ос. 9, 12). Господ затвара материцу (I Сам. 1, 6). Од благослова Божјег дакле
зависи пород, а од порода свако људско друштво.
7. Породица је срећна где се родитељи не греше о закон Божји и где деца поштују родитеље
своје. У том случају благослов је Божји на породици, и купа расте и напредује. Ако ли се
родитељи огреше о закон Божји, и не покају се пре смрти, Бог походи гријехе отаца на синовима
и на унуцима до трећег и четвртог колена (II Мојс. 34, 7). Због греха цара Саула погибоше му
синови: Јонатан и Исвостеј, а унук му Мефивостеј, рођен хром у обе ноге, примаше храну са
туђе трпезе (II Сам. 9). Цар Соломон згреши Богу и зло постиже сина његовог Ровоама, и би као
проклетство на унуцима и праунуцима његовим. Но упоредо с тим дејствовао је и благослов
Божји због Давида, оца Соломонова, те се династија продужаваше до краја…“
Чипови су и вакцине у најновијем изда(ва)њу.
«по срцу нашем»
Слава Богу
(од ономад)
Да се (про)гледа ако Бог да, све може да помогне. Па и Реџеп пред избором.
Погледати филм ко није,
Требало би због дешавања тог историјског периода и (поготово) због данашњице, без претерано(г) формалног везивања за (употребљене у филму и) актуелне класификације појмова (држава, нација, партија).
(Пропаст империје – Византијска лекција) под српским преводом на Јут.
#
„Ciocoii vechi și noi (având și subtitlul Ce naște din pisică șoareci mănâncă) este un roman românesc, scris de Nicolae Filimon…“
Фанариоти стари и фанариоти нови,
Иста(м)булска декларација је онај данашњи паралелни ток који се не помиње.
А ово што живимо јесте оно «по срцу нашем». У век ув(иј)ек.
Православно Отачко учење казује да «чак и ембриони поседују људско достојанство».
*(Како гледате на згуснуто окупљене докторе праве и по папирима и политичаре где само највиши присутан не носи механички филтер на дисајном путу или га носи на некористан начин (упитник) Одговор на то питање даје и одговоре на многа ту (овде) друга)
(досад)А
Апсолутно — Географски гледано, сви добронам(ј)ерни би се могли сложити са (написаним) изреченим,
Сам проблем јесте негеографски — остаје У Нама, (uU),
(од ономад)
Читам јутрос о последицама NATO бомбардовања.
И како су Западњаци…
Преводиоци траже реч у духу језика — за актуелног читаоца.
Not even having word for
#
Не може ни као превод
Куд смо пошли да «нема алтернативу» — то је питање. Не од јуче.
По свим српским земљама.
Понекад, само, дође на први план св(иј)ести,
Песма из 1912.,
У наслову песме име неке од српских земаља може да се мења, по избору,
Ово нас чека питање и кад не мислимо на пут,
размишљања су ту ауторова, наравно,
Вељко Петровић
Војводино стара, зар ти немаш стида?
Навукла си тешку, неукусну свилу,
натукла си шешир са седам детлића,
ијујучеш, танцаш на пандурском крилу,
подбулих очију од штрике и пића.
Циган те голица, у лик ти се цери,
дукате ти с врата у егеде скида,
чикоши ти љубе и одводе ћери,
– Војводино стара, зар ти немаш стида?
Горштакиња горда баш када сађе
с Проклетије горде. Ти си онда знала
ко краљица проћи крај јобаћке риђе.
Да се к њој сад срозаш, обесна од сала!
Јудита си била своје чисте части,
хранећи аманет копривничких хрида,
а сад, разједрила са мекушких сласти:
– Војводино стара, зар ти немаш стида?
О, разметни крају пометница снаша,
по портама твојим туђин свиње пасе,
твој бирош је газда сад твојих салаша,
гробља твоја расту, огњишта се гасе.
Изданак последњих старих породица
неспретни је дужник зеленаша Жида,
ал` спретан је коцкар и самоубица.
– Војводино стара, зар ти немаш стида?
Безимени труну најбољи ти синци.
Ветар развејава њине беле кости.
Зар су зато мрели Пере Сегединци,
да се њихов крвник разузурен гости
за совром стеченом ценом крви њине?
– Неверна удово црног светог Вида,
кржљава унуко Мајке Ангелине,
– Војводино стара, зар ти немаш стида?
Згазила си наук Доситеја свога,
и борбену трубу свог Барда и Ђуре;
једва муцаш српски уз лајање дога,
рађаш прозелите и карикатуре.
Кукавичлук крстиш политиком ума;
а ко себе прода, и палате зида,
твоја га Абдера развлачи за кума!
– Војводино стара, зар ти немаш стида?
Чардаш свој около телета од злата,
издају народног поштења због пара,
поверење, шићар, избор ренегата,
истицање гојних, глупих каишара,
узмицања, крађе, туче Новим Садом,
малаксалост, пажњу, разврат Сиварида:
западњаштвом зовеш ти и „ситним радом“.
– Војводино стара, зар ти немаш стида?
И светују „Балкан“ још те твоје лутке:
„није доста српски, нема појам бистар
о слободи“ – грме, они који ћутке
трпе да их ћуша ма чији министар,
који свог сељака гулећ` руже псећи,
п` онда руке перу од „паорских гњида“,
они који српски грб крију у пећи!
– Војводино стара, зар ти немаш стида?
И зар нема спаса? Ћути раван трома.
Само задња два три добра твоја сина,
изопштена, мрска сред рођена дома,
што зубима ломе гвожђе својих клина.
О, њих твоја пропаст и срамота боле,
и они очајно, док још има вида,
проклињу те, тресу, и вичу, и моле:
Војводино стара, зар ти немаш стида?
Колика је уствари наша црногорска гордост и наша ментална поробљеност несвјесношћу и подсвјесним страхом најбоље свједочи чињеница да овакву јавну ријеч, да је миловска Црна Гора „псеудо-државна форма једног картела настала управо да поништи српски народ који у њој и даље живи“, није досад и не би смио да изговори нико из Цркве у њој.
Поред Стари(х) имамо и младе Г(г)рке,
Η γηριατρική είναι «ειδικότητα της ιατρικής».
И поред предањски православних Грка имамо и оне јевропски покондирене и генетски модификоване фанарским екумењарењем…
Amin!!!
Немам ријечи, Бог те вазда благосиљао, оче!
Bravo za tekst….