Zapadna licemerja na delu: Palestina priznata kad je više nema

Dok ruševine Gaze i tela palestinskih civila još nisu ni prebrojani, a ratne operacije Izraela u pojasu ostaju nesmanjene, deo zapadnog sveta iznenada se „prisetio“ Palestine. Poslednjih nedelja, jedna po jedna, zapadne zemlje krenule su da priznaju palestinsku državnost — nekad sa patetičnim izjavama o miru, a nekad čak i bez toga. Ali, kada se skine diplomatska šminka, ostaje jedno pitanje: šta je zaista priznato? I čemu služi to priznanje u trenutku kada Palestina više liči na simboličku ideju nego na funkcionalnu državu?

Ono što je očigledno jeste da ovakvi potezi dolaze kao reakcija, a ne kao vizija. Reakcija na politički pritisak iznutra, na gnevne građane koji gledaju uživo transmisiju genocida. Reakcija na optužbe za saučesništvo, ali bez stvarne spremnosti da se ta saučesnička uloga prekine.

U tom svetlu, priznanje Palestine deluje više kao politički gest koji treba da ublaži gnev zapadne javnosti i „opere savest“, nego kao korak ka realnoj državnosti Palestine. Čak i zvaničnici zemalja koje su priznale Palestinu otvoreno govore da to priznanje neće ništa promeniti na terenu.

Suštinsko pitanje glasi: šta su tačno priznale te države? Ruševine, glad, leševe? Jer upravo to je sve što je ostalo od Palestine posle kontinuiranog, sistemskog uništavanja, u kome Zapad ima ne samo ulogu posmatrača, već i finansijera.

Zapadne sile pokazuju dugogodišnji kontinuitet dvoličnosti u odnosima prema Bliskom istoku. S jedne strane, insistiraju na „demokratiji“, „vladavini prava“, „ljudskim pravima“, a s druge strane podržavaju ili ignorišu neoimperijalne akcije svojih saveznika, poput Izraela. Ovo nije ništa novo — ali je sada, usled masovne izloženosti slikama stradanja, taj kontrast nemoguće ignorisati.

Iako se priznanje Palestine od strane Kanada, Velike Britanije, Francuske, Belgije i drugih može na prvi pogled tumačiti kao diplomatski proboj, u realnosti je reč o političkoj kosmetici. Zapadne vlade nemaju niti političku volju, niti spremnost da preduzmu ključne korake — od sankcija Izraelu, do prekida vojne podrške i aktivnog pritiska ka okončanju okupacije.

Sve dok priznanje Palestine ne prati konkretna politička akcija — diplomatska, ekonomska i bezbednosna — ono ostaje mrtvo slovo na papiru. Štaviše, kao što istorija pokazuje, prazna priznanja bez sadržaja često služe da se zamagli stvarnost, a ne da se ona menja.

Istovremeno, licemerje Zapada sve teže prolazi nezapaženo. Svet više nije isti kao devedesetih. Informacije se ne filtriraju samo kroz zapadne medije. Globalni jug posmatra, pamti i više nije spreman da ćuti. Upravo tu se pokazuje krajnje ironična situacija: zapadno priznanje Palestine dolazi u trenutku kada je stvarna državnost te zemlje bliža istrebljenju nego realizaciji.

Jer priznanje države u ruševinama nije isto što i priznanje državnosti. A pranje savesti, ma kako zvučno bilo, ne pere krv.