• Изабрано
• Наша Србија

Вукмировић о 21. априлу 1941. и првом убиству окупаторског војника после капитулације Краљевине Југославије

1 min read

2 месеца ‎ ИН4С

Фото: Ђорђе Вукмировић

Протекло је 8 деценија од окупације територије Краљевине Југославије коју су извршиле снаге нацистичке Немачке и њених савезника: Италије, Бугарске и Мађарске у II светском рату. Неколико дана након безусловне капитулације војске Краљевине Југославије 17. априла 1941. године, народ јадарског краја није прихватио окупацију, те су 21. априла у атару села Доњи Добрић код Лознице четници-комите, пружајући отпор, убили немачког официра, а двојицу тешко ранили. Била је то прва окупаторска жртва на просторима Југославије, каже за портал ИН4С Ђорђе Вукмировић, аутор књиге „Од слободе до стратишта – устанак и немачки злочини у Јадру 1941. године“.

Слободарски народ Лознице и Јадра није прихватио окупацију и одмах се одазвао позиву за пружање отпора. Под вођством потпуковника војске Краљевине Југославије, Веселина Мисите, старешине манастира Троноша Георгија Бојића – Џиџе и попа Владе Зечевића, народ овог краја се припремао за устанак.

Међутим, овај датум, нико после рата није смео да помене, као ни потоње акције и ослобођење Лознице 31. августа 1941. године. За Дан устанка узима се Ивањдан, 7. јул, када је у месту Бела Црква, где су комунисти намеравали да одрже збор који су ометали жандарми употребљено ватрено оружје. Тог датума је, наводно, опаљена „прва устаничка пушка“, иако се зна да су на том вашару страдали Срби од руке Србина – Жикице Јовановића Шпанца.

Комите су отишле према Лешници и код Крнића колибе, изнад моста на Дубоком потоку запосели су погодан положај и чекали да дођу Немци. Изнад њих, иза друма налазила се густа шума, повезана са главним обронцима планине Видојевице. Тог дана је један мањи одред немачке пешадије пошао у Доњи Добрић да покупи оружје и претресе део терена. Два потпоручника и један наредник пошли су мало брже од остатка одреда. Комите су по њима осуле паљбу када су се ови спуштали на мост и побегле у планину. О том догађају је известила и 60. намачка пешадијска дивизија, али тек 17. маја 1941. године:

„…Поверљиво! Извештај о приликама на смештајној просторији Лозница-Ваљево-Чачак-Сјеница-Пријепоље-Вишеград … По селима становништво је још повремено узнемиравано од наоружаних банди, које, употребљавајући оружје присиљавају народ да даје намирнице па у случају противљења не презају ни од убијања. … Пре доласка дивизије дана 21. ИВ, при претресању места Добрић (3 км јужно од Љешнице) дат је отпор, притом је један потпоручник погинуо, један потпоручник и један наредник су рањени. Одмазда за ово било је спаљивање села Добрића. Тада још није постојала наредба да се за једног убијеног Немца стреља 100 Срба…“

Била је ово прва немачка жртва на просторима окупиране Југославије. Овај догађај је узнемирио становнике Доњег Добрића. Неки су, из страха са свој живот, напустили село и отишли у суседно, али је већина остала код куће, верујући да ће тако окупаторским властима доказати своју невиност и на тај начин заштитити себе и своје породице.

Ускоро су стигле немачке трупе и војници су се у већим групама распоредили по селу, похапсили су одрасле мушкарце и жене које су ту затекли, само децу нису дирали. Према једном извештају Немци су тог дана депортовали 74 одрасла човека у Лешницу. Следећег дана предвече село су преплавили немачки војници који су претраживали сваки засеок. Ишли су од куће до куће и палили све на шта су наишли. Гореле су куће и намештај у њима, постељина, храна, рубље, амбари са житом, штале са стоком и сточном храном. Све што су Добрићани мукотрпно годинама стварали тог дана се претворило у пепео. Немци су јединицу која је палила село обезбеђивали из Липничког луга, крај Јадра, одакле је једна батерија тукла огранке планине Видојевице. „Нико није смео да гаси подметнуте пожаре.“

Оставивиши село у пламену, намачка војска се повукла ка Великој Лешници. Тада су непохапшене жене и деца почеле да спашавају шта се могло спасити, и успели су да спасу понеку кућу коју су Немци последњу запалили. Похапшен народ држан је неколико дана у Лешници, па су пуштени „кућама“ (запаљеним, мада већ делимично обновљеним).

Командант места у Лозници оберлајтнант Тин је 23. априла 1941. године издао Проглас становништву Лознице у коме је поручио:

„Дана 21. априла 1941. године, дакле три дана после примирја пуцано је из села кукавички на неколико Немачких војника и то између Лешнице и Д. Добрића.

При том је убијен један официр а два подофицира тешко су рањена.

Као одмазду за ово кукавичко дело јуче је село Доњи Добрић претворено у прах и пепео. Осим тога је Немачка артиљерија отворила ватру од једнога часа на планину Цер.

Поред тога заробљено је седамдесет таоца мушких лица међу становништвом Лешнице и Д. Добрића, који ће бити одмах убијени ако се овакви случајеви још понове.

Поводом овога случаја дајем за реон мога заповедништва у Лозници становништву до знања следеће:

Ако се испали ма један метак на једног Немачког војника или се само покуша да то учини, одмах ћу педесет мушких лица на тргу убити; и

Цео град ћу претворити у пепео.

Слично ћу поступити ако се установи да становници Лознице врше саботажу или оштећивање постројења Немачке војске као на пример: саобраћајна срества, телефонске или телеграфске жице или сличне војне објекте.

Становништву Лознице код кога се после 26-IV-1941. год. у 8 сати у вече нађе оружје (и ловачко) биће проглашен за бунтовника и одмах стрељан.
Сви становници Лознице (са изнимком оних који врше функцију органа постављених од Команде места, који морају имати псебне дозволе) морају напустити улицу већ у 9 сати у вече, по новом времену.“

КОМАНДАНТ МЕСТА, Оберлајтнант, Т И Н, с. р.

Нацисти су ухапшене мушкарце и жене задржали затворене неколико дана у Лешници. Изузев шесторице сви су пуштени кућама у мањим или већим групама. Шест сељака је спроведено у Ужице, али су пуштени после вишедневних малтретирања и мучења. Из села, срећом, нико није био стрељан зато што тада још није донета наредба да се за једног убијеног Немца стреља 100, а за рањеног 50 Срба.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: