URBI ET ORBI

Пише: Емило Лабудовић

И папе умиру. Умиру онда кад, по божјој промисли, испуне своју мисију на земљи. А њихова мисија је нека врста директног заступништва Неба и Господа Исуса Христа на земљи, мисија чувара стада хришћанства католичке провинијенције.

Папа Фрањо, по свему необичан и неконвенционалан, своје поимање религије и црквене организације није држао у запту Ватикана. Био је широк у гледању на стварност, на положај Цркве у њему, на вјечни спор црквеног догматизма и савремених друштвених токова, на суревњивост вјере и науке.

Имао је благонаклон став према људској несавршености, тражио неку врсту „помиловања“ и трпељивости према ЛГБТ особама. Говорио је и свим својим бићем свједочио да смо сви „божја дјеца“!

Као ни један прије њега од Велике шизме наовамо, папа Фрањо је настојао да тај јаз премости искреношћу и спремношћу на људски и отворен дијалог о свим спорним питањима. На дијалог без предрасуда, без мржње и искључивости. Био је спреман да пође на све кључне адресе Православља, да, ако ништа друго, а оно удари макар темељ моста сарадње и разумијевања.

Било је идеја да папа Фрањо дође и у Београд, али сматрано је да је још прерано и до посјете није дошло. Али, папа Фрањо је ипак једном приликом када је ријеч о односу према Српској православној цркви показао своју чврсту утемељеност у вјери, правди и истини. Наиме, на упорно инсистирање Католичке цркве Хрватске да се Алојзије Степинац прогласи свецем, папа Фрањо је одлучио да се формира комисија која ће претрести то питање и препоручити одлуку.

Али, за разлику од свих претходних расправа на ту тему, папа је у комисију увео и представнике СПЦ као равноправне у дебати и одлучивању. Како, разумљиво, није могло доћи до једногласја, папа, насупрот очекивањима бројних католичких центара моћи на Западу, и страховању у круговима СПЦ, није преломио. Поготово не на очекивану страну. Оставио је тај спор у стању „статус qво“ , за нека боља и истинитија времена.

Отишао је папа Фрањо и један велики процес унутрашње прекомпозиције Католичке цркве који је био започео и којим је озбиљно потресао њену учмалост, остао је незавршен. Он је том процесу свједочио и самом одлуком да не буде сахрањен у Базилици Светога Петра и не у троструком ковчегу као његови претходници. Његово духовно и практично наслеђе остаје велико бреме које будући папа, ма ко био, неће моћи да игнорише. Јер, траг папе Фрања је превише дубок да би га засула прашина времена.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: