Voleo bi me samo da…
1 min read
Mihailo Medenica
Piše: Mihailo Medenica
Voleo bi me samo da nema tog Srbina u meni, jel da?!
Da me ti naučiš od kojih sam i kuda ću?
Da mi preci nisu sveci i svetitelji!
Da mi potomci nisu već na ikonama oslikani.
Da me možeš povesti u Dečane a da nisam već tamo.
Da mi možeš iščupati koren a da zemlja ne vrisne od bola.
Da ti sve što imaš toliko ne liči na sve što sam ti dao, što si mi oteo, što sam ti doneo u prosidbu kad si gologuz i nemušt pred moju nevestu stao.
Voleo bi me da ne znam o sebi koliko ti o sebi ne znaš!
Da smo jednaki u laži i praznini!
Da ne poznajem svoju krv na tvojim rukama.
Da ne pamtim kad su moji došli s Golgote.
Da ne znam odakle ti 30 srebrnjaka…
Voleo bi me da zbog toga ne moraš prezirati sebe.
Da ti ognjište nije od plamena mojeg doma.
Da ti se kraj te vatre prsti nisu ledili…
Da si mi mogao ubiti pesme i zdravice.
Da te nisam prvog pominjao u molitvama.
Voleo bi me da mi se ne poznaje grob i kad ga preoreš.
Da mi o zadušnicama ne dolaziš da pitaš jesi li živ.
Da me prognanog ne kuneš što ti ne rađaju moje njive.
Da ne moliš prag da ti ne bude panj…
Voleo bi me silno samo da nema tog Srbina u meni!
I bezglavog tvrdoglavog!
Nek i ništa ne bude od tebe- samo da nema tog Srbina u meni, ali…
Srbin nije telo, zaludu ga kasapiš da sebe kalemiš, Srbin je iz rana Hristovih…
Nećeš progledati ako me oslepiš, no zakukati gde sebe vidiš, a ja odoh…
Kuda?
Svukud. Doveka!
Srbin nije telo, zaludu ga kasapiš, Srbin je iz rana Hristovih- kost je dao da odmeni raspeće…
