Тешкоће са несташицом пијаће воде у Херцег Новом који настоји на развијању туристичке понуде, постале су главни привредни и еколошки проблем овог подручја.
Спелеолошка истраживања помогла су, на више мјеста у сусједној Хрватској, у Далмацији. Одавна је касно да се ова велика тешкоћа и сметња развоју Херцег Новог, може идеално ријешити захватањем воде из дубине масива Орјена, и у томе смјеру учињено је већ неколико амбициозних, али неуспјелих, захвата.
Покушај инг. Павлина у Морињу (1968-1970) са дугачким поткопом у којем се наилазило искључиво на слану воду, још једном је изложио проблем заслањивања обалских извора. Било је јасно да се рјешење мора потражити на вишим котама и тачкама удаљеним од линије мора.
Претходна истраживања јама у Орјену, у више наврата, донијела су сазнања о присуству веома дубоких објеката, са отворима пласираним у тјеменима орјенских кречњачких гребена, дубоким улазним вертикалама и веома волуминозним шупљинама у днима јамских објеката.
Таква је ’’Јасенска јама’’ (-184 м) снимљена и истражена од словеначког Инштитута за разисковање карста из Постојне педесетих година, ’’Мосорска јама’’ (-201 м) у тјемену Каменског Кабла истражена 1981/82. од стране Спелеолошког одсјека Планинарског друштва Мосор из Сплита, и бројне јаме у предјелу Кривошија истражене од стране Спелеолошког одсека Београд.
Такође, тако казују и наши резултати у подручју Каменске планине. Јасно је да је у овим јамама дјеловао снажни ерозивни процес путем повремених снажних токова који се могу сабирати са широке сабирне површине крећући се дуж привилегованих праваца које трасира мрежа дубоких тектонских пукотина и расједа.
У увјерењу да би било могуће, маркирањем повремених водотока на маритимној страни Орјена, који се јављају у монтаној зони на контакту флиша, доћи до убицирања отвора, ма како неугледних, који би можда водили у дубину стијенских маса, доступни и спелеолозима, пришао сам, током осамдесетих година, оваквом узбудљивом претраживању.
Из разговора са Тодором Вукосављевићем из Кута, дознао сам за пећину у Горњим Сасовићима, а од сестре свога дједа Николе слушао сам и да је та пећина, каткада, издавала велике количине воде на самоме отвору. 1993. године пронашао сам отвор, скривен у окомитим стијенама светоникољског гребена (709 м), у близини извора Врела (261 м).
Отвор, у форми пукотине, лежи на 320 м над морем, у залеђу врела Опачица у Кутском пољу из којега се Херцег Нови и данас снабдијева водом. Омања улазна дворана, чије је дно мјестимично испуњено веома ситним шљунком, расчлањује се у двије пукотине.
Западна, окомита, завојита, није остављала простора за напредовање, али источна, укошена, омогућила је да се пробијемо напријед у дужини од тридесет и два метра. Привикнути на тишину орјенских јама били смо изненађени снажном буком подземног тока у нутрини стијенских маса.
Пуне двије године обављао сам осматрања у пећини, и у часу када сам, након два љета, био сигуран да је у питању стални ток воде, марта 1995. обавјестио сам госпођу Биљану Дабетић, в. д. директора ЈП Водовод и канализација Херцег Нови.
Она је одмах позвала хидрогеологе из Геолошког завода у Подгорици и на лицу мјеста се нашао г. мр Мићко Радуловић. Донијета је одлука да се приђе истражним радовима који су и обављени у двије кампање, до августа исте године. Проширивањем пукотине у источном дијелу пећине, ушло се у пространију дворану са акумулацијом воде чија је дужина око четрдесет метара, а чији се снимак може видјети на мојој фотографији.
Зарон који је у крајњем дијелу пећине, код високог водостања, извршио ронилац Дејан Вериго, показао је механизам пуњења водом сличан пећини Сопот код Рисна. Веома снажни ток, присилно узлазећи кроз пукотину, продире у нашу пећину, тако да је ронилац у највећој мјери оптерећен теговима, са великим тешкоћама заронио до Подземни ток у горњим хоризонтима пећине, 10. мај 2015. године.
Током друге кампање, проширена је вертикална пукотина у дужини од око дванаест метара. Сваким отвореним метром бука подземног водотока бивала је све јача. На мјесту гдје се наишло на чело блока стијене и пукотину која се одваја лијево, та је бука најјача.
Дугогодишња осматрања која овдје вршим пружају слободу да предпоставим да се подземни ток креће у зони између 25 до 50 метара дубље у вријеме хидролошког минимума.
Усљед изузетно захтијевних услова и оргомних тешкоћа даљих истражних инжењерских родова у овоме систему пукотина, донијета је одлука о прекиду истраживања. Херцегновски водовод је касније извео комплексна истраживања у залеђу Кутског поља која су довела до стварања пројекта истражног поткопа у аквифери Кути – Жлијеби.
Намјера је да се водозахватним тунелом прође кроз формацију кречњака и калкаренита, које онда смјењује комплекс флишних и флишоидних стијенских маса у дужини од око 550 м, нижих геотехничких карактеристика. Но, ове стијене спадају у групу хидрогеолошких изолатора и граде запреку продору воде из водоносних карстификованих кречњачких масива.
Иза флишне серије лежи комплекс јако водопропусних калкаренита са прослојцима доломита, које настављају банковити доломитични кречњаци и доломити из групе хидрогеолошких колектора.
Град Херцег Нови у тој зони може тражити рјешење свог темељног питања. Вјерујем, ипак, да би се детаљним истраживањима свих изворских пећина у монтаној регији на новскоме подручју, могли обезбједити услови за улазак у сличне подземне шупљине које садрже токове интересантне за захватање.
Уосталом, таквом идејом, руководиле су се аустроугарске власти када су пришле истраживању и каптирању извора у планинском предјелу Боке. У ширем сјеверном залеђу Херцег Новог у вријеме великих вода јавља се велики број преливних извора из карбоната Цукали зоне, преко јужне флишне баријере.
И то на котама између 350 и 400 м. Укупна максимална издашност врела Пресјека и Тртор код Новога је чак 50 м³/с. Први водовод у планинским селима Боке грађен је у селу Камено код Херцег – Новог 1909. године.
Намјера је била да се системом цистерни и на изворима мање издашности обезбједи вода овим крашким предјелима. Онако како су у Боки од давнина и крај минималних извора подизани млинови, јер су на таквим мјестима грађене јаже за захватање и чивање воде.
Наши сељани из села под Орјеном током љетњег издига савладавали су и добоке јаме са снијегом и захватали веома незнатне капавице да би дохватили воду. Град Нови снабдјевао се до Другог свијетског рата са више извора мање издашности.
Вјерујем да се и данас у планинским селима Мокрине, Камено и Жлијеби, може рјешити ово основно питање одржања уколико би се пришло каптажи и довођењу воде на одређене подесне тачке на којима би било могуће саградити цистерне воде.
Вјероватно је да би даљим истраживањима слива Морињских врела у залеђу Херцег Новог и истражним радовима у аквифери Кути – Жлијеби, дошло до стварања услова за коначно и најповољније рјешење питања снабдијевања водом Херцег Новог.
Геолошка грађа овог подручја, посебно у карбонатима Цукали зоне, одређује кретање подземних вода дуж детерминисаних карбонатних колектора. О овоме подземном току у нутрини масива Орјена писао је наш прослављени географ Јован Цвијић. Предложено оптимално рјешење водозахватног тунела је галерија са улазом из Кутског поља на коти око 45 м.
Град Херцег Нови, увјерен сам, мораће у будућности прићи рјешавању овог питања како би могао да се као град развија. До тога часа, такође, могла би бити од велике користи спелеолошка истраживања у његовом залеђу, као и читавом залеђу Боке.
Истраживања Спелеолошког одсека Београд која су током осамдесетих година 20. вијека извођена на експедиоционом нивоу у подрућју Кривошија су обустављена, а донијела су веома корисна сазнања. Такође и мапирања вруља у подручју Боке Которске.
Увјерен сам да су политичке власти у Новоме требале прићи и прије него се пришло разрјешавању проблема водоснабдјевања путем регионалног водовода, дефинитивном утврђивању трасе подземног водотока у аквифери Кути-Жлијеби-Морињ. То се могло и може се и сада постићи бојењем овог подземног тока. У циљу поређења рећи ћу да пројекат модерне канализације, који се означава капиталним, кошта готово 30 000 000 евра.
Питање је, ипак, да ли су новске политичке номенклтуре затвориле очи пред
могућношћу изналажења сопственог рјешења у интересу регионалног водовода? Сигурно је једно: биле су дужне утврдити трасу подземног тока и сагледати могућности, а о пројекту истражног поткопа обавјестити херцегновски парламент.
Свакако, за овај град је изузетно важно доказати постоји ли веза овог водотока са врелом Опаћица у Кутском пољу које у љетним мјесецима представља једино алтернативно извориште.
Уколико је Аустроугарска армија почетком 20. вијека проводила спелеолошка истраживања у орјенско–ловћенском масиву, те детаљна рекогносцирања и каптирања најнезнатнијих извора воде, могао би такав утилитарни и детаљни прилаз бити путоказ и нашој држави.
Аутор: Горан Комар
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Што прво не порадите на смањењу потрошње? На пример, морска вода за вц, и тако све заврши у море? Па шта ако треба још један цевовод? Или одмах још један цевовод за техничку воду, рециркулацију већ употребљене воде? А онда та вода из Орјена нека буде за пиће а биће је док је Новог! Свако друго решење где ће се најбоља вода искористити да спира говна је глупава да глупља бити не може и гријех према будућим генерацијама! Јер, оклен ћеш још воде прибавити нако из рвацке? А и то доклен дају а једном ни то неће дати, него у памет се па одма рјешавајте како је по памети.
turisti dođite imamo vode i nećemo vas potrovati, E NEĆU KOD VAS