Vladimir Njesterov: Iznemogli Zapad i Velika Evroazija

Sistem globalnog upravljanja, građen na dominaciji jedne velike sile, ruši se na naše oči.

Sve su nemoćnije i ulaze u stadijum opadanja stare međunarodne institucije, što se vidi na primeru Svetske trgovinske organizacije koja hrama, Evropske unije koja preživljava krizu, degradiranog OEBS-a. A razgovori o reformi OUN i dalje ostaju samo na priči.

Vrhunac svoje moći su završile i Sjedinjene Države. One su, kada se radi  o ekonomskim i vojno-političkim odnosima,  još uvek najjača država na svetu, ali ih druge države gaze sve jače. Ako se   bruto domaći proizvod  ocenjuje po paritetu kupovne snage, Kina je već preskočila Ameriku. Jačaju veze između država u okviru grupe BRIKS, proširuje se Šangajska organizacija za saradnju, u koju će uskoro da stupe i Indija i Pakistan.

Činjenica da je najslabija karika u EU postala prapostojbina demokratije Grčka samo ističe degeneraciju zapadnih modela demokratije,  zajedno sa njihovim slavljenjem  „brakova“ istog pola i rasklimanošću institucija nacionalne države.

SAD sve više podsećaju na linijski brod iz vremena Drugog svetskog rata kome je ispod linije gaza napravljena velika rupa. Iznad vode se još uvek ništa ne vidi, brod i dalje plovi, cevi njegovih oruđa jezivo štrče ka neprijatelju, ali mu je brzina sve manja i on polako  počinje da tone. Ohladila se  posuda za pretapanje kultura o kojoj se u vreme Bila Klintona mnogo pričalo, svet nije postao jedinstven, i nije više daleko trenutak  kada će „latinosi“ na svim spratovima socijalne piramide da skinu sa Anglosaksonaca Severne Amerike „breme belog čoveka“. To će onda biti sasvim druga zemlja – sa drugom kulturom  i,nije isključeno, drugačijim ciljevima.

Za sada Sjedinjene Države odstupaju, ostavljajući iza sebe ognjišta napregnutosti i nezavršene ratove. Oružani konflikt u Ukrajini, neprekinuti  rat na Bliskom Istoku, srušeni Avganistan i Irak su oznake tog odstupanja.

Pokušavajući da uspore svoje odstupanje SAD pokušavaju da sagrade Transantlantsko trgovinsko i investiciono partnerstvo (TTIP), težeći da oko Finansijske internacionale okupe nadaleko čuvenu  „zlatnu milijardu“. Međutim, evropski  „novi desni“ i „novi levi“, koji tek hvataju zalet, već sledećih godina će biti spremni da unesu ozbiljne ispravke u planove Vašingtona i Fininterna, bilo da naprave novo izdanje „koncerna država i nacija“, bilo da se vrate na ideju jedinstvenog prostora od Lisabona do Vladivostoka.

Projekt TTIP za SAD  istovremeno predstavlja   i pokušaj da se Rusija odseče od  Evrope, kao i da se satera u dubine Azije. Izbegavajući da se informaciono-psihološka suprotstavljenost Rusiji  nazove  pravim imenom – hladnim ratom, SAD u suštini taj rat već vode duž čitavog fronta. Dokaz za to je brzo  jačanje snaga za reagovanje NATO-a, vraćanje američke armije u Evropu, uvođenje njenih jedinica na teritoriju zemalja koje se graniče sa Ruskom Federacijom, razmeštanje sistema PRO po  Evropi,  razgovori o reviziji ugovora o RSMD ( tj. ugovora o likvidaciji raketa srednjeg i malog dometa), izjava američkog ministra inostranih poslova Filipa Hemonda  da je Velika  Britanija spremna da postavi na svojoj teritoriji američke nuklearne rakete i t.d.

I konflikt u  Ukrajini  se održava  u stanju tinjanja. Bez obzira na sve pokušaje  da su u Ukrajini održi mir („normandijska četvorka“, OEBS)  pretnja da će se konflikt pretvoriti u veliki   rat u kome bi SAD mogle da ponovo nastupe kao „spasioci“  Evrope, a usput i da postave vojsku NATO-a uz granice sa Ruskom Federacijom od Baltika do Crnog mora, još postoji. Ukoliko se SAD slože da  se Ukrajina primi u NATO neće se izbeći novo zaoštravanje.

Ali Evropu,  mada pritisnutu   stegama  atlantske doktrine, perspektiva velikog rata u kome bi učestvovala i Rusija ozbiljno plaši. Zato ni SAD ne rizikuju da pritisnu okidač. Poseta Džona Kerija  Putinu u Sočiju govori da Vašington još nije spreman na nepromišljenu eskalaciju konflikta. Svima je jasno da antiruske sankcije rade i protiv Evrope, i da Evropljani ne bi imali ništa protiv da ih ukinu,  ali bi to ukidanje moralo da se obavi tako da Zapad pri tom sačuva obraz. Najzgodniji način bi bio  smanjenje nivoa zategnutosti u Donbasu, ali je za to potrebno da dođe do „smene straže“ u Kijevu.

U takvoj međunarodnoj  situaciji sve veći značaj stiče jačanje saradnje u okviru nezapadnih međudržavnih udruženja – BRIKS-a i ŠOS-a. Vrlo je važna činjenica da su članovi u obe te organizacije i Rusija, i Kina. Rezultat zajedničkog delovanja država-članica te dve  integracione  strukture može da postane i pojava Velike Evroazije sa krupnim enklavama u Latinskoj Americi i Južnoj Africi. A to je već mogućnost alternative za dominaciju Evro-Atlantike. Nedavno postignuti sporazum između Rusije i Kine o povezivanju rada Evroazijskog ekonomskog saveza i radova na kineskom projektu „Ekonomski pojas Puta svile“, kao i značajna sinhronizacija samita Šangajske organizacije za saradnju i BRIKS-a u Ufi ubrzavaju takav razvoj događaja.