Vladika Danilo Krstić: Sveti Sava se opredijelio za slabašnu Vizantiju zbog Pravoslavlja, odbacio moćni Rim

Vaše preosveštenstvo, srpski narod, po ko zna koji put, se nalazi na prekretnici. Zatiran duhovno i fizički u toku poslednjih pedeset godina, on se ipak nekako uspravio i opet je u stanju da odlučuje. Očigledno je da će se jugoslovenska kriza rešiti, na ovaj ili onaj način, a posle nam svima predstoji put u Evropu. Kako Srbi ulaze u Evropu? Koji je kriterij našeg evropejstva?

Nikada ne smemo zaboraviti da smo mi, Srbi, već odavno u Evropi, ali moramo biti svesni u kojoj – jer, na žalost, postoje dve Evrope i dva evropska duha – zapadni i istočni. Zajednička kolevka im je, svakako, Balkansko poluostrvo. Ovde se rodila evropska kultura – prvo u paganskoj Atini, a zatim u hrišćanskom Carigradu (Konstantinopolju).

Moramo znati da je humanizam stare Helade isključio divljaštvo prinošenja ljudskih žrtava još u Trojanskom ratu, dvanaest vekova pre Hrista. Poslednja je na žrtvu prinesena kći cara Agamemnona, Ifigenija. Posle ovoga, Grcima je trebalo osam vekova da stignu do visoke prosvećenosti Periklove i Platonove Atine, kada je postignut takav stepen čovečnosti da je najteža kazna za atinskog građanina bio progon iz grada–države… Mi, pravoslavni Sloveni, smo preko Carigrada, naslednici te plemenite duhovne celine, krunisane Justinijanovim tropletom: vera izrailska, kultura helenska i rimska veština državotvorstva. Svaki pravoslavni narod zato živi u trouglu nasleđa: Atina, Carigrad, Beograd; Atina, Carigrad, Moskva; Atina, Carigrad, Bukurešt; a daj Bože da bude i Atina, Carigrad, Peking ili Vašington… Nikad se, međutim, ne sme zaboraviti da je baza ovih trouglova na Balkanu… Tačno je da su nas Turci prekinuli u rastu i unazadili, ali nisu uspeli da nam preseku korene. Bog nam je podario Karađorđa, i dvoglavi orao romejsko–nemanjićki opet je poleteo u vis, na krilima vere i kulture.

Dakle, to su naši evropski koreni. Ali, šta je sa onom drugom Evropom, koju sada na sva usta hvale kao zemlju svakog izobilja? Kakvi su njeni počeci?

Na žalost, srednjevekovna, franačka Evropa, Evropa Karla Velikog, nije znala grčki, originalni jezik hrišćanske teologije, i proizvela je jeres filiokvizma (pogrešno učenje o ishođenju Svetog Duha). Posle pada starog Rima, skorojevićke franačke dinastije okupirale su kulturne latinske građane koji su uvek svoje poglede upirali ka Novom Rimu, Konstantinopolju, gde je carovao zakoniti naslednik rimskog prestola. Car Justinijan, sa svojim kodeksom, bio je simbol jedinstva svih pravoslavnih hrišćana – i Grka, i Latina – u jednoj istoj veri, bez filiokve dodatka. Tek pošto su frankolatini u XI veku uspeli da ubace svog čoveka Nemca, na papski presto, silom su nametnuli svoju jeres pravoslavnom latinskom Rimu… Ta jeretička, polu varvarska Evropa kasnije je došla do grozota inkvizicije, jer teološki nije razlikovala nestvoreni Oganj Božanske Ljubavi i stvorenu vatru ovoga sveta, misleći da je ta vatra ovog sveta u paklu i da u to ime može spaljivati. Dakle, pitanje njihovog pogrešnog verovanja vrlo je bitno jer dogmatika uvek se proverava etikom. Tako je, eto, sedamnaest vekova posle Periklovog doba u kome policija nije ni tukla, ni hapsila građane, došlo do toga da u franačkoj Evropi samozvani Hristov „namesnik” papa razbuktava inkvizitorske lomače. Zbog toga se zapadnoevropska inteligencija razočarala u hrišćanstvo i stvorila zavereničko društvo „slobodnih zidara” – masoneriju. Sasvim je prirodno da iz takve tradicije kasnije niče bezbožna francuska revolucija, a da za njom dolaze otvoreni satanisti – kakav je, na primer, Karl Marks.

Ali, ne treba da zaboravimo da i zapadni Srednji vek ima pozitivnih momenata. Poznata je „Velika povelja sloboda” engleskog kralja Jovana…

Tačno je da je u Engleskoj postojala Magna Carta Libertatum, ali mi te slobode vidimo samo kao odjek romejskih zakonika – Justinijanovog pre svega. Jeres filiokvističkog papizma zatvorila je zapadnu Evropu u provincijalne okvire jednog latinskog jezika. Najveći teolog srednjevekovnog Zapada, Toma Akvinski, je imao, recimo, jako usko polje za svoje sumiranje teologije – nije znao grčki, izvorni jezik Evangelija i Svetih Otaca. Sve što je u Evropi dobro, dolazi iz romejske Vizantije, a sve što ne valja je „domaći proizvod”, plod poluvarvarskog inkvizitorskog duha (savremeni Njegoš bi rekao: „Tragovi im smrde lomačama”…). Dakle Srbi, kao naslednici plemenitih romejskih zaveta, ne mogu i ne smeju ići u obezboženu Evropu, koja je direktni potomak svog franačkog, jeretičkog papizma. Ujedinjenje pravoslavne i nepravoslavne Evrope može biti samo plod Istine i Ljubavi – dakle, jedina nada za ostvarenje toga je povratak u zajedništvo prvog milenijuma hrišćanstva kada su i Stari i Novi Rim bili stubovi iste, nedeljive Pravoslavne Crkve.

Da li to osećaju zapadni intelektualci?

Kako da ne! Veliki francuski kulturolog Andre Malro je, recimo, Srbiju video kao „probuđenu Vizantiju”. A Viljem Batler Jejts je u pesmi „Plovidba za Vizantiju” izrazio čežnju osvešćenog intelektualca Zapada za povratkom korenima evropske duhovnosti. Još u XIV veku to je osećao i gorostasni Dante koji je pripadao protivpapskoj, monarhističkoj stranki, jer je on znao za romejsku ravnotežu između Cara i Patrijarha oličenu u dvoglavom orlu Justinijanove Vizantije.

Prošlost Srbije je povezana sa romejskim nasleđem. Sveti Sava, kao veliki duhovnik, ali i srpski diplomata suočio se sa izborom između Istoka i Zapada. Koliko je to bilo sudbonosno po Srbe?

Mi Srbi imamo, preko Kirilo–metodijevskog prevoda sa grčkog originala, apostolsko Predanje iz prve ruke, pa je zato Sveti Sava – saprestolnik apostolima i svetiteljima Velike Crkve od Istoka. U Savino doba divlji franački krstaši osvojili su i opljačkali Carigrad. Romejska Vizantija preživela je samo u dve male oblasti, ali je Sveti Sava išao da bude rukopoložen za arhiepiskopa u romejskoj Nikeji, a ne u papskom Rimu, iako je tada Rim u političkom smislu bio ono što su danas Ujedinjene Nacije i Međunarodni monetarni fond. Time nam je Sveti Sava pokazao put vertikalne slobode, a to je veza jedne autokefalne Crkve sa nebeskim Jerusalimom direktno. Tako je srpska nacija postala punoletna: nezavisna na političkom planu kroz svoga Kralja, i u duhovnom smislu – kroz Patrijarha. Tako u romejskom simbolu dvoglavog orla mi svi pravoslavni narodi imamo u svome Kralju ili Caru oličeno romejstvo (rimstvo) kao zakonitu državnost, a u Patrijarhu imamo svoje kanonsko jerusalimstvo, kao apostolsko prejemstvo, kao punotu katoličanske Cerkve svoga jezika. Nama ne treba stranac tutor, ni u Državi, ni u Cerkvi.

Sveti Sava se opredelio za politički poniženu i oslabenu Vizantiju jer je u njoj video nesalomiv duh Pravoslavlja, a okrenuo je leđa naizgled svemoćnom Rimu, odakle su već smrdele prve lomače, nagoveštaji Aušvica i Jasenovca. Na taj način, postavio je osnove budućnosti Srbije čiji je uspon vodio ka caru Dušanu. U XIV veku, Dušanovo carstvo predstavljalo je najmoćniju državu u tadašnjoj Evropi. Čak je i papa gledao na Dušana kao Predvodnika svih hrišćana u borbi protiv Turaka. Nažalost, ostale države ga nisu podržale u toj borbi i to je bilo katastrofalno – ne samo za Srbe, no i za celu Evropu.

Naša tradicija je, očigledno, sva obasjana Hristom i Njegovom Lepotom. Ali, zar ne mislite da živimo u sasvim drukčijem vremenu i da savremeni svetski procesi teku u drugom pravcu? Obezbožena stvarnost današnjeg čoveka, lišena vertikale, biće krunisana „novim svetskim poretkom” u kome će novac zameniti Boga…

Bojim se da je novi svetski poredak koji je na pomolu, zasnovan na trilateralnom savezu Amerike, zapadne Evrope i Japana, da je početak stvaranja planetarnog mravinjaka u kome važe jedino zakoni uživačkog društva. Tu nema prisustva Svetoga Duha: sve je obezličeno – i pojedinac, i nacija, a lažne crkve kadiće novim idolima, pretečama antihrista. Samo manjina pravoslavnih vernika će se hrabro odupreti otpadništvu od Boga koje će se sprovoditi u ime satane kao naizgled moćnog kosmokratora… Magija novca je antihristova vlast na najnižem stepenu društvenog života, i ona je samo mamac za jedan viši nivo magije koji već polako ovladava elitnim naučnim krugovima. Neki čak tvrde da je ostvareno ono o čemu su drevni alhemičari nekad samo sanjali: dematerijalizacija tela i njegov prenos na velike udaljenosti, čitanje misli na daljinu, medijumizam, a da i ne govorim o opasnostima manipulacija u savremenoj genetici… Kreatori novog svetskog poretka podstiču stvaranje univerzalne religije u kojoj će, bez obzira na istinu, srž svih vera sveta biti jedinstvo po svaku cenu… Zato se javljaju raznorazni lažni proroci. Oni sebe predstavljaju kao „spasitelje sveta” i ujedinitelje svih religija… Previđajući ovo, Gospod Isus Hristos je sa pesimističkim prizvukom pitao: „Da li ću naći veru na zemlji kada dođem drugi put?” To znači – da li će naći pravoslavnu veru po svom Drugom dolasku, jer će ovladati lažna, ekumensko–sinkretistička vera u antihrista, nazovi–Mesiju sveta. Što se nas pravoslavnih tiče, mi ne treba da se bojimo svoje malobrojnosti u takvim planetarnim uslovima, jer takav će biti i kraj istorije i početak Carstva Nebeskog…

Sa druge strane, naš eshatologizam je pre svega ličan. Rečeno je: „Bdite, jer ne znate kad će doći Gospod vaš”… To jest, kad ja umirem, to je moj kraj sveta, a onaj veliki, poslednji, spektakularni je u rukama Božijim.

Svakako, dopuštamo i privremeni istorijski optimizam, jer je čovekova sloboda nepredvidiva. Mogu još da se jave i Kirilo i Metodije za Kinu, Indiju, Japan i Ameriku i da tamo bude procvat Pravoslavlja koji bi prevazišao Vizantiju, Srbiju i Rusiju (daj Bože!)… Ali, moramo nositi odgovornosti našeg pokolenja. Treba da se kroz pokajanje udostojimo da bi nam Bog dao pobožnog kralja i cara u Srbiji i Rusiji. Budući da u duhovnom životu nema automatizma, povratak Karađorđevića ili Romanovih ne bi sam sobom rešio naše nagomilane probleme: nedostatak duhovnosti, vulgarnost, prekid veze sa bogatstvom naše prošlosti, udaljenost od Crkve. To nije pitanje vraćanja formalnom obredu (čega smo danas često svedoci), nego samom smislu kulta, a to je dobrovoljno krstonošenje, radosni post i uzletna molitva.

Dakle, Vi u povratku Hristu vidite rešenje naših tegoba. Ipak, čini mi se da je bezbožna vlast uspela da osiromaši nekoliko pokolenja našeg naroda, a naročito omladinu, odvojivši je od Pravoslavlja. Često se čini da su razne dalekoistočne duhovnosti srpskoj omladini privlačnije od svetosavskog nasleđa. Šta mislite o ovome?

Naš veliki teolog (bez diplome teološkog fakulteta!), Fjodor Mihajlovič Dostojevski rekao je nešto zapanjujuće za racionaliste Evrope: „Ako mi kažu svi doktori medicine i doktori filosofije da je na jednoj strani istina, a na drugoj strani Isus Hristos – ja bih izabrao Isusa, a ne njihovu istinu”… Jer, svako čovekovo shvatanje istine je samo hladna formula fizike, matematike, psihologije, međutim, Isus Hristos je Živa Božanska Ličnost. Prema tome, Istina je Lično Bog – a ne bezlična formula ili definicija… Teško je vaspitati ukus čovekov i u muzici i u slikarstvu, a kamoli ukus u izboru vere. Ipak, ako uporedimo jednog Sokrata, Budu, Krišnu, Muhameda sa Gospodom Isusom Hristom, svi oni padaju pred veličanstvom Njegove žrtvene ljubavi do Raspeća. Plitkost državnog ateizma nametanog našoj omladini postala je svima očigledna. Međutim, u duhovni vakuum naše verski neobrazovane mladeži sada upadaju uvezene dalekoistočne sekte i lako opsenjuju naše naivne bogotražitelje. Oni u sebi nesvesno nose pozitivno, biblijsko shvatanje da je život u telu nešto Bogom blagosloveno, i zato, kad čuju o reinkarnaciji, oni tu teoriju ne sagledavaju u njenom induskom, pesimističkom kontekstu – da je rođenje na ovom svetu prokletstvo i kazna, nego misle, u stvari, kao hrišćani – „Sjajno, imaću još mnogo povratnih života da proživim!” Sve je to obmana ciklične indijske mitologije koja uči o nepostojanju stvarnog, linearnog vremena i prezire od Boga stvorenu materiju i telo. A tek budistička „nirvana” je uništenje ličnosti, samoubistvo.

Politeisti, pre Hrista, i Indusi danas, veruju u drevnu zabludu o kružnom vrtenju besmislenog vremena bez konačnog raspleta u Strašnom Sudu Hrista Bogočoveka. Reinkarnacija je mitologija besmislenog ponavljanja. Tu stari prevarant đavo šapće mladiću: „Sutra ćeš učiti za ispit, a danas idi na zabavu.” A sutra će reći to isto. I tako učenik slabe volje ne položi ispit. Međutim, u Indiji, isti đavo je izmislio krupniju prevaru govoreći: „U nekom drugom životu ti ćeš biti dobar, a sada ceo ovaj život rasipaj bludno”. Naročito pogubno je pripisivanje zla samom Božanstvu. Vivekananda je cinično rekao: Hrišćani naivno misle da je Bog samo izvor Dobra. A mi Indusi znamo da iz Božanskog Izvora dolazi i zlo – to je u Indiji grozomorna boginja Kali. Zato je ruski knez Trubeckoj napisao upozoravajuću knjigu sa naslovom „Indija – tvrđava Satane”.

Zaključak: istinsko Evropejstvo je istinsko Hristijanstvo, a to je Pravoslavna katoličanska Cerkva, Telo Hristovo, Evharistija. Međutim, Protestantizam i Papizam – to su karikature Pravoslavlja. Ekumenizam nije uspeo da spere tu karikaturalnost Evrope zapadne, nego ju je još pogoršao svojim mlakim sinkretizmom.

Razgovor vodio: Vladimir Dimitrijević

Izvor: Pogledi (1994)/Stanje stvari