• Насловна
• Поглед

Вјечита драма села и народа

1 min read

9 година ‎ ИН4С

Велика је одговорност и велики изазов причати и писати о књизи која мноштвом нових и аутентичних података додатно освјетљава историју и трајање једног народа или једног његовог дијела о чему се, из разноразних разлога,мало причало и писало.

Великог и светог посла писања историје подчакорског села Велика и свих искушења и мука кроз које су њени становници пролазили прихватио се професор Бранко Милов Пауновић, Величанин, који студиозно и документовано говори о седмовјековној историји Велике. Није само интелекттуална радозналост утицала да се Пауновић прихвати тог тешког задатка. То је, у првом реду, био лични дуг према завичају и прецима и према свом вишедеценијском марљивом прикупљању доступне документације и мноштву брижљиво забиљежених свједочења савременика који су запамтили новију величку историју, а која у засјенак баца страдања других и села и народа у другим крајевима и државама.

Величка драма, с разлогом, мора да буде схваћена не само као драма једног народа већ као свјетска драма и опомена. Посебна вриједност ове књиге је Пауновићево избјегавање личних емоција, које би засметале и научно-историјској вриједности и увјерљивости дјела. А да је хтио, аутор је и за то имао пуно разлога јер величку голготу, нарочито ону од 28.јула,1944. године, итекако је осјетила и његова ужа породица – отац, мајка, стричеви, браћа и сестре. Он се, међутим, није упустио у то и добро је урадио. Умјесто романсиране породичне хронике, он је прибиљежио и презентује јавности документоване чињенице, које могу бити нарочито важне и историјској науци.

Књига „Велика – велика по вјековној патњи“ је, до сада, најпотпунији преглед величке историје и демографских кретања и карактеристика од првог помена тог села – у „Светостефанској хрисовуљи“, Краља Милутина, из 1314 – 1316. године до данашњих дана. Из тог документа сазнајемо сеоске међе и састав становништва Велике, које је стопостотно било српско. Полазећи од тога, аутор хронолошки прати све промјене и сеобе, турску окупацију, буне и страдања и касније ратове, не запостављајући ни, назови, редовни, мирнодопски живот, који подразумијева духовне и просвјетитељске садржаје, карактеристичне за становнике Велике током читавог времена њиховог битисања на том простору.

Из ове књиге сазнајемо да је у Велици отворена и једна од првих школа у Црној Гори. Било је то 1866. године – само неколико година након отварања прве школе на Цетињу. Сазнајемо и да су Величани вјековима тежили да саграде цркву у свом јуначном и једновјерном селу. Али, исто као што је затирала становништво, окупаторска сила је затирала све почетке изградње храма. Ако би и успјели да заграде, какав-такав црквени конак (брвнару или плетару),Турци би га порушили или запалили. Умјесто цркве,остајала су мјеста гдје је грађена која се и данас зову ’црквина’ или ’црквиште’. Срећом,опстала је и остала и неугасла жеља Величана да имају своје светилиште и из те жеље су се, почетком 21. вијека, родиле не једна већ двије цркве. Једна је у срцу села, на Папратишту, покрај школе, а друга на Ћафи приједолској. Храм на Папратишту посвећен је величком новомученицима, покланим и попаљеним 28. јула,1944. године, а црква на Ћафи приједолској сјенима величких родољуба који, у освиту зоре слободе послије петовјековног ропства под Турцима,погибоше 1912. године на том мјесту, бранећи продор Турака у Велику.

Књига „Велика – велика по вјековној патњи“ свједочи и о вјековном страдању становника, које је, као неугасла луча православља,“изазивало“ вјечиту мржњу Турака, потурчењака и Албанаца. Готово нестварно дјелују историјски подаци да је то село, које је током читавог свог трајања бројало до највише 300 кућа,15-так пута скоро до темеља рушено и затирано, а његово становништво робљено,паљено и клано.

Врхунац монструозности џелата и страдања Величана је 28. јул,1944. године, када су бездушници и безумници,за само два сата, поклали и спалили скоро трећину становништва. А,1939. године – дакле, пред Други свјетски рат, Велика је бројала нешто преко 1.900 становника. Да зло буде веће и да тај злочин бестијалније изгледа, монструми су тога дана поклали 107 дјевојчица и дјечака. Здравом разуму је непојмљив, нажалост, исти-нити податак да су крвници шесторо од те дјеце,нерођене, камама извадили из мајчинских утроба. Аутор у овој књизи доноси потресна свједочења преживјелих које су случај или судбина спасили погрома. То књизи,осим специфичне тежине, како се то обично каже и аутентичности, даје и карактер општељудске драме која надраста грчке трагедије,непревазиђене у свјетској литератури. У овом осврту на Пауновићеву књигу само пар подсјећања на трагичне судбине неколико рођених и нерођених величких дјечака, које аутор описује.

У дворишту куће Томице Гојковића поклано је 18-торо чељади. Међу њима и деветогодишњи Рајко Гојковић, који је неким дрветом ударио по леђима једнога од џелата,бранећи 16. годишњу сестру, Драгу, од силовања. Крвник га је зграбио, бацио под ноге и оштром камом му откунуо десну руку, којом је дрво ухватио. Други је пришао и, из машинке, сасуо рафал у дјетињу главу.

Несрећне дјечаке и мученике, шестогодишњег Мата Душановог Симоновића и тринасетогодишњег Тома Миличковог Вучетића, објесили су на шљивове главе и живе их одрали, наочиглед престрављене родбине која је, касније, такође скончала у том дану крвавих ножева. Шестомјесечног Ненада Миличковог Бошковића, скупа са мајком и двије малене сестрице, убацили су у запаљену кућу у којој су живи изгорјели са још двадесеторо величке нејачи.

Стравични покољ монструми су направили и у Горњој Ржаници, у кући Радоње Лаловића. Заклали су му три сина, узраста од двије до шест година, а четвртог су му, нерођеног, ножевима извадили из мајчине утробе. Несрећни отац му је, касније, мртвоме дао име Миличко. Ето, да га не укопа без имена.

Нећу спомињати силовања и остале муке које су Велику снашле тога кобног дана, а о чему сазнајемо из књиге Бранка Пауновића.

Иначе, књига свједочи, још, о градњи величких цркава и установљењу традицио-налног меморијалног саборовања, покрај храма „Светих Кирика и Јулите“, на Папратишту, коме, договореним редом,домаћинују сва величка братства.

Аутор се осврће и на нечувени и безобзирни однос тадашњих југословенских и црногорских власти према звјерском покољу Величана, на дуго прећуткивање истине, на чињеницу скривања имена злочинаца иако су многи и властима и Величанима, били познати по имену и презимену.

Злочин у Велици је дуго приписиван њемачком окупатору, чија је кривица велика и неспорна, али монструм-каме су биле у рукама џелата из Плава, Гусиња, Бихора и са територије Косова и Метохије.

У овој књизи су систематизовани сви досадашњи записи о величкој трагедији, о којој се почело писати тек послије неколико деценија. Ту табу тему први су отворили писци и новинари. Дјело је, стога, обогаћено и лирским записима, епском поезијом и тужбали-цама мајки и сестара што појачава књижевно-естетски и емотивни утисак.

Књига „Велика – велика по вјековној патњи“ је написана јасним народним језиком, лијепо је стилизована и уређена што доприноси и њеној документационој вриједности и литерарној љепоти. У њој су, по први пут, објављене и неке, до сада необјављиване фотографије, до којих је аутор дошао обилазећи величке домове по Црној Гори, Косову и Метохији, Београду и другим србијанским градовима.

Такође, први пу су објављени и многи документи из историје Велике и нова свједочења очевидаца злочина из 1944. а управо тај злочин представља својеврсни мото величког страдања,о чему у добром дијелу књиге пише Бранко Пауновић.

Све у свему, пред нама је вриједна и цјеловита књига, која ће допринијети даљем откривању величке историје и цјеловите истине о свим догађајима који су окарактерисали величко трајање.

Аутор: Миомир – Мијо Бошковић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: