(VIDEO) Naša srebrenička misija

Više od jedne decenije, od 2009. godine, holandska nevladina organizacija Istorijski projekat Srebrenica istražuje događaje koji su se u julu 2009. odigrali na području Srebrenice.

Kada smo mi počeli da se bavimo ovom problematikom bilo je još moguće nazvati te događaje „kontroverznim,“ zato što se o njihovom sadržaju i karakteru tada relativno malo znalo pa je moglo biti različitih, čak i oprečnih mišljenja. Sada, posle više od deset godina našeg rada, predznak „kontroverzni“ definitivno otpada. Mada se još uvek mnoge važne pojedinosti skrivaju u zaključanim arhivama stranih dirigenata iz senke, glavne linije događaja i njihova suštinska pozadina našim prilježnim radom adekvatno su razotkriveni.

Dokazali smo van razumne sumnje da je već svima poznati službeni narativ o Srebrenici prilično nevešto sklepana laž koja je mogla da opstane jedino pod uslovima da je niko argumentovano ne dovodi u pitanje ili da je zabranjeno da se ispituje.

Pravi smisao nametanja „Inckovog zakona“ o negiranju genocida u BiH, odn. Republici Srpskoj, upravo je ovo poslednje, da se na samom izvoru otpora klimavi narativ poštedi kritičkog ispitivanja, pošto nije u stanju da to izdrži. Srpska strana u sukobu – a to znači vojni i politički organi Republike Srpske, a ne nepotčinjene strukture na terenu koje su radile po stranim nalozima – niti je izvršila masovno ubistvo koje bi se i po najširim standardima tumačenja moglo podvesti pod pravnu kvalifikaciju genocid, niti postoje ikakve indicije da je nameravala da to učini.

Da bi se učinak našeg rada cenio adekvatno, valjalo bi vratiti se unazad desetak godina i prisetiti se stanja u kojem se srebreničko pitanje tada nalazilo, pre svega na horizontu srpske javnosti. Ako kao relevantan vremenski okvir uzmemo raspon između 2004. godine, kada je po naređenju tadašnjeg Visokog predstavnika u BiH Ešdauna Vlada Dragana Čavića u Republici Srpskoj poslušno objavila svoj notorni „Izveštaj o Srebrenici“, i 2010. godinu, kada je u Srbiji, ponovo po naređenju stranog faktora, Tadićeva vlada servilno kroz Skupštinu progurala rezoluciju o Srebrenici, možemo ceniti stanje duhova u tom periodu. Pred Haškim tribunalom odvijali su se procesi gde je „srpska krivica“ bila u centru pažnje. Istovremeno, da bi dodatno obezglavile zbunjeni narod, vazalne „srpske“ vlasti sa obe strane Drine zdušno su se solidarisale sa činjenički potpuno neutemeljenim optužbama protiv sopstvenog naroda. U toj priči, srpski narod je bio poistovećen sa nacističkom Nemačkom, a da pri tom niko od njegovih zvaničnih prestavnika nije ni pokušao da se u javnoj areni takvim poređenjima i klevetama argumentovano suprotstavi. Ako nisu bili spremni da to učine iz patriotskih razloga, onda su ipak imali obavezu da pokušaju pro forma, zato što je zaštita nacionalnog interesa u opisu njihovog posla. Ali njih ta moralna obaveza nije zanimala, ako ne da odbrane čast i reputaciju naroda kojim su upravljali, onda bar da pokušaju da za svoj narod ponude kakvu takvu odbranu, makar onakvu koju bi svaki osrednji advokat bio sposoban da artikuliše u sudnici.

Atmosfera izdaje odgovornih, traxisondes clercs po znamenitoj formulaciji Žilijena Benda, tada je u potpunosti dominirala srpskim javnim prostorom, od Beograda do Banjaluke. Sa izuzetkom malog broja izolovanih pojedinaca koji su se problematikom Srebrenice bavili na prilično folkloran i emotivan način, ali bez ikakve institucionalne podrške, u tom tamnom periodu srebrenički narativ, sa obaveznom projekcijom srpske genocidne krivice kao svojim sastavnim delom, ostao je suštinski neosporen.

Koliko nam je poznato, u toj opštoj defanzivi i mrklom mraku jedino je autoru Aleksandru Paviću pošlo za rukom da zapali jednu sveću svojom knjigom o Srebrenici prema stranim izvorima. Obični ljudi, mada su intuitivno osećali da tu nešto nije u redu, bili su bez realne mogućnosti da bilo šta istraže ili provere. Ostajali su uglavnom nemi pred uraganskom propagandom koja ih je zapljuskivala iz inostranstva, zlobnim insinuacijama potkupljenog „nevladinog“ sektora i proizvoljnim tvrdnjama prestrašenih političara i površnih predstavnika frivolne „inteligencije“.

Priča o „srebreničkom genocidu,“ osam hiljada pogubljenih „muškaraca i dečaka“ i neizgladivoj srpskoj krivici koja bi se – možda – jedino bespogovornim potčinjavanjem svim zahtevima srpskih dušmana neznatno mogla ublažiti, nesmetano je vladala retorikom političkih kameleona i samozvanih „influensera“ javnog mišljenja. Budući emitovana odozgo, ta otrovna priča bila je uvod u opštu demoralizaciju. Tvorila je haos i nesigurnost u glavama običnih ljudi koji nisu znali kako da se prema njoj postave, niti su raspolagali činjeničkim argumentima da bi mogli da joj se odupru.

To je bila društvena i politička klima u kojoj je nama palo u udeo da otpočnemo sa radom. Stvari su se odonda bitno promenile na bolje, i to je jasno na svakom koraku.

Sučeljavanje sa aždajom

U odnosu na nas, kada je izišao na dvoboj sa Golijatom David je verovatno bio u boljem položaju. Ali u sučeljavanju sa srebreničkom aždajom, i mi smo raspolagali ponekim adutima. Pre svega, bili smo motivisani odlučnošću da ne dozvolimo da olako prođe nešto što smo doživljavali kao degutantnu klevetu koja se kači čitavom jednom narodu. Iza takve odlučnosti nisu stajale nacionalističke pobude, pošto se većina naših saradnika tada kao ni sada ne identifikuju kao Srbi, već nas je pre svega motivisala Srbima slabo razumljiva anglosaksonska upornost i moralna indignacija na bezočnu i uvredljivu nepravdu prema narodu koji, bez obzira na brojne mane, tako nešto ne zaslužuje. Zatim, imali smo i tu prednost što je nekoliko naših saradnika prethodno učestvovalo u radu Haškog tribunala, gde su stekli saznanja iz prve ruke (kao „insajderi,“ danas bi se reklo) o stvarnom modusu operandi te trule i nakazne ustanove i o načinu kako se tamo falsifikuju dokazi i politički štancuju naručene „presude.“ Ako je poznavati protivnika preimućstvo, onda je to adut kojim smo mi bezuslovno raspolagali. Najzad, pošto se u istraživanje Srebrenice nismo upuštali emotivno nego profesionalno, izabrali smo pristup za koji smo smatrali da je najprimereniji objektivnim radnim uslovima. Postavili smo sebi pitanje, kako bi advokat odbane, krivičar kao pok. maître Veržez, na primer, sistematizovao dokaznu građu i na koji način bi je izložio poroti ili sudskom veću? To je od početka bila naša operativna ideja vodilja i potonje iskustvo u potpunosti je opravdalo izbor takvog stila.

Zahvaljujući našem radu, koji nije bio samo kabinetski već je koristio široki spektar raspoloživih medijskih sredstava, srpska javnost na obe strane Drine primila je poruku koja je u tom trenutku, kao i sada, ključna za očuvanje samopoštovanja pod okolnostima najžešće mentalne agresije i psihološkog rata. Ta poruka glasi da je službena priča o Srebrenici, za prostotu perfidno upakovana u oblandu neoporecivog stava „međunarodne zakednice“ i njenih referentnih institucija, ustvari drski propagandni blef i prevara bez premca. Navođenjem neumoljivih i ubitačnih činjenica, pedantno izloženih na našoj internet prezentaciji i u brojnim izdanjima, mi smo tu prevaru u potpunosti razgolitili.

Novi diskurs o Srebrenici

Razume se da su kerberi zaduženi, kako se Dajana Džonston izrazila, za sakralizaciju službenog narativa vrlo brzo namirisali opasnost, pa su shodno tome počeli i da reaguju. Među prvima su se javili oni koji su baš zbog Srebrenice imali najviše putera na glavi, kao bivši predsednik Republike Srpske Dragan Čavić, bez čije slugeranjske saradnje katastrofalni Izveštaj Vlade Republike Srpske iz 2004. godine (i ovde) ne bi ugledao svetlost dana. Na Čavićevu liniju odmah su stupile i plaćeničke „NVO“ i političari u Republici Srpskoj koji ne izlaze iz stranih ambasada u Sarajevu, odakle su nesumnjivo i dobili signal da se angažuju u odbrani ugroženog narativa.

U Srbiji takođe aktivirali su se uobičajeni likovi, kao Sonja Biserko ( i ovde) i Nataša Kandić (i ovde).

Ali svi ti ponekad komični i svakako nemaštoviti napori da se naš rad blokira ostali su sasvim bezuspešni, pa su nama čak i koristili utoliko što su javnosti nehotice prikazivali našu ozbiljnost i posvećenost, naspram njihove trapavosti i moralne bede. U svemu tome, međutim, bitno je samo jedno: za zadnjih desetak godina, uporedo sa čvrstim činjenicama koje smo izložili javnosti, pojavio se i novi diskurs o Srebrenici. Dežurni kerberi nisu mogli da ga zaustave niti da ga preusmere.

Istovremeno sa otpočinjanjem odgovorne i naučne analize srebreničkih dešavanja, ranije zaziranje od prozivke stranih supervizora i njihovih domaćih izmećara za ispoljavanje „politički nekorektnog“ stava o Srebrenici – počelo je da jenjava. O Srebrenici kao nečuvenoj manipulaciji izjasnili su se urbi et orbi, i to na način koji ih u punoj meri stavlja pod udar „Inckovog zakona,“ vodeći srpski intelektualci, akademski autoriteti i javne ličnosti. Dovoljno je da navedemo samo nekoliko među njima: Milomir Stepić, Milo Lompar, Miloš Ković, Vladimir Dimitrijević, Nikola Živković, Aleksandar Pavić, Višeslav Simić, Srđa Trifković, Milan Blagojević, sa spiska koji je sada poduži.

U inostranstvu uspešno smo umrežili intelektualce koji su tražili način da iskažu svoje odbacivanje sve očiglednije zvanične laži o Srebrenici, kao što smo u srpskom javnom prostoru raskrinkavanjem lažne priče presudno doprineli obnovi poverenja ljudi u moralno dostojanstvo njihovog stradalnog naroda. Na taj način, razvejana je himera „srebreničkog genocida“ čijom hipotekom su prave mecene tog ratnog zločina nameravale da, poput Nemaca, Srbe i njihovu decu trajno opterete, da bi ih mogli držati beskonačno u pokornosti.

Naredni koraci

Mada je za zadnjih deset godina mnogo postignuto, posao još uvek nije završen. Od nekada široko rasprostranjenog uverenja da se tako nešto možda i dogodilo, upornim kritičkim osporavanjem uspeli smo da „Srebrenicu“ svedemo na ritualnu frazu u čiji sadržaj skoro niko više iskreno ne veruje, ili prema njoj gaji osnovane rezerve. Ali dokle god ta ritualna fraza, makar lišena suštinskog sadržaja, bude služila političkom programu sa krajnjim ciljem demoralizacije i „prevaspitavanja“ srpskog naroda, pitanje na koje se odnosi za Srbe će morati da ostane aktuelno.

Pok. nemački novinar Manuel Oksenrajter, naš uvaženi kolega koji je uređivao list Zuerst, Srebrenicu je najbolje opisao kao „batinu“ (die Srebrenica-Keule) uvek spremnu da bude korišćena protiv srpskog naroda. Zato bi bila velika greška i dokaz nepoznavanja dinamike savremenog sveta i činilaca koji njime upravljaju ako bi, kako bi se u Americi reklo, već proglasili pobedu i otišli kući. Srebrenicom se i nadalje moramo baviti, prilježno i uporno, mada smo situaciju znatnim delom uspeli da popravimo u našu korist.

Najveća slabost na srpskoj strani u vezi sa Srebrenicom je nepostojanje bilo kakve strategije, što po definiciji podrazumeva dugoročan plan za rešavanje nekog problema. Političari, koji su nedoučeni i užasno niske kulture, mešaju se povremeno i u ovo pitanje, ali uglavnom reaktivno, nedosledno i gledajući na kratkoročan politički ćar. Njihove inicijative i poduhvati, često propraćeni retoričkim i medijskim vatrometima, kratkog su daha i najčešće se svode na kratkotrajan bljesak u noći. To se najbolje vidi iz deprimiranog komentara Valtera Manošeka, autora izvrsne analize srebreničkih sudskih presuda u Izveštaju komisije Gideona Grajfa, kada je izjavio da smo „sada u vremenu u kome naš izveštaj barem mora da se primi k znanju.“ Da bude primljen k znanju je vrlo različito od prihvatanja kao deo diskusije glavnoga toka po ovom ili bilo kojem drugom pitanju, kao što je bilo ambicija u vreme formiranja Komisije. Zid na koji Manošek aludira je teško probojan i takav će najverovatnije i ostati sve dok taj „glavni tok“ na koji se cilja ne bude pao i ne postane irelevantan u multipolarnoj rekompoziciji sveta kojoj smo svedoci. A dok se to ne bude dogodilo, šta nam valja činiti?

Na području koje bi se uslovno moglo nazvati „srpskim svetom“ još uvek nije sazrela svest o političkom i moralnom značaju povoljnog rešavanja srebreničkog pitanja. To pitanje se ne može rešavati impulsivnim i strateški nepovezanim potezima. Vreme je da se proučavanje Srebrenice, kao događaja u julu 1995. i kao „batine,“ uzdigne na institucionalan nivo gde će biti opskrbljeno odgovarajućom naučnom infrastrukturom a poželjno bi bilo i državnom podrškom.

Ovo poslednje pod uslovima faktičke okupacije deluje više kao san nego kao realna mogućnost. Ali bi vredelo to postaviti kao cilj i barem pokušati, mada već imamo iskustvo sa politički nesamostalnim vlastima, ucenjivim i podložnim spoljašnjim pritiscima, na čiju doslednost u trajnom sprovođenju bilo kakve politike nije moguće osloniti se.

Raspoređujući raspoložive resurse na najcelishodniji način, ne računajući na institucionalnu podršku bilo kakve vrste, i dalje ćemo nastaviti sa bockanjem srebreničkog balona dok neizbežno ne bude pukao. To „bockanje“ mora se pretežno odvijati na terenu činjenica, gde smo najjači. Svaki institucionalni odjek na našu delatnost uvek će biti dobrodošao, ali od takvih efemernih podstreka naš rad ne može da zavisi. Suština našeg programa sažeta je najbolje u našem izdanju „Srebrenica: falsifikovanje istorije“ (2012.) i to i dalje važi:

„Politički interesi i okolnosti koji uslovljavaju odnos spram ovog pitanja na međunarodnom planu jesu važni, ali su istovremeno i prolazni. Zato, empirijski odgovor na izazov Srebrenice ipak mora i dalje ostati primaran kao težište svih napora koji će se nadalje ulagati. Još uvek preovlađujuća virtuelna verzija događaja jeste strahovito nepovoljna, ali dobra vest glasi da će ona trajati samo onoliko koliko se bude održala koalicija interesa koja ju je plasirala i koja je nameće. Srpska strana mora da ostane budna i uvek spremna da svoje interese argumentovano štiti sve dok bude trajao sadašnji pritisak da se fiktivna konstrukcija događaja pounutrašnji i kod Srba pretvori u osnovu svih refleksa na planu spoljne i unutrašnje politike.

„U međuvremenu se strpljivo i savesno mora izgrađivati empirijska matrica događaja koja u datom trenutku mora biti spremna da bi se popunila praznina što će nastati neizbežnim raspadom virtuelnog narativa.“

Pročitajte još:

Istorijski projekat: Srebrenica – genocidni narativ koji gubi zamah