Матеја Раичковић имала је само 16 година када је силовао момак са којим је била у вези. Годинама је ћутала и у тишини покушавала да зацијели своје ране, али прави лијек је дошао кроз искрену исповијест у њеном првом документарном филму “Лаванда” који је одјекнуо регионом. Много је разлога зашто су неком ко је преживио силовање потребне године да проговори, каже млада црногорска редитељка за Портал РТЦГ, али је најважније од свега да наиђе на разумијевање и подршку када се на то одлучи.
Као свој највећи успјех види велики број дјевојака које јој након одгледаног филма прилазе и говоре о искуствима која скривају од свих једнако као што је Матеја крила своје од себе, породице и пријатеља.
Иако је још током љета приказан на више фестивала, о филму “Лаванда” се и даље прича. Матејино искуство заинтригирало је регионалне медије, ауторе подкаста, а на неки начин и показало да наше друштво веома споро, али ипак значајно напредује када је ријеч о разумијевању и подршци жртвама силовања.
Десет година си ћутала о силовању које си доживјела када си била шестаестогодишњакиња. Када си схватила да си спремна да проговориш о томе и да своје искуство испричаш кроз филм?
Матеја: У једном периоду живота, прије једно пет година, сам упознавала много нових људи што кроз живот, што кроз посао. Некако се намјестило да ми се доста жена отворило везано за њихова искуства силовања или сексуалног злостављања, те сам онда и ја са њима подијелила своју причу. Тај осјећај заједништва и повезаности између двије жене је оно што ме охрабрило. Тада сам схватила колико нас заправо пролази кроз иста или слична искуства, а нажалост о томе се мало прича.
Убрзо након тога сам се преселила за Будимпешту да завршим своје мастер студије. По први пут сам живјела у тако великом граду гдје имате разне ситуације, чак и да вас неко прати и помало развијете страх. Мени се тај осјећај није свиђао и кренула сам да копам по себи зашто је то тако, али и да нађем механизме како да се заштитим.
Једна од метода коју сам научила на психотерапији јесте писање дневника и кроз ту праксу сам препознала које теме су доминантне у мом начину размишљања. У том моменту нисам знала да ћу правити филм о томе и да ће имати оволики одјек, али сам питала своју менторку, монтажерку Бацскаи Бригитту, да заједно са мном ради на овој теми кроз форму филма. И мало по мало, дошла сам на одлуку да то буде мој мастер рад.
Колико је било тешко стати пред камеру и наглас све изговорити. Да ли си на тај начин поново проживљавала трауму?
Матеја: Наравно да је било тешко зато што је то био први пут да изговорим све баш од почетка до краја како се десило. Било је веома емотивно зато што такође користим једну психотерапеутску праксу у којој се обраћам свом покојном оцу. Било је веома тешко суочити се са свим разлозима зашто сам толико дуго ћутала и зашто њему нисам могла то да кажем иако смо били веома блиски. Али управо напротив, то ме није ретрауматизовало, већ је било веома олакшавајуће и заправо започело сав овај процес мог исцјељења.
У интервјуима које си давала регионалним медијима казала си да си ћутала јер си осјећала кривицу. Како је изгледао твој пут од трауматичног догађаја до изљечења?
Матеја: Прва ствар коју ваше тијело ради након трауматског догађаја да би вас заштитило је потискивање. Ја сам дуго себе убјеђивала да то што се десило није баш толико лоше, а то се мијешало са кривицом зато што сам била под утицајем алкохола. Такође, то је био веома тежак животни период за мене и моју породицу тако да нисам ни имала емотивног капацитета да се позабавим са још једном веома тешком ситуацијом. Ја годинама нисам то називала силовањем, јер као да ми је било лакше када га “ублажим” са термином сексуално злостављање.
Као што сам поменула, овај период је веома дуго трајао, између седам и осам година. Након тога сам имала можда и најважнији период у свом исцјељењу, а то је женско заједништво и наша заједничка искуства. Тај период је започео цијели процес, који се даље развијао док сам радила на филму. Имала са дивне људе око себе без којих тај процес не би био могућ. Рад на овом филму је изгледао много другачије него рад на било којем другом јер је дубоко личан и сви професори и ментори су приоретизовали моје ментално здравље изнад саме продукције филма. Приступ је био топао, спор и његујући.
Рад на “Лаванди” је трајао скоро три године и он је био својеврсна психотерапија. Када је филм био завршен у јануару ове године, мислила сам да је и исцјељење готово. Међутим, филм је започео свој фестивалски живот и толико је одјекнуо регионом да нисам могла ни да претпоставим огромну количину подршке која ће доћи. Увијек волим да напоменем да након сваке пројекције приђе макар једна особа и подијели своје искуство са мном, а неријетко то нису са пуно особа подијелиле. То значи да је филм испунио свој циљ и ја сам тим некако заокружила свој пут исцјељења.
Колико је било тешко твојој породици и пријатељима да се суоче са тим сазнањем, а сазнали су гледајући филм…
<
Матеја: Породици сам показала филм у кућним условима прије јавних пројекција јер ми је било битно да их припремим јер ово јесте велики шок за њих. Веома је тешко рећи вољеним особама да вам се нешто ужасно десило зато што тиме поврјеђујете и њих. То је некако универзалан разлог зашто доста особа првенствено нека искуства сакрије од најближих, али схватила сам да је ипак најбоље подијелити јер оне реакције које имамо у глави, обично нису такве. Оно што ми је било битно у овом аспекту јесте да породици и пријатељима ставим до знања да сам ја сада океј и да је могуће бити боље, и када им је тешко да се сјете тога. Мислим да им је доста и помогло што знају да сам овим филмом помогла многим људима.
Да ли си очекивала да “Лаванда” доживи такав успјех и колико је то значајно за тебе и као умјетника и као особу која је успјела да подијели своје искуство?
Матеја: Од почетка сам знала да је ова тема веома битна и водила сам се мишљу да желим да помогнем макар једној особи својим искуством, као што су то урадиле жене за мене када су подијелиле своја искуства. Нисам пуно размишљала о успјеху док сам радила на филму, фокус ми је био на самоисцјељењу као и да помогнем другима. И управо из тог разлога ми је драго што је филм одјекнуо јер стварно сматрам да треба што више људи да га види.
Наравно да је веома значајно за мене, прво као особу која је подијелила своје искуство јер сам добила много подршке и као што сам рекла тиме некако затворила сав тај процес. А друго, и веома значајно за мене као умјетницу јер сам добила предивне коментаре од колега и професора које много поштујем и који су ми дали вјетар у леђа за даље пројекте. Управо улазим у процес предпродукције свог првог професионалног кратког играног филма “Јужине” и ова професионална подршка је дошла у право вријеме.
У јавности се увијек полемише о томе зашто жртве силовања ћуте, како ти то видиш и шта би поручила особама које суде о томе када је право вријеме да се проговори?
Матеја: Много је разлога зашто неко ћути ко је преживио силовање. Неки су веома универзални као што је осјећај кривице, а неки веома индивидуални и зависи од тога кроз шта особа пролази у свом животу, какви су односи унутар породице, из којег слоја друштва долази, да ли уопште има некоме да се обрати и многи други. Неповјерење у институције је веома велики проблем код нас на Балкану и институције имају много простора за напредак и тек треба да нам докажу да можемо да им вјерујемо. Мислим да треба да се пребаци фокус са тога када је неко проговорио на то да им се пружи подршка и разумијевање, а првенствено да сви заједно градимо подржавајући простор да људи уопште могу и да иступе. Увијек је лако осуђивати. Генерално нам фали емпатије.
Да можеш да се поново вратиш на својих 16 година да ли би поново све сама проживљавала и шта би посавјетовала младе који се суоче са истим искуством?
Матеја: Након свог овог искуства схватам да смо јачи када то подијелимо са другима и посавјетовала бих младе да ако не могу да кажу породици, да нађу макар једну особу којој вјерују – то може бити пријатељ/ица, професор/ица, стручно лице… Све је много лакше када сами не пролазимо кроз то. Сви страхови и предрасуде како ће неко реаговати, у већини случајева нису тачне.
Матеја Раичковић освојила је награду „Маслачак“ за филм “Лаванда” на фестивалу документарног филма Ундерхил.
У Црној Гори је прије двије године усвојена измјена Кривичног закона према којој се сваки сексуални однос без сагласности сматра силовањем. Од 2013. године у нашој земљи на снази је Истанбулска конвенција о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици чији је циљ нулта толеранција на насиље.
