Veliki jubilej srpske književnosti: 125. rođendan nobelovca Ive Andrića

Danas je 125 godina od rođenja najvećeg pisca kojeg je Srbija ikad imala i jedinog nobelovca sa jugoslovenskih prostora, Iva Andrića.

Ivo Andrić je odrastao u siromašnoj porodici, sa majkom je preživljavao tako što je ona čistila po kućama, dok mu je otac preminuo dok je Ivo imao samo dve godine. Isto to se dogodilo i piscu Branku Ćopiću.

No, Andrić se posle gubitka oca preselio u Višegrad da živi sa tetkom i njenim mužem koji je Poljak. On je tada pisao tekstove o tome kako je gledao u višegradske izloge sa knjigama, bez ikakve pomisli da bi mogao da kupi neku.

Možda je zato Andrić bio pisac emancipacije, mladosti i siromaštva, kako je napisao Vladimir Pištalo. Ne može biti veće lepote nego kada u godini koja je od izuzetnog značaja za srpsku književnost i kulturu svetlost dana upravo ugleda knjiga Vladimira Pištala, simboličnog naziva „Sunce ovog dana“. Ona je lucidni bukvar iz kojeg mogu naučiti i Andrićevi verni prijatelji, ali i večiti neprijatelji.

Ivo je bio čovek koji je odmeravao svaku napisanu reč. Zaista je verovao u to da čovek može da živi i od jedne reči. Verovao je u knjige, o čemu je možda najbolje svedočio i njegov prijatelj Miloš Crnjanski, koji je bio suprotnog mišljenja.

Ivan je bio gospodin, odmeren, čovek koji nije odgovarao na provokacije. Njegov životni moto bio je da – nikada ni o jednom čoveku ne kaže reč koja rastužuje i nipodaštava. Njegovom „književnom ratu“ sa Miroslavom Krležom – pre i posle dobijanja Nobelove nagrade – koji je se više vodio u javnosti nego između njih dvojice, nije nimalo doprinosio. Danilo Kiš će recimo oceniti da je „Krleža spomenik od osamdeset knjiga, dakle komunistički Volter“. A Andrić je bio bolji od „komunističkog Voltera“ i tu se završava kraj svake polemike koja glasi: šta da je Krleža dobio Nobelovu nagradu?

Ivo Andrić je voleo žene, cenio je svoju dragu Milicu, što nam govori činjenica da je jako malo napisao nakon njene smrti. Figura žene je važna u njegovom opusu.

Zgražavao se na neurednost, aljkavost i nemar, što je posebno zamerao Miroslavu Antiću. Bio je najpedantniji i najposvećeniji pisac, koji je kako reče Momo Kapor, pisao jedino penkalom. Štamparska greška je za njega bila najveći greh.

Dok ovo pišem osećam nerazblaženo osećanje sreće, ponosa i najpre ljubavi prema Ivi Andriću, književnog giganta koji je govorio da je „radni dan za njega najlepši praznik“. Ljubitelji knjige zato praznujte danas. Naravno, uz bilo koju Andrićevu knjigu ili priču. Zaslužio je naš neprevaziđeni Ivo bar toliko.

Ako smo godišnjicu dva veka od rođenja velikog Njegoša „proslavili“ gotovo neprimetno, ova mora da se proslavi dostojanstveno. Andrić je govorio da „svi mi umiremo jednom, samo veliki ljudi umiru dvaput, jednom kad nestanu sa zemlje, a drugi put kad propadne njihova zadužbina“.

Književni gorostasi se nikad ne zaboravljaju. Živeo!

Ivo Andrić (Dolac, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije. Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“ za delo „Na Drini ćuprija“.

U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku.

Tadija Čaluković, Izvor: Iskra