Unutrašnji monolog o Kosovu

Piše: Milan Ružić

Kao što vidimo, unutrašnji dijalog o Kosovu se više vodi spolja nego iznutra. Svi svetski glasnogovornici koji su se dohvatili mikrofona, drže lekcije nama kako da rešimo pitanje iskrslo u našoj zemlji, a upravo posredstvom tih koji se hvataju mikrofona.

U našoj zemlji na taj dijalog pozvani su mnogi koji ne bi smeli da većaju ni o svojoj ličnoj budućnosti, mada, ako želimo priznati, razgovor o Kosovu i jeste razgovor o prošlosti i budućnosti svih nas, ali i svakoga od nas ponaosob.

Kako smo u medijima videli, svako je o Kosovu pričao sam, što znači da se uveliko odigrava monolog. I što najteže pada, to je onaj unutrašnji monolog tih ljudi sa samim sobom.

Kada vidim kako se ti ljudi koji su pozvani na dijalog, koji se pretvorio u seriju monologa, izjašnjavaju o Kosovu, nema mi druge nego da tvrdim kako je to sve jedno opšte takmičenje u tome ko će da kaže bezbolniju definiciju Kosova. Ko će da izrekne ono što će prihvatiti i Srbi i stranci, a da se niko ne naljuti. To je prosto nemoguće!

Oni Srbi koji Kosovo razgraničavaju sa Srbijom, ti su razgraničili sami sa sobom i morali bi biti prvi koji ne bi smeli imati stolicu na nekom budućem dijalogu koji se neće pretvoriti u monolog.

Ukoliko neko ne zna vrednost Kosova, nebitno je da li razmišlja istorijski, mitološki ili poetski ili se u njemu prepliću svi ovi pogledi, taj ne bi smeo da se nađe ni za jednim stolom.

Kako napraviti rešenje po kojem će Kosovo biti tuđe, a srpsko? Ko su ti ljudi koji se pitaju za sudbinu naše države? Ko su oni pajaci koji Kosovo nazivaju „geografskom oblašću“? Koji su ti koji uvek govore o nekakvoj pravednoj deobi? Kakva deoba? Kosovo je teritorija na kojoj deobe ne sme biti nikada! Popuštanje demokratiji, ili onome što su nam plasirali kao demokratiju, je i dovelo do ove situacije sa Kosovom! Velike svetske demokrate su, vrlo demokratski, lišili srpski narod njegove kolevke! Ko im je dao to pravo? Niko drugi do mi sami! I kakvi su to sad dijalozi? O čemu se sad ima pričati? Treba zauzeti jedan stav i od njega ne odstupati, a on bi, ako je išta savesti i pameti u nama ostalo, morao biti taj da je Kosovo Srbija i da nikada ne može biti drugačije!

Zbog tog istog Kosova, preplivali smo reke krvi posle boja, gledali kako naš narod ubijaju i proteruju, otvorenih vilica pratili kako nam hramove obeskrštavaju i pale, kako srpske kuće služe kao štale ili materijal za logorske vatre i otrpeli najveći genocid i teroristički čin u poslednjih ko zna koliko godina – bombardovanje Srbije koje se može krstiti i hemijskim ratom. Zašto dozvoljavamo onima koji to nikada nisu prevalili preko svojih leđa da nam govore šta možemo, a šta ne možemo sa Kosovom? Zašto smo dozvolili da isti ti koji nama govore šta da radimo, budu upravo oni zbog kojih smo sve to preživeli, ako smo preživeli?

U kakvom se to svetu jedan narod odriče svoje zemlje, jer je neko naredio da tako uradi? Koja to „nezavisna država“ ima dokazane ratne zločince za rukovodioce, teroriste za idole i pravo da ti ljudi odlučuju o sudbini onoga što nazivaju državom, a oteli su je od naroda za čiji im je pomor suđeno?

Svi smo svesni da se mora zauzeti jedan stav! Ako je to stav koji je za nešto, onda on, prirodno, po automatizmu, mora biti i protiv nečega! Ukoliko je on i za jedno i za drugo, onda nije stav, već ustupak, savijanje glave i samoponiženje.

Kako to da su Albanci uspeli svet da ubede u nešto i dobili su najsvetiji deo naše zemlje, a mi ne umemo isto tako nešto da smislimo da nam, ako se već samo on pita, taj svet vrati ono što nam je oduzeto? Da li je moguće da Srbija nema inteligenciju koja bi tok istorije okrenula u našu korist? Postoji li na ovom svetu iko ko bi verovao nama i koga bismo mi, naravno argumentima, naterali da bude sa naše strane?

Dojadilo je više gledati kako mi sami radimo protiv sebe. Malo nam je, izgleda, bilo kada su drugi bili protiv nas. Valjda razmišljamo kako još jedino nismo išli protiv sebe, a to nam je omiljeni hobi. I ne vidimo da nikada ni protiv koga drugog nismo ni radili, nego protiv svojih.

I dok ne zauzmemo jedinstven stav o tome kako je Kosovo rodno mesto Srbije i Srba, neće se čuti ni ni adekvatan odgovor Izetbegoviću, već će on biti gost Beograda kao neko koga smatramo prijateljem. Možda i on dolazi da se priključi dijalogu o Kosovu, pošto je monolog već odradio.

Šta očekivati od drugih kada mi sami sebe ne poštujemo? Ne može i neće niko biti veći Srbin od nas Srba, pa ma kome se obratili da nam pomogne.

Ključ rešenja kosovskog pitanja nalazi se u tome šta mi o Kosovu mislimo i šta ono za nas predstavlja. Ako neko od nas Srba ne zna šta je nama Kosovo, onda taj ključ nikada nijedna vrata otključati neće, jer ga nećemo imati, niti ćemo mi znati šta smo mi sami sebi i onima koji su stradali za nas i za Kosovo!

Kosovo je krst koji nosimo na leđima i na kojem nas je svet raspeo! Na nama je da li ćemo vaskrsnuti!

(Iskra, Intermagazin)