Синђа као цар Шћепан Mали

Процес вијека, како су многи крстили актуелни поступак који се пред Вишим судом у Подгорици води због „покушаја државног удара“, достиже ових дана, рекло би се, свој зенит. Вуду Попај би се запитао – ко је овде нормалан. И не само он, наравно.

Како год, Синђа је уистину постао синоним за савремену Црну Гору? Или за Монтенегро, како би се поспрдали злуради. Заправо, за овдашњу друштвено-политичку збиљу креирану изопаченим системом вриједности који генерише владајућа структура.

И кад смо код Синђе, слободан сам констатовати да је привилегија грађана што су у прилици да захваљујући директном ТВ преносу суђења буду свједоци надљудских бравура овог, по свему јединственог и непоновљивог ауторитета; националисте, вјерника, панслависте, четника, монархисте… Човјека са неспорним интегритетом. Дакако, и неслућено великим угледом. Стеченим, узгред, мукотрпним радом и оданошћу идеалима отечества. Човјека несвакидашњег општег образовања, завидног знања, али и невјероватне даровитости. Уз све то и персоне ријетко виђених племенитих особина.

Истински харизматичан, без и најмање мрље у биографији, магнетски привлачан, скроман, васпитан, уљудан, шармантан, рјечит, правих монашких манира, крајње доследан, до бола емотиван, опасан панциром, отпоран на „ниске ударце“ одбране оптужених, Синђа изазива скоро па неподијељено дивљење и одушевљење свих који прате суђење за тзв. „државни удар“. О ширењу утицаја и афирмацији идеологије овог „српског вука“ да и не говоримо.

Упркос страховитим препрекама, властитом стабилношћу и готово генијалним говорничким вјештинама које примарно одликује сликовито изражавање и уравнотеженост исказа, те оптимизмом и позитивношћу којима зрачи, Синђа напросто доминира судницом. Допинг скоро па да му је непотребан. Ово оличење чојства и витештва, својом спонтаношћу, увјерљивошћу и силовитошћу доказа („које ће прибавити ако треба“), свједоци смо, беспрекорно влада ситуацијом у подгоричкој „палати правде“.

Утолико више његово свједочење добија на тежини ако се узме у обзир да осим одбране оптужених, Синђа против себе има практично и „господу судију“, како би он рекао у обраћању предсједници вијећа, у изузетно ријетким моментима деконцентрације.

„Господу судију“, која никако да опомене агресивне адвокате одбране, а камоли им изрекне заслужене казне. Макар новчане. Притом, врли тужилачки тандем је, сасвим очекивано, скоро па у потпуности наклоњен оптуженима. Но, све то, не успијева прибраном и проницљивом Синђи да одвуче пажњу од патриотског циља који је зацртао. Важна је правда, без обзира на жртву! Треба ли, најзад, подсјећати да је управо правда идеал којем тежи тренутно најпознатији свједок– сарадник. Идеал Честитог Синђе, који у исто вријеме демонстрира апсолутну спремност и да слатко умре за отаџбину, ако устреба. Посебно ако би то Еди затражио од њега. И то тако што би се претходно причестио у цркви у којој је крштен. У светињи, у којој је, дакле, Саша по дједовој жељи добио на крштењу име Александар. Небитно када. Не мора ни да зна у којој цркви. Уосталом, какве везе има његова крштеница са знатижељом адвоката одбране, кад смо код тога?

И доста више са покушајима дискредитације овог богоугодника. Није лијепо истрајавати на доказивању онога, што му, шојићевски речено, подмећу. Тешко је повезати мирољубивог Синђу са ликвидацијом тамо неког хрватског сељака. И то метком у леђа. Заправо са више метака, како му се то, како рекох, подмеће у правоснажној судској пресуди којом је осуђен на 21 годину робије. О пресудама за тешке крађе и покушаје убиства у Србији, због чега је већ неправдено провео много времена иза решетака, сувишно је трошити ријечи. Некако је то са Синђом неспојиво, будимо искрени.

Пардон, неспојиво је то са Александром, Сашом, Едијевим малим…Небитан је идентитет. И његов, и Едијев! Уосталом, ни цару Шћепану Малом га нијесмо утврђивали.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: