• Поглед

У загрљају џелата

1 min read

9 година ‎ Миленко Јовановић

Не познајем баш ниједног човјека у Црној Гори који (макар из неоправданог страха само „у четири ока“ о томе говорио, а и таквих је прилично) не гледа са великом зебњом на позивницу коју је НАТО упутио Црној Гори за чланство у тај ратни и освајачки војни савез.

Припадам армији од преко 260. 000 прогнаних са Косова и Метохије прије више од 16 година. Армији људи која је добро осјетила сва „доброчинства“ и „милосрђе“ злогласне Алијансе. У име истине и онога што људе чини људима, никако се не смије заборавити да је Србе, Црногорце, Бошњаке, Муслимане, Роме, па и добар дио часних Албанаца који Космет доживљавају искључиво као дио Србије – из данас окупиране покрајине протјерао управо НАТО 1999.године. И НАТО је тај који је створио амбијент за паљење наших кућа, прекопавање гробаља, рушење стотина цркава и манастира. Треба, апсолутно, увијек и на сваком мјесту подсјећати да су ти крвожедни агресорски џелати и монструми прије само деценију и по својим моћним наоружањем из авиона рушили породилишта, болнице, мостове, спаљивали вагоне возова пуних путника, убијали дјецу, цивиле, раднике у предузећима… Све с предумишљајем, подразумијева се. Све је то НАТО радио без одлуке Савјета безбједности Уједињених нација, без икаквог реалног основа, без иједног правог разлога, уз потпуно измишљени изговор да су српске снаге безбједности извршиле злочин у косметском селу Рачак. Чувени Вокеров пројекат „Рачак“, сјећамо се сви јако добро, убрзо након што је разобличен, потпуно је и заборављен. Посебно се тог аматерски монтираног снимка „покоља“ који је Вокер приписао Србима, не желе присјећати они који данас неовлашћено управљају највећим дијелом територије јужне покрајине државе Србије и њеним ресурсима. Ријеч је о НАТО-у, дакле, који игнорише и даље валидну Резолуцију СБ УН 1244 о Косову и Метохији.

НАТО, и нико други, је кривац што Црногораца у Метохији више нема, и што се трагови њиховог битисања на том простору бришу њиховом крвљу, али и разбацивањем и паљењем моштију њихових предака који су кроз историју у више наврата исту ту територију ослобађали од различитих агресора, који јако сличе НАТО-у. НАТО је без икакве дилеме Црногорцима и Црној Гори џелат. Они нам дугују крв. Дугују нам пуно крви. Дугују нам оно најсветије, што им се неће опростити. Неће им опростити они који држе до предака, до браће, до Отаџбине.

Од оних који су братске главе принијели џелату на пањ, ништа се и не очекује. Живот таквих се своди на тренутна чулна уживања, и то им је све што знају, и што умију, премда неријетко вјерују да су велеиздајством купили вјечност, јер их тренутно материјално богатство стечено на продаји својих најближих уљуљкује до те мјере. Њихов избор је – туђин за господара, јер су се живога брата одрекли. И повремено му још забоду понеки нож у леђа, тек да се издаја потврди и крвљу. Да џелат види да ту нема фингирања.

Сјеверноатлантска Алијанса, коју знамо искључиво као синоним за крв, силеџијство, варварство и окупацију суверених земаља, у континуитету, најблаже речено, води политику двоструких стандарда, што се најбоље илуструје поређењем њеног дјеловања током агресије над Србијом и Црном Гором 1999. године са данашњим ратовањем против „Исламске државе“ у Сирији. Како је могуће да је НАТО потпуно јавно прије 16 година радио на стварању исламске терористичке „државе Косово“, на чијим највишим функцијама се налазе освједочене главосјече, канибали и масовне убице попут Хашима Тачија (који је правоснажно осуђен за тероризам) а с друге стране се у Сирији наводно бори против „Исламске државе“? Како је могуће да је НАТО јавно био савезник исламске терористичке „ОВК“, која је била копнени саборац агресорских авиона који су уништавали касарне, дјечје вртиће, фабрике, ТВ станице и стамбене зграде у Црној Гори и Србији ? Има ли часног човјека који не примјећује то лицемјерство?

НАТО и КФОР, заједно са УНМИК мисијом на Космету су најодговорнији што ни након 16 година од неспорно почињеног геноцида над Србима и Црногорцима нема њиховог повратка у тај дио Србије, нити има назнака да ће се у догледној будућности ишта на том плану догодити. Узгред, поновићу, са Космета нијесу прогнани само Срби и Црногорци, већ и велика већина Муслимана и Бошњака, као и Рома, па и приличан број Албанаца који се нијесу солидарисали са тероризмом и који окупирану покрајину признају као саставни дио државе Србије.

Сматрам себе довољно кредибилним и да подсјетим да не постоји баш ниједна територија на земљином шару на којој је дјеловао НАТО, а да је данас слободна и демократска, и то само злонамјерници и уцијењене слуге Алијансе не желе да признају као ноторну истину.

Црногорска власт је мимо воље црногорског народа признала једнострано проглашену терористичку исламску „државу Косово“ као НАТО продукт, а брукала се званична Подгорица и више пута након тога, јавно демонстрирајући солидарност са терористима Хашима Тачија и тим злочинцем лично. Најсвежије брукање представља порпало гласање у Унеско за пријем лажне државе у ту организацију Уједињених нација, што је требало да послужи као формална легализација НАТО и албанског геноцида над Србима и Црногорцима на Космету.

Сматрам да ми и те како припада, и као потомку оних који славно изгинуше у Бици на Фундини под чувеним лутовским барјаком са 404 зрнобојине (рупе од метка), да на ову тему изнесем свој суд, и то онолико пута колико мислим да је потребно. А, уз ризик да ћу постати досадан са потенцирањем те чињенице, слободан сам и да подсјетим да је поменути лутовски (понегдје се каже лутовачки) барјак књаз Никола поклонио руском цару, и он се као симбол јунаштва народа Црне Горе чува у највећем музеју на свијету – Ермитраж у Санкт Петербургу. А Битка на Фундини, као и многе друге битке из славне прошлости Црне Горе и наших предака управо су се водиле против поробљивача. Против онога што данас представља НАТО, у чији би крвави загрљај неки тако сладострасно да ускоче.

Чак и ако бисмо не дај боже прихватили ужасавајућу и наметнуту демагошку кованицу како прошлост треба заборавити и окренути се будућности, елементарни је ред у држави која макар и формално претендује да једног дана постане демократска, или бар достигне минимум стандарда који се претпостављају за тај статус, да грађани одлуче треба ли Црна Гора да буде дио ратног савеза који ратује по цијелом свијету – или не. Несумњиво, у циљу трајног мира у Црној Гори крајње је неопходно и што хитније одржавање референдума којим би се народ Црне Горе изјаснио о скандалозној одлуци Владе Црне Горе из 2008. године да призна исламску терористичку „државу Косово“.

Свакако да све друго води у нове немире, нове ратове и трајну нестабилност Црне Горе, у којој ће поново, највећим дијелом страдати њени грађани. Надам се да нова страдања не жели нико коме је иоле стало до будућности Црне Горе, њеног потомоства, али, дакако, и њене часне и свијетле историје.

 Oбјављено у дневном листу „Дан“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: