• Колумне

Туркменистански гас иде ка Азији, а не ка Европи

1 min read

6 година ‎ ИН4С

Геополитичке импликације неуспеха западних лобиста да се нађе решење за изградњу Транскаспијског гасног тока из правца Туркменистана ка Европи, доводе до озбиљне реконфигурације односа снага у Централној Азији

Споменик неутралности у Туркменистану

Пише: Горан Игић

Геополитичке импликације неуспеха западних лобиста да се нађе решење за изградњу Транскаспијског гасног тока из правца Туркменистана ка Европи, доводе до озбиљне реконфигурације односа снага у Централној Азији, чији је стратешки добитник, може се већ сад рећи, јесте Кина, али и азијски континент, а поједине европске компаније попут данског Haldor Topsoe, се већ прилагођавају новој реалности.

Велике наде полагане су у Први каспијски економски форум, који је одржан у другој половини 2019, али он није решио проблеме снабдевања гасом Западне Европе, и поред одличне организације у Ашхабаду, западни економисти нису постигли жељени циљ.

Запад се залаже за изградњу Транскаспијског тока, гасовода који би кренуо из пребогатом гасом Туркменистана преко Каспијског мора ка Азербејџану и даље ка Турској и европским потрошачима, а та тема која је спомињана још 1990., сада се ове године поново актуелизује у западним медијима и покренута је озбиљна медијско-лобистичка акција да се дође до решења и да се крене са постављањем турбина.

Азербејџан, као неопходни транзитни играч у пројекту, у међувремену је сам открио значајно веће количине гаса, него што су мислили да имају, па је интерес за Транскаспијски гасовод у Бакуу опао. С друге стране, Туркменистан је пролазио кроз различите фазе политичког развоја, да би се последњих седам-осам година у време светске економске кризе значајно стабилизовао као држава, важна у геополитичком смислу. Колико је Ашхабад озбиљно приступио овој иницијативи повезивања каспијске „петорке“, може се видети и на самом сајту посвећеном Првом Каспијском еконском форуму (https://cefavaza2019.gov.tm/ ), где су поред представника каспијских земаља, били и многи политичари и бизнисмени из целог света, највише из Европе и САД.

Заправо, проблем се јавља између стратешке потребе западних земаља за туркменистанским резервама гаса (да би се смањила зависност од руског гаса), с једне стране, и противречних интереса самих држава каспијског региона, иначе потписница Конвеције о правном статусу Каспијског мора, која је потписана у августу 2018. Тај документ детаљно утврђује услове за полагање гасних цевовода дуж дна Каспијског мора. Члан 14. Конвенције каже да „стране могу постављати подводне гасоводе дуж дна Каспијског мора, под условом да су пројекти у складу са еколошким захтевима и стандардима потврђеним у међународним уговорима, укључујући и Оквирну конвенцију о заштити морског окружења Каспијског мора и релевантне протоколе “. То значи да полагање нафтовода дуж дна Каспијског мора треба размотрити само у „пакету“ са Протоколом о процени утицаја на животну средину у прекограничном контексту уз Оквирну Техеранску конвенцију из 2003. године. Другим речима, свака од каспијских држава може дати своје примедбе и узети учешће у процени таквих пројеката. Политизација овог питања добија на значају, јер су током 2019. у Туркменистану пронађене још веће додатне залихе гаса.

Азербејџан је неизбежни партнер Запада на путу до туркменског гаса, али проблем је у томе што тренутно Туркменистан и Азербејџан постају озбиљни регионални конкуренти у вези гаса. Азербејџан је задовољан изградњом досадашње трасе гасовода ТАНАП са Турском, а остаје отворено питање да ли ће Баку пристати на став Ашхабада, који планира да гас продаје на граници у хипотетичкој каспијској траси (Шах -Дениз II).

Моћ гасног цевовода Туркменистан – Кина, након најновијих дешавања, договорено је и планирано је да се повећа на 55 милијарди кубних метара годишње, а ка Ирану иде тренутно „само“ 8 милијарди кубних метара годишње.

Туркменистан има интерес ка диверсификацији и њихова жеља јесте да имају и западна тржишта, а и да се очува интерес западних компанија, али не на уштрб туркменских интереса. Осим тога, каспијске државе желе да искористе геополитичку конјунктуру санкција против Руске Федерације и да те факторе искористе да се пробију на нова тржишта. То оставља простор за различита тумачења потписаних конвенција и протокола о Каспијском мору.

Међутим, Русија је крајем 2018. обновила сарадњу у сфери гасне енергетике са Туркменистаном, која је била потпуно прекинута почетком 2016. У априлу 2019. Гаспром је обновио куповину туркменског гаса. Уговор је након пар месеци дефинисан да траје наредних пет година, при чему руска компанија је дужна да купи годишње 5, 5 милијарди кубних метара туркменског гаса.

Јула 2019. Туркменистан је посетила Федерика Могерини представник ЕУ, али та посета није донела никакву конкретизацију, што још више умањује углед Европљана у Централној Азији.

Објективне претпоставке за скорију изградњу гасовода из Туркменистана ка Европи не постоје из неколико разлога. С обзиром на договорена проширења обима испоруке гаса Кини, у мањој мери Ирану, а од пре неколико седмица договорене су трасе и ка Авганистану, Пакистану, Индији, уз већ поменути правац ка Русији, колико год да је богат Туркменистан, нема за све правце довољну количину гаса. С друге стране, проблем је екологија, као и конкурентски гас (Азербејџан и Иран). Западни свет дуги низ година прижељкује промену режима у Техерану, и онда би им ирански гас решио проблем, али то, засад остаје домен хипотезе. Туркменистански председник Гурбангули Бердимухамедов је 23. октобра ове године потписао читав низ уговора са Јапаном. Уз то „Туркменгас“ је потписао меморандуме о сарадњи и пројектима са јапанским Kawasaki Heavy Industries Ltd. , Sojitz Corporation, Mitsubishi Corporation, а укључује се и већ поменута данска компанија Haldor Topsoe и турска група Gap Inşaat Ýatirim ve Diş Ticaret Anonim Şirketi. Што ће рећи да Туркменистан врши диверсификацију, али у правцу азијског континента.

Велике наде су полагане у то да се Туркменистан наговори да крене у пласман свог гаса у правцу запада, јер постоји велика потреба Западне Европе, а Туркменистан има оно што они траже, али услед низа околности, засад ова идеја остаје нереализована, при чему осим Руса, руке могу да трљају и у Бакуу, али и поборници гасовода Израел-Кипар-Грчка, који сада, иако скромних капацитета од 12 милијарди кубних метара, ипак даје какву такву алтернативу енергетским ресурсима сиромашној Западној Европи, али и тај гасовод имаће углавном амерички капитал, а не западноевропски, што је још један показатељ озбиљних проблема пред којима се налази Стари континент.

Кинези, Јапанци, Индијци, па и Руси, показали су се као далеко озбиљнији партнери Туркменистану, него ЕУ. Ашхабад је један од најперспективнијих модерних градова у Централној Азији, иако се чини да је још даље од Европе. Свакако кинески фактор је све снажнији и у целој Централној Азији и смисао овог текста је да читаоцу са српског говорног подручја укаже на реалност и процесе, који се одигравају, а подложни су различитом тумачењу.

Наредни Други каспијски економски форум биће одржан у Руској Федерацији 2020. године у прикаспијском граду Астрахану.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: