Три кошпице и лубеница

Прије двије сетемане упознао сам Енглескињу Нину у мјесташцу Агиос Николаос на грчком полуострву Ситонија. Нисмо тада, послије литургије, причали о Брегзиту, него о томе како је то она постала православка.

О, рекла је, ништа чудно, има данас много ортодоксних Британаца, чак је и принц Чарлс потајни православац. По очима сам јој видио да жели да вјерујем у то што каже, али ми је, јеретички признајем, ипак било тешко да принца Чарлса замислим као православца – упркос његовим посјетама Светој Гори и чињеници да му је отац рођен као члан грчке краљевске породице (да би, 1947, оженивши се британском престолонасљедницом Елизабетом, ћерком краља Џорџа ВИ, промијенио вјероисповијест, и прешао у англиканску вјеру).

Искуство које као Приморац имам у вишедеценијској комуникацији с Британцима (Енглезима, Шкотланђанима, Сјеверним Ирцима, Велшанима), казује ми да наша култура не познаје веће мештре од дипломатије, нити од политике. Енглези су – посебно – у стању да на лице намакну најсрдачнију емоцију, а да опет и опет мисле и гледају у колонијалном кључу.

Вријеме ће показати колико је Брегзит, тај „највећи догађај у новијој историји западне цивилизације“, пресложио геополитичке тектонске плоче. Док се Грегзит (излазак Грчке из ЕУ) није претворио у израз који ће ући у рјечнике, Брегзит јест.

До 23. јуна 2016. укупна вриједност Лондонске берзе била је 6 хиљада милијарди долара. Бројка изашла из читалачког ока непреводива је на српски. Лакше је замислити Србију и Црну Гору са Републиком Српском као три кошпице, а Британску империју као пак лубеницу јер је такав ред економских величина.

Брегзит канда више изазива сукоб са Америком него са ЕУ. У Европу је хитро као Хермес по британском референдуму долетио био државни секретар Џон Кери, који је казао да рачуна како ће Вашингтон бити укључен у преговоре о изласку Британије из ЕУ. Наравно. Док читамо ове редове, у преговорима све кључа, јер се догодило по први пут у нама знаној историји да су уједињени британски народи демократски нешто важно рекли. И сада би глобална елита да им то оспори. Умјесто да Велика Британија политички одмах одвесла од остатка Европе, Острво се одмиче све спорије. На сцени су елементи обојаних револуција, спорна петиција 3 милиона људи, кад и препознатљиви механизми економско-политичког рата у коме америчке агенције снижавају кредитни рејтинг Велике Британије.

Ако би неки тренутак, Боже ме прости, био погодан да терористи (у недоумици сам да ли да ријеч пишем под наводницима) ударе на Лондон, стађун пред нама долази као поручен. НАТО ни за трен није престао да Русију грли Анакондиним загрљајем. У доба када су се у Лондону 2012. одржавале Олимпијске игре, спекулисало се јесу ли се за атак на родоначелно мјесто Империје стекли услови. Ваља подвући да се европски 11. септембар до сада није догодио, а није, јер се није догодио у Лондону. Нисам ваљда једини који зебе да би нова генерисана трагедија могла да пресвуче змијску кошуљицу времена у које смо одјевени?

Четири године рата прођу очас, па нова оимпијска година мира дође кад би не требало.

У сред рата.

Који не престаје.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: