ИН4С

ИН4С портал

Три деценије хегемоније и један дан слободе: 30. август тада и данас

1 min read

Тридесети август 2020. године ушао је у колективно сјећање као тренутак када је сломљена три деценије дуга хегемонија Демократске партије социјалиста. Многе генерације сањале су тај дан, вјеровале да ће пад режима значити и почетак дубинских промјена – националних, политичких, духовних. Та побједа је дочекана као улазак у слободу, као повратак достојанства народу који је деценијама био на маргини.

Ипак, питање које се намеће јесте: шта смо урадили са том побједом?

Истина је да је тада народ, прије свега српски народ у Црној Гори, изнио промјене. Његова енергија, његова жртва, његов истрајни ход у литијама били су кључни да се сруши зид страха и апатије. Али исто тако истина је и да је управо тај народ, који је био кичма отпора, највише гурнут у страну када се власт мијењала и дијелила. Они који су најгласније носили барјак слободе, данас су махом у запећку, док су други, много прагматичнији и мање идеалистички расположени, убирали плодове.

Са једне стране, добијена је шанса да се изгради нова Црна Гора – слободнија, праведнија, ближа својим историјским и духовним темељима. Са друге, убрзо је постало јасно да је рушење режима било само први корак, али да тај корак није пратио озбиљан национални и државотворни програм. Улазило се у компромисе, правиле су се краткорочне коалиције без визије, а суштинске промјене су изостајале.

Зато данас остаје отворено питање: да ли је 30. август крај једног режима или почетак једне нове илузије? Да ли смо освојили слободу или смо само замијенили једну елиту другом?

Прогони нису нестали – само су промијенили форму. Умјесто отвореног доношења дискриминаторних закона, дошло је до суптилнијег потискивања Цркве из јавног и политичког живота. Нова власт је врло брзо показала да јој Црква, која је одиграла пресудну улогу у рушењу режима, више није потребна. Темељни уговор, који је требало да буде симбол праведнијег односа државе према Цркви, годинама је одлаган и релативизован. Умјесто истинског поштовања, често смо гледали политичке калкулације, страх од реакција Запада или домаћих антисрпских кругова.

Додатно, дискриминаторни однос према српском народу и његовим институцијама настављен је кроз медије, кроз бирократске препреке, кроз стално изједначавање жртава и прогонитеља. Они који су највише дали за побједу, поново су били обиљежени као терет, а не као стуб на којем почива нова Црна Гора.

Зато 30. август морамо посматрати двоструко. Јесте то дан када је народ показао да је могуће побиједити режим и изборити се за слободу. Али је истовремено и опомена – да истинска слобода није дошла, да се прогони Цркве и понижавање српског народа настављају у новим облицима, и да борба за праведну и своју Црну Гору тек предстоји.

Српски академик Матија Бећковић је те 2020. године за ИН4С казао да на изборима 30. августа Црна Гора се спашава или нестаје. И тако је заиста у тренутку и дјеловало. Ипак, испоставило се да је добијена само битка. Нисмо нестали, али нисмо се ни спасили. Ако ништа друго, онда смо у потпуности открили да је проблем надилазио чак и сам ДПС. Тридесет година њихове власти учинило је да проблем постане уистину системски. Зацртан је спољнополитички пут Црне Горе који трајно оштећује унутрашњу динамику нашег друштва, али су се готово и све наредне власти изгледа заклеле да са тога пута не скрену.

Одбијање дијалога, страх од јавне расправе и опсесивна контрола медијског простора створили су културу у којој је потребно стално доказивати своју позицију. Зато је логично да многи грађани и даље осјећају да морају бити видљиви, гласни, а понекад и опрезни у својој активности. Но, ако се и посматрају као „мали“ у односу на прошлост, ти покрети показују једну исту истину: народ који је дигао глас и изборио се за промену, не може бити игнорисан, ни прескочен, ни маргинализован.

На крају, 30. август није само датум – то је процес. То је процес који тражи стално учешће, сталну будност и стално памћење. И управо ту лежи највећа опасност и највећа шанса за Црну Гору: ако се занемари или релативизује народ који је створио ту побједу, онда се може догодити да и наредна генерација види слободу као илузију. Tридесети август је тачка на којој се гради свијест да истинска слобода никада није дата, већ се за њу морамо борити – достојанствено, саборно, мудро.

Подјелите текст путем:



Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:

     

Слични текстови

10 thoughts on “Три деценије хегемоније и један дан слободе: 30. август тада и данас

  1. Šta se to desilo?Koliko vidim ništa,Đulibeg sjaši Kulibeg uzjaši,protiv Srba su i jedni i drugi DRPS je išao otvoreno a ovi idu pokvareno i Lukavo i jedni i drugi imaju sličnosti,vole Vlast i Fotelju.Srbi dozovi te se pameti loše su vam Vođe.

  2. Три највеће грешке ,које су се десиле у вези општег добра након 30 августа,су следеће:
    1)Давање мандата за формирање Владе човјеку који се појавио 2 мјесеца прије тога( у вријеме Прве Владе која је игнорисала у већем оне које су их гласали ,тај,несрећник је говорио,,Ми смо владајућа опозиција и на седницама Скупштинског одбора се здравио са дотадашњим министром полиције из ДПС-а,Нухоџичем,док су анонимус и и поједини преваранти обављали министарске функције ничим заслужене.
    2)остављање Ђукановића на председничкој функцији још 2 године и 9 мјесеци,зашто је заслужан његов коалициони партнер, у некадашњем ДФ-у.
    3)не дефинисање спољне политике и борбе против криминала,као и искључивање из свега оних који су имали пресудну улогу у обарању старог режима.
    Да су велике харизматичне личности у историји, поново враћали и спречавали страначки средњаци ,оне никад не би постигле улогу у историји,коју су остварили.
    Закључак:остварена је смјењивости власти на изборима;
    -економски стандард је дјелимично појачан;
    -Прави ,паметни,храбри људи су скрајнути,
    -борба против криминала је била недовољна , као и реформе полиције и судства,што нам се данас враћа као бумеранг са 5 мафијашких убистава у року мањем од два мјесеца и порастом Криминала сваке врсте,док незнанци управљају формално са два од три највећа државна мјеста.

    0
    1
    1. Овдје мислим кад кажем несрећник на оног који је хтио као главни да предложи Здравка Кривокапића за мандатара Владе.
      С друге стране разумијем потпуно Здравка Кривокапића,који је кад је видио какви су они који су на изгласали ,се дистанцирао од њих, и увео јак безбједносни систем у земљи за вријеме обављања функције премијера од Здравка Кривокапића.

    1. Jos jedna iluzija..Nije dosao na vlast nijedan hrabar,pametan i pravi rodoljub na nacini preokret na bolje..Ovako ,sve je ostalo isto,samo druga imena a sistem nepromijenjen

      2
      1
  3. Свако ко има и грама памети зна да је после 20-тог Августа само дошао 21 и ништа више. Све што је ова власт урадила може се оценити НУЛОМ. Они нијесу успели да ураде најлакше ствари а то је да Црна Гора напокон проговори језиком својих предака, да најзад почне да примењује своје а не туђе писмо, да врати симболе државе које је она користила вјековима и да са образа Црне Горе уклоне страшну мрљу КОСОВСКУ. Његош би рекао ,, ТУГО људска да те Бог убије „

    5
    1
  4. Privilegije su smrt za srpski narod. Kako u prvom svjetskom ratu (Arčibald Rajs u „Čujte me Srbi“ ) tako u drugom (jedan brat na Golom otoku, ako nije završio u nekoj od jama, drugi brat na Dedinju). Isto tako i poslije pada DPS-a pojedini od ministara, bogami i predsjednik države i premijer zbog šićara zaboraviš ko su i od koga su

  5. 30.avgust je najznacajniji datum u gotovo cijeloj istoriji Crne Gore.
    To je dan kada je pobijedjeno jednoumlje koje je trajalo u razlicitim oblicima od 1945. godine.
    Vlast je osvojena na prvim slobodnim izborima i mora se naglasiti da je predaja vlasti bila mirna sto je za Crnu Goru pravo cudo.
    Ne treba mijesati velicanstveni 30.avgust sa rezultatima koji su postignuti poslije ovog datuma.

    6
    2

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *