• Поглед

Трампа гурају у рат са Ираном, а пред Путином је највећи задатак до сад!

1 min read

7 година ‎ ИН4С

Фото: Србија данас

Срђа Трифковић, др историјских наука, публициста и новинар, тврди да је председника САД Доналда Трампа опколила опасност са две стране. Са једне стране му прети импичмент, док са друге Трампа естаблишмент гура у рат са Ираном.

Његов интервју са портал Србија данас преносимо

Бивши новинар Би-Би-Си нам је открио и његово лично и негативно искуство у овом западном мејнстрим медију, а говорио је и о Брегзиту, изазовима које има Владимир Путин и Русија, као и о политичкој ситуацији у Белорусији.

Господине Трифковићу, радили сте за неке мејнстрим медије на Западу. Каква су Ваша искуства као инсајдера?

– Моје искуство у светској служби Би-Би-Си у Лондону, где сам највећи део своје ране шестогодишње каријере 1980-86 провео у југословенском сервису Би-Би-Си , било је веома лоше. Британски академски, медијски и политички естаблишмент је, што се простора бивше Југославије тиче, био испуњен титофилизмом. Та опсесија датира из времена Другог светског рата када је, игром случаја, прва британска војна мисија упућена партизанима у пролеће 1943. године, под Вилијамом Дикином, налетела на офанзиву Немаца на Сутјесци. Касније, послат је бригадир Фицрој Меклејн, конзервативни посланик Доњег дома британског парламента и конфидант премијера Черчила, који је такође дао врло романтичарски извештај о херојској борби партизана. Касније, када је 1944. године он дошао до закључка да Тито и његов покрет припремају социјалну револуцију и кад је на то упозорио Черчила, премијер је упитао „Да ли Ви, бригадиру, намеравате да живите у Југославији после рата?“ Меклејн је збуњено одговорио „не, наравно“, а Черчил је са сарказмом додао „ни ја!“

После сукоба Тита и Стаљина, британски естаблишмент је своју пропартизанску политику ретроактивно окарактерисао као један врло луцидно и лукаво процењен сценарио да ће се Броз пре или касније осамосталити од московског монолита. Потом имамо читаву плејаду британских поличких аналитичара, политиколога, историчара и публициста који су мит о НОБ, о „издаји“ Драже Михајловића, о братству и јединству и самоуправном социјалиму чак славили и кодификовали у академској сфери.

Ја сам у Би-Би-Си дошао три године након што сам дипломирао међународне односе на британском универзитету Сасекс. То је било моје прво озбиљно радно место. Очекивао сам да ће ми бити отворене могућности за озбиљније анализе и текстове у време када је долазило до постепеног отварања дебате о деликатним питањима у самој Југославији, али о томе није било ни говора. Покојна Нора Белоф је 1985. године објавила капиталну књигу „Титово напукло наслеђе“, која је представљала дашак свежег ваздуха на британској академској и јавној сцени када је реч о Југославији, јер је задирала у веома осетљиве теме које припадници естаблишмента нису дотицали. Пре тога је колумниста британског Тајмса Бернард Левин 1984. године објавио серију од три ударна текста где је критиковао Титово наслеђе као несолидан систем који је заснован на колективном руководству а води до пропасти. Ни Левин, ни Нора Белоф нису били приказани у емисијама ББЦ на српском језику. Долазила су писма редовних слушалаца из Југославије који су приметили да су медији у Југославији осули дрвље и камење и на Левина и на Нору Белоф, а да никад нису чули ништа о тим текстовима на ББЦ. Ја сам на састанку редакције потегао то питање, а шеф југословенске службе ББЦ Дејвид Ведзвуд-Бен са неким кашљуцањем рекао „добро, о томе ћемо другом приликом“ – а после ме је његов заменик Крешимир Сидор дискретно упозорио у четири ока да је можда боље да много не причам о тим питањима.

После шест година, због политичке неподобности, није ми био продужен уговор. Дакле, ствари се мењају да би остале исте. Једино мислим да је у данашњем медијском дискурсу Запада мање присутна макар фасада, покушај да се сачува барем привид неке уравнотежености или објективности. Дух либералног естаблишмента је до те мере сада самоуверено и бахато присутан у свим мејнстрим медијима да они чак не осећају потребу да се праве да су ма шта друго, до идеолошки мотивисани активисти. Било која стара прича о уравнотежености, непристрасности, вредносно-неутралном приступу, темељној анализи итд, једноставно не постоји. Идеолошка опредељеност за постмодерну либералну парадигму је а приори третирано као пожељна и сама по себи подразумевајућа. Сада заиста није потребно ни формално филтрирање кадрова који се регрутују у редакције водећих листова, ТВ канала и портала. Они сами себе међусобно препознају и из истог тог круга се касније регрутују уредници који даље одлучују о уређивачкој политици.

Видимо да им је сад главна мета председник САД Доналд Трамп. Да ли је то добар знак за њега?

„Дубока држава“ САД је дефинитивно против њега. Ту је естаблишмент редакција главних дневних листова и ТВ канала који контролише мејнстрим медијски дискурс, ту су затим тзв. „трустови мозгова“ попут Брукингс фондације, РАНД-а, Херитиџа итд, где имате назови-аналитику која је а приори мотивисана тежњом за континуитетом глобалне империје и наставком тзв. доминације комплетног спектра. Имамо затим војно-индустријски комплекс, конгресни дуопол и лобисте. Њих изразито забрињава Трампова несумњива жеља за сарадњу са Русијом, јер је русофобија алфа и омега естаблишментског приступа, упркос томе што ће на дуге стазе Кина бити глобални и стратешки ривал САД. Можемо рећи да је Трамп дирнуо у три свете краве естаблишмента: У тзв. слободну трговину (која је у ствари олигархијска), у глобалну империју (због Трампове пароле „Америка на првом месту“, где Трамп САД види као силу која тежи да нађе своје место под сунцем међу другима, али не и да буде једина), а треће је његова тежња да обузда имиграционе токове (то је у супотности са идеологијом либералног естаблишмента, али и са материјалним интересима значајних сегмената корпоративне Америке која жели да држи цену рада на најнижем могућем нивоу, а све то независно од културних и безбедносних последица такве самоубилачке политике).

НАТО сада делује као обезглављен због незаинтересованости Трампа. Да ли Вам се чини да се Столтенберг налази на ничијој земљи?

Не сасвим, јер има савезника у бирократском апарату САД и америчком естаблишменту у целини, који свесно саботира Трампа. Примера ради, Њујорк тајмс је 9. августа навео да су високи амерички функционери из сфере националне безбедности, у тежњи да спрече председника Трампа да поремети усвајање формалног споразума на прошломесечном састанку НАТО-а на врху, подстакли амбасадоре војног савеза да усагласе коначно саопштење чак и пре почетка форума. То значи да бирократска машина преузима прерогативе носилаца извршне власти, у намери да спречи могућност да уставно овлашћени и изабрани носилац извршне власти можда има неке друге намере од њихових. Стуб те замисли био је Џон Болтон, саветник за националну безбедност. Човек који би требао да буде Трампова десна рука себи узима за право да делује као самостални актер, без икакве уставно-правне подлоге и да намеће своју политику председнику. То има карактер завере функционера САД са амбасадорима НАТО земаља и министрима одбране других држава-чланица.

Теорија међународних односа третира државу као унитарног актера. Оног тренутка када се на нивоу доносилаца одлука артикулише одређена стратегија, онда је претпоставка да сви елементи државних структура делују у правцу њене реализације. А, овде имамо једну ситуацију без преседана, па више не можемо говорити о унитарном телу доносилаца одлука америчке спољне политике јер унутар Трамповог тима, укључујући и Матиса и Помпеа, имате људе који нису сагласни са његовом тежњом успостављања модуса вивенди са Путином, чак и активно саботирају ту политику.

Конкретан пример: када су се први пут састали Трамп и Путин у Хамбургу пре годину дана, тог истог дана када је Трамп рекао да је потребно отворити дијалог, његова амбасадорка у УН Ники Хејли је рекла „Ми у Русе немамо поверења и никад га нећемо имати“. То је торпедовање политике изнутра. У налету хистерије медија после састанка Путина у Трампа у Хелсинкију 16. јула стално се провлачила теза да постоји „консензус америчких обавештајних агенција о руском уплитању у америчке изборе“. То једноставно није истина! Имате 16 америчких обавештајних агенција, а пробрани Обамини кадрови у ЦИА (Бренан) и ФБИ (Коми) спремили су свој извештај без доказа у коме кажу да је вероватноћа на страни руског уплитања. Агенција занационалну безбедност (НСА) је своју сагласност са тим налазима повукла и инсистирала на много мањем нивоу извесности. Других 13 агенција у припреми тог извештаја није ни учествовало. Чак и кад вас те чињенице гледају у лице, често се понављају грубе лажи. Ипак, очигледно је да значајан сегмент америчке јавности не наседа на покушаје колективне манипулације. Кредибилитет мејнстрим медијима на нижим је гранима него икада до сада.

Шта после Трампа? Делује да ће се изборити за други мандат.

– Амерички „дубоко-државни“ оперативци рачунају на његов импичмент као последицу Милерове истраге. Специјални

истражитељ Милер нема доказе о наводној колузији Трампове кампање и Руса, али он ће користити периферне оптужбе – као што је сада процес у току против Манафорта за утају пореза, непријављивање страних интереса итд… То је као Ханиболова стратегија код Кане, где са две стране оркужио римску армију, једна ће ићи путем покушаја да се Трамп смени квазиправним средствима као Никсон, а други је да га подстичу из све снаге на рат против Ирана. Они рачунају да сталним подстицањем, а ту су до гуше укључени и Израел и Саудијска Арабија, Трампа да ескалира конфликт са Ираном (и видимо да су санкције почеле да се примењују и на фирме трећих земаља које имају пословне аранжмане са Иранцима). То мирише на рат и мислим да припадници „дубоке државе“ желе тај рат, како би се очувао концепт америчке глобалне доминације и ангажованости, тако и да би кроз дискредитацију Трампа као последицу тог рата, довели до победе демократског кандидата у новембру 2020. године. Када погледате листу захтева коју је изнео Помпео, укључујући и престанак агресивне реторике против Израела, престанак субверзивних делатности у Сирији итд, то ни једна суверена држава не може да прихвати, упоредиво је са аустроугарским ултиматумом Србији из јула 1914. године.

У данашњој Америци у разголићеној форми видимо како делује спрега кључ­них актера не­фор­мал­не вла­де у сен­ци. Су­прот­но Трам­по­вим намерама, не обазирући се на изборну вољу грађана, они су решени да наметну своју агенду. Ак­тив­на сабота­жа из­вр­шне вла­сти од стра­не би­ро­крат­ског апа­ра­та представља­ додатну прет­њу Трам­по­вом опстанку. Као што се видело на примеру истражитеља ФБИ Питера Строка, који је свој положај злоупотребио да би спречио Трампов избор, фе­де­рал­на бирократи­ја уистину пред­ста­вља мо­но­лит­ни ба­сти­он ли­бе­рал­ног естаблишмен­та. То­ком пред­из­бор­не кам­па­ње 2016, чак 95% до­на­ци­ја чиновника за­по­сле­них у четрнаест фе­де­рал­них аген­ци­ја при­па­ло је кампањи Хи­ла­ри Клин­тон.

Ат­мос­фе­ром па­ра­но­ид­не хи­сте­ри­је – која данас влада у Вашингтону – ни­је ни­ка­да мо­гао да се по­хва­ли по­кој­ни се­на­тор Џо Ма­кар­ти, иницијатор „лова на вештице“ 1950-тих. Међутим, Феликс Ђер­жин­ски и Андреј Ви­шин­ски би та­квим стањем би­ли не­сум­њи­во по­но­сни. Фикција постаје оперативна стварност, оптужбе постају доказ кривице. Лудило је колективно, а саучесници верују да су морално супериорни јер поседују вишу истину.

Ни­чим до­ка­за­но ру­ско ха­ко­ва­ње сервера Де­мо­крат­ског национал­ног ко­ми­те­та и Подестиног лаптопа је мистерија, али не и скан­дал. Пра­ви скан­дал на дру­гој је стра­ни: питање ко све уну­тар вла­де САД и око ње ак­тив­но ра­ди на по­ку­ша­ји­ма дис­кре­ди­то­ва­ња и политич­ке ли­кви­да­ци­је пред­сед­ни­ка САД? Они су истин­ски но­си­о­ци суб­вер­зи­је и кривци за раз­град­њу де­мо­крат­ских ин­сти­ту­ци­ја.

Па­ра­но­ид­не од­ли­ке јав­ног дис­кур­са о свим ру­ским пи­та­њи­ма уве­ли­ко су ухва­ти­ле ко­ре­на. Кор­по­ра­тив­на ме­диј­ска маши­на и ње­ни спон­зо­ри сада су еска­ли­ра­ли ан­ти­ру­ску мр­жњу и страх. Ни­шта слич­но ни­је ви­ђе­но ни у нај­мрач­ни­јим да­ни­ма хлад­ног ра­та. Иде­о­ло­шка и емо­ци­о­нал­на ру­со­фо­би­ја ли­бе­ра­ла са­вр­ше­но се спо­ји­ла са ге­о­по­ли­тич­ки усло­вље­ним не­при­ја­тељ­ством пре­ма Ру­си­ји опе­ра­ти­ва­ца ду­бо­ке др­жа­ве у оба­ве­штај­ном и на­ци­о­нал­но-без­бед­но­сном апа­ра­ту и кон­гре­сном ду­о­по­лу. Плод те али­јан­се је један над­ре­а­ли­стич­ки на­ра­тив до­сто­јан Ге­бел­са.

Притом је у да­на­шњем Ва­шинг­то­ну про­цес кре­и­ра­ња спољ­не по­ли­ти­ке по­стао ди­фу­зан више не­го ика­да у до­са­да­шњој исто­ри­ји на­ци­је. Ју­ла 2017. Представнички дом је усво­јио за­кон о но­вим санк­ци­ја­ма Ру­си­ји и ти­ме огра­ни­чио Трам­пов ауто­ри­тет да их са­мо­стал­но уки­не. Ово је учи­ње­но упр­кос при­мед­ба­ма Бе­ле ку­ће да би тај за­кон угро­зио спо­соб­ност из­вр­шне вла­сти да во­ди спољ­ну по­ли­ти­ку сход­но устав­ним овла­шће­њи­ма. Трампу је та­ко ус­кра­ће­на мо­гућ­ност да де­лу­је као ра­ционал­ни до­но­си­лац од­лу­ка.

Чак и ако Трампа не скине импичментом после новембарских избора за Конгрес, „дубока др­жа­ва“ САД неће допустити могућност његовог реизбора 2020. Вазда је одбацивала легитимност Трамповог избора 2016. и покушавала да му на­ме­тне свој про­грам. Сада следи активни покушај промене режима. Прво ћемо бити сведоци квазиправног пуча по рецептури скидања са власти Ричарда Никсона из лета 1974. Ако тај сценарио не успе, за очекивати је да ће бити примењен план Б, већ виђен у Даласу 22. новембра 1963.

Прво, не можемо још говорити са сигурношћу да је процес одвајања готов. У британском естаблишменту имате веома моћне кругове који желе да преокрену израз народне воље на референдуму из јуна 2016. године.

Лондон поново на раскрсници: Потребан нови приступ Европе према Брегзиту. Да ли је то била само народна воља или је и то неко дозволио?

– Мислим да је то била пре свега грешка премијера Дејвида Камерона. Пре 2016. нико у Вестминстеру није очекивао да ће референдума о ЕУ заиста бити. Камерон га је прогурао да би ојачао своје домаће позиције, у уверењу да нема изгледа за победу евроскептика. Радило се напросто о лошој процени. Сада, пак, глобалистички настројени припадници британске елите желе или да спроведу нови референдум – који би обезвредио онај од пре две године – или да са Бриселом договоре „меки“ Брегзит, који би омогућавао континуитет разних трговинских и финасијских аранжмана као да је Британија и даље чланица ЕУ. Истовремено, они би хтели да буду поштеђени имиграционих последица, односно да не дају више бенефиције држављанима ЕУ као што је до сада био случај. Највише су се тиме користили Пољаци, Румуни и Бугари, којих у ВБ има преко три милиона. Што се балканског подручја тиче, промене у ставу Лондона нема. Постоји тврди континуитет русофобне и србофобне политике Велике Британије, који датира од средине 19. века.

Шта после Путина?

– То јесте велики проблем. Руска федерација нема један уходан политички систем који би био релативно аутономан од харизме, утицаја и значаја личности на врху државне пирамиде. Постоји неприкунути континуитет који је стар стотинама година. Кроз руску историју имали смо исту корелацију између снаге и способности лидера, цара (или, са Јелисаветом и Катарином, царице) и судбине државног брода. Један јак монарх, као Петар Велики, Катарина Велика, Николај И, Александар ИИИ, могао је да пресудно усмерава империју и да је уврсти или потврди у статусу признатих европских сила. Колебљивост добронамерног али слабог Николаја ИИ, са друге стране, битно је допринела језивој трагедији Русије после 1917. године која је однела и њега и његову породицу.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: