Tramp „potapa“ servilnu crnogorsku elitu 

Ukoliko bi crnogorskim parlamentarcima bilo uskraćeno pravo da se izjasne o NATO-u, što bi bilo moguće „vetom“ Trampove administracije, to bi bio potez koji bi iz nehata sačuvao i opoziciono jedinstvo u Crnoj Gori.

Vanrednih izbora neće biti — to je ključna poruka premijera Duška Markovića crnogorskoj opoziciji za Novu godinu. Iako je preciziranje datuma prijevremenih parlamentarnih izbora najkasnije do održavanja predsjedničkih 2018. godine bio glavni zahtjev opozicije za povratak u poslaničke klupe, za sad od toga nema ništa. „Naredni izbori u Crnoj Gori biće 2020. godine“, odnosno u terminu redovnih, kategoričan je bio premijer koji je dodao i da je „prevara“ da opozicija ima 39 poslanika.

„Pogledajte samo kakva je to struktura i koliko je različita. Koliko su neozbiljni pokazuje to što ne mogu tri mjeseca da se dogovore oko vlasti u Kotoru, a u Budvi glasaju flomasterima“, rekao je Marković. Osim što razbija opozicione iluzije o vanrednim izborima u Crnoj Gori, činjenica je da je drugi dio Markovićeve opservacije prilično tačan. Naravno, iz aviona se vidi da je crnogorska opozicija heterogena, ali detalj koji je nekako promakao jeste premijerova tvrdnja da je „prevara“ da opozicija broji 39 poslanika. Poznajući dugu istoriju „preletača“ iz redova crnogorske opozicije ka taboru DPS-a u crnogorskom parlamentu, ostaje šansa da ova konstatacija nije plod nečega sa čim za sada javnost još nije upoznata.

Još jedan momenat je takođe veoma značajan. Jedan dio takozvane „građanske opozicije“ predvođen, reklo bi se Krivokapićevim SDP-om, u startu je odbio poziv Demokratskog fronta za proteste i izlazak opozicije na ulice kao vid demokratske borbe, a takođe nimalo nije slučajno da potencira tek 2018. kao rok za održavanje prijevremenih izbora. Naime, ovdje se radi o onom dijelu opozicionih struktura kojima je ulazak u NATO primarni politički cilj. I kada kažemo — primarni, pod tim mislimo da ga bez razmišljanja stavljaju ispred boljeg života i standarda građana, čiji status i težak položaj su spremni bez pardona da žrtvuju za godinu, dvije ili koliko je god potrebno, ne bi li u međuvremenu izvršili naloge gazda NATO-a. Puna logika ovakve političke strategije oslanja se na pretpostavku da će i ovako neregularan crnogorski parlament ipak imati tu „čast“ da u toku 2017. izglasa ulazak države u NATO. Razumije se, uz punu asistenciju ovih opozicionih stranaka. Pri čemu se lukavo žmuri na činjenicu da DPS, kakav je da je, jedini je dovoljno beskrupulozan da na silu ugura Crnu Goru u NATO, čega su u ovim partijama potpuno svjesni, pored sveg zaklinjanja u slobodu i demokratiju. No, koliko god nekome zvučalo paradoksalno, kvalitetna analiza situacije u Crnoj Gori, a pogotovo njen rasplet, suštinski je nemoguća bez uvida u ono što se trenutno dešava, i dešavaće se u narednom periodu u Americi. Poznato je da se odlazeća administracija predsjednika Baraka Obame svojski potrudila da novoj administraciji na svakom koraku podmetne nogu ili je stavi pred svršen čin. Tako je primjer Crne Gore i daljeg širenja NATO-a bio samo jedan u nizu pokušaja dodatnog komplikovanja odnosa sa Rusijom.

E sada, pitanje je kako se taj „rat“ elita u samoj Americi odražava na Crnu Goru i region u cjelini. Uporedo sa potiskivanjem funkcionera i ljudi iz aktuelnog establišmenta, mnogi domaći političari koji su godinama bili zakačeni za te strukture polako osjećaju da gube potporu i političko tlo pod nogama. Mnogi domaći političari koji su se dičili tim svojim, mora se reći, navodnim prijateljstvima sa protagonistima američke politike, a što se suštinski uvijek svodilo na puku poslušnost i servilnost prema istima, sada znaju da ukoliko Trampov talas i definitivno pobijedi u Americi, jedna od prvih kolateralnih posledica biće i njihovo političko potapanje. I upravo, u toj jednačini se krije i buduća dinamika samih procesa na Balkanu. U slučaju Crne Gore, ukoliko bi došlo do toga da ipak bude glasanja o ulasku u NATO kroz parlament, opozicione NATO stranke (inače favoriti odlazeće SAD administracije), koje bi to iskoristile za povratak u poslaničke klupe, samim tim činom nepovratno bi rasturile i onako klimavo opoziciono jedinstvo.

U suprotnom, ukoliko bi crnogorskim parlamentarcima bilo uskraćeno pravo da se izjasne o pitanju ulaska u NATO, što bi jedino bilo moguće „vetom“ na tu odluku Trampove administracije u novom sazivu američkog Senata, to bi bio potez koji bi iz nehata sačuvao i opoziciono jedinstvo u Crnoj Gori i defakto trasirao put za istinske promjene u zemlji. Zaista apsurdno koliko ovdašnja svjetska politika funkcioniše po sistemu spojenih sudova.