Tramp EU pretvara u svoju Ukrajinu – samo mnogo veću i mnogo bogatiju

Autor: Sergej SAVČUK, RIA Novosti

Britanski list Financial Times objavio je senzacionalan članak u kojem se tvrdi da direktor operatera Nord Stream 2 AGMatijas Varnig planira da obnovi rad magistralnih baltičkih gasovoda i da se sprema da u tu svrhu vodi odvojene pregovore sa Vašingtonom.

Izvori tog lista prenose da je Varnig, iskoristivši naglo otopljavanje odnosa između Rusije i SAD, među američkim kolegama u energetskom biznisu pronašao velike investitore koji su spremni da ulože u obnovu gasovoda. Štaviše, da je u SAD navodno već formiran konzorcijum, unutar kojeg je razrađena detaljna verzija posla sa Gaspromom, a postoji velika verovatnoća da će ugovor biti potpisan odmah nakon ukidanja sektorskih sankcija Rusiji.

Pošto takve akcije zadiru duboko u sferu spoljne politike i antiruskih sankcija, Financial Times logično zaključuje da će veliki američki naftni i gasni biznis, koji je mnogo uložio u predizbornu kampanju Donalda Trampa, naći (ili je već našao) pristup predsedniku države i da će dobiti sve potrebne dozvole.

Sam Matijas Varnig, koji je odmah bio zatrpan pitanjima desetina novinara, uzdržao se od komentara.

Nakon što je Džej Di Vens srušio evropski politički establišment u Minhenu i posle fijaska Zelenskog u Vašingtonu, moglo bi se pretpostaviti da je EU, preko ovog britanskog lista, „bacila bombu“ da bi sprečila Trampov tim da ukine čak i deo antiruskih sankcija i da preuzme glavni put resursa ka Zapadu. Ali, to nije logično.

Zato što je par dana ranije Gas Infrastructure Europe objavio alarmantan izveštaj da je količina prirodnog gasa u evropskim podzemnim skladištima pala ispod 39 odsto njihovog projektovanog kapaciteta. To je najgori pokazatelj za poslednjih sedam godina, što je posebno alarmantno u kontekstu enormno tople zime.

Dnevno se iz podzemnih skladišta u interesu evropskih potrošača ispumpa oko 470 miliona kubnih metara plavog goriva, dok upumpavanje dostiže svega 35 miliona „kubika”.

Da se ​​ne radi o situacionoj panici, već o sistemskom problemu, potvrđuje i govor Kristijana Gintera, direktora klastera hemijske proizvodnje u gradu Lojne. Ocenjujući stanje svog sektora i nemačke privrede i dešavanja u međunarodnoj areni, Ginter poziva da se hitno obrati pažnja na obnavljanje resursnih ugovora sa Rusijom, jer samo to može nadoknaditi kolosalnu štetu koju je pretrpela nemačka industrija i omogućiti postepeni oporavak.

Ministar privrede Saksonije-Anhalt Sven Šulce u potpunosti se slaže sa Ginterom. Prema njegovim rečima, rasprava o potrebi obnavljanja uvoza ruskog gasa se iz uplašenog šaputanja iza zatvorenih vrata pretvorila u otvorenu i široku diskusiju, a sama ta ideja svakim danom nailazi na sve veću podršku u samom vrhu u Berlinu.

Dakle, u pitanju je, sa velikim stepenom verovatnoće, probni balon koji je lansirala Evropska unija prema Sjedinjenim Državama, kako bi se shvatilo koliko je ukidanje sankcija realno i u kojoj meri je planirano američko učešće u novoj prekograničnoj gasnoj realnosti.

Dinamika i scenario događaja u poslednjih mesec dana prizivaju iz dubine sećanja veliki članak Politico, objavljen u decembru prošle godine, kada su već bili poznati rezultati američkih izbora. Sa mišljenjima mnogih poznatih stručnjaka, a svi su bili uverenja da Donaldu Trampu nije potrebna ujedinjena Evropa: da bi bio mnogo zadovoljniji njenim raspadom jer bi muomogućio trgovinu sa zemljama evrozone ponaosob – sa različitim uslovima za svaku od njih.

Sudeći po dešavanjima nakon inauguracije 47. predsednika SAD, mišljenja tih eksperata očigledno nisu plod njihove bolesne mašte: evropski političari bi veoma želeli da se sami dogovore sa Moskvom, pre nego što se Amerikanci umešaju u tranzitne šeme.

Glavni problem Evrope je u tome što je zarobljena sopstvenom antiruskom politikom i što se istovremeno plaši kršenja američkih sankcija. Žele, ali im ujka Donald ne dozvoljava.

Koliko je verovatno da će SAD, u ovom ili onom obliku, ući u šeme za snabdevanje Zapada ruskim ugljovodonicima, otvoreno je pitanje. Ali, takva mogućnost se ne može u potpunosti isključiti, makar samo zato što se već vode zvanični razgovori o zajedničkom rusko-američkom razvoju naftnih i gasnih polja na Arktiku, a američka kancelarija za kontrolu stranih sredstava (OFAC) razmatra molbu kompanije Monte Vale. Ona je jesenas zatražila dozvolu za pristup stečajnim aukcija radi otkupa gasovodnog dela Severnog toka.

Ako pretpostavimo da Vašington zaista kuje i tiho sprovodi takve planove, to bi se u potpunosti uklopilo u Trampov spoljnopolitički scenario. U njemu je Evropa potisnuta u ulogu gluve, pokorne periferije, čije odgovornosti uključuju podršku Ukrajini i kupovinu što više američkih dobara i energetskih resursa.

Ako Sjedinjene Države mogu makar indirektno da utiču i kontrolišu snabdevanje EU ruskim gasa preko Baltika, to će učiniti Evropu potpunom zavisnom od Sjedinjenih Država. Tramp će imati svoju ličnu Ukrajinu 2.0, samo u kontinentalnim razmerama i višestruko bogatiju.

Glavno pitanje u svemu tome je: da li Moskva pristaje na takve geopolitičke i trgovinsko-energetske aranžmane i ako pristaje – pod kojim uslovima. Ali, ruska prestonica dosledno ćuti, naprežući živce evropske elite do krajnjih granica.