Стаљин: Брутални владар иза кога су остала грандиозна дела

На данашњи дан пре 139 година у грузијском граду Гори рођен је Јосиф Џугашвили. Нико није могао да претпостави да ће овај дечак, несуђени православни свештеник, рођен у сиромашној породици обућара и домаћице, постати железни човек – Стаљин, једна од највећих и најконтроверзнијих личности светске историје.

На Западу Стаљина не криткују због репресија» – оценила је недавно позната руска историчарка Наталија Нарочицкаја. Идентичног става је и једна од највећих живих легенди руске армије генерал Александар Салујанов, Херој Совјетског Савеза коме је посвећена можда и најпознатија савремена руска патриотска песма »Батјанја Комбат», коју потписује група Љубе – омиљени музички састав председника Владимира Путина. Легендарни генерал, опеван као неко ко се никад није крио иза леђа својих војника, летос ми је испричао следеће: «До дана данашњег антируске силе се плаше Стаљина и не могу опростити што је супротно њиховим плановима изградио империју и најмоћнију државу свог времена. Противници Русије веровали су да замена болесног Лењина, полуобразованим дошљаком са Кавказа Јосифом Стаљином, довришити процес разбијања и рушења Русије. Међутим они су се жестоко преварили. Православно образовање које је стекао на богословији од Стаљина је направило човека, способног да много тога осмисли и покрене. Он је много пажње поклањао самообразовању и показао се не само мудрим руководиоцем, већ и једним од главних светских лидера у Двадесетом веку. У великој плејади раме уз раме са Стаљином су били Черчил, Рузвелт и Мао Це Тунг.»

Руско друштво по питању Стаљина данас је веома подељено. Критичари му замерају жестоке репресије и неприпремљеност за рат 1941, док поштоваоци његовог дела у прави план наводе допринос у победи над нацизмом, импресиван привредни раст, победу у рату и грандиозан научно-технички прогрес.

Стаљин је неспорно био брутални владар, који је остатком некадашњег Руског Царства владао гвозденом песницом. Међутим тврдње које се констатно понављају на Западу да је одговоран за смрт преко 50 милиона људи немају апсолутно никакво историјско утемењене. Када су средином 80-их година отворене совјетске архиве утврђено је да је у годинама тзв. Велике репресије укупно ухапшено укупно 1 575 259 људи, од чега је стрељано укупно 681 692. Током преостале две деценије Стаљинове власти, укупан број ухапшених и осуђених на смрт био је далеко мањи од страдалих у време Велике репресије.

Такође упитна је улога стаљинових чистки у неспремности СССР-а за рат са нацистичком Немачком. На Западу се репресије покушавају приписати Стаљиновој поремећеној личности, а докази изнети у процесу против  маршала Михаила Тухачевског и групе лојалних команданата максимално обезвредити и компромитовати. На Западу и у либералнин круговима руског друштва се упорно прећуткује чињеница да су 20-их година СССР и Немачка имали веома тесну војну сарадњу. Кроз сарадњу са Русима Немци су покушавали да превазиђу ограничења наметнута Версајским уговором, који им је забрањивао развој одређених родова војске, као нпр. оклопних јединица и авијације. Немачка армија је у том периоду тестирала забрањена оружја на територији СССР-а и изводила обуку својих војника и официра. Није била никаква тајна да је маршал Тухачевски у то време успоставио блиске односе са немачким официрима, као и да је председник Чехословачке Едвард Бенеш у писму Стаљину доставио информацију, позивајући се на изворе из чехословачког дипломатског кора, да официри лојални Тухачевском у дослуху са Немцима припремају државни удар.

Западни историчари који су дубље улазили у ову тему, Бенешово писмо су описали као вероватну подвалу немачких обавештајних служби. Међутим неупоредиво уверљивије звуче претпроставке руских историчара и новинара који су писали о Бенешовој дојави, да уколико заиста јесте чехословачким дипломатама нека страна сила заиста подвалила информације о завери Тухачевског, онда би то пре могли да буду Енглези којима никада у прилог није ишло приближавање Русије и Немачке и који су за разлику од Немаца са Чехословачком гајили веома блиске односе. Основаност и ваљаност поступка против маршала Тухачевског и лојаних официра може можда бити предмет спора, али њена позадина никако није било Стаљиново »лудило» како се то данас сугеришу на Западу и у либералним круговима руског друштва.

Током власти Јосифа Стаљина настављен је и интеизворан процес индустријализације руског друштва започет у време Петра Столипина, успорен у време Првог светског рата, а потпуно суспендован током две револуције и братоубилачког Грађанског рата од 1917-1922. године. Економска достигнућа током 30-их година, када је подсетићу остатак света пролазио кроз велике економске кризе, били су заиста импресивни. Од индустријски слабо развијене земље у царско време, Русија је у појединим областима постала технолошки најнапреднија држава света. Рецимо 1928. основана је тешка машинска индустрија Уралмаш, чији су производи за експлоатацију нафте у 50-им годинама превазишли конкуренцију у САД. У Стаљиново време конструисана су и најсавременија оружја тог времена, први вишецевни бацач ракета популарна Каћуша и тенк Т-34, јединствено оружје у историји које је заслужило споменик.

Средином Другог светског рата преко 90% арсенала Црвене армије производиле су домаће фабрике, што је вишеструко више од односа који постојао у време Првог светског рата. Тврдње да је Стаљин занемарио претње од немачке агресије оповргава чињеница да је 30-их година почео масовно сељење стратешких грана индустрије у регион Урала и пространства Сибира. Овај Стаљинов маневар Фидел Кастро је у једној својој колумни описао као »пророчки», сматрајући га кључем совјетске победе у рату. Горе поменути концерн Уралмаш смештен је у удаљеном Свердловску (данашњи Јекатеринбург, град где је почињен брутални злочин над царском породицом). Током Другог светског рата тамо је произведено преко 6.000 тенкова, 19.000 шасија за оклопна возила и преко 30.000 компоненти за артиљерију. Стратешка индустрија лоцирана у удаљеним регионима била је недоступна непријатељској авијацији и могла је несметано да опремом снадбева Црвену армију.

Време када су руску владу предводили Петр Столипин и Сергеј Вите, почетак ХХ века, сматрају се златним годинама руске привреде. Империјалне златне резерве биле су уочи Првог светског рата процењене око 1400 тона. Овај ниво руске златне резерве поново су достигле тек недавно. Након Првог светског, Грађанског рата и две револуције, руске резерве злата пале су у 1928. години на само 150 тона. За свега 13 година Стаљин је успео не само да врати рекордни ниво златних резерви из времена царства, већ и да га буквално удвостручи. Пред почетак Другог светског рата златне резерве СССР-а достигле су неверпватној 2800 тона. У моменту Стаљинове смрти, након 4 године застрашујућег рата и обнове опустошене земље смањене за свега 300 тона. Михаил Горбачов и Борис Јељцин током свог управљања Русијом изгубили су неколико пута више златних резерви, него Стаљин за 4 године рата и обнови порушене земље која је уследила.

Осим технолошки најнапредније и војно најјаче силе свог времена Стаљин је створио вероватно једино друштво у историји људског друштва у коме је потпуно била искорењена корупција и непотизам. На прве линије фронта у рату за одбрану отаџбине послао је и своје синове.  Старији Јаков, артиљеријски официр, у првом месецу рата пада у немачко заробљеништво. Гласина која се на Западу шири да је совјетски вожд одбио размену свог сина за фелдаршала Паулуса заробљеног под Стаљинградом, супростављена је легенда која кружи међу Херојима Русије са којима сам имао прилике да разговарам.

По тој легенди, средином лета 1941. Берија саопштава: „Друже Стаљине добили смо информацију да се ваш син Јаков налази у немачком заробљеништву.“ Стаљин вест прима мирно и узвраћа питањем »Колико се наших војника налази у немачком заробљеништву Лаврентиј Павлович?», на шта Берија одговара: »Преко 2 милиона друже Стаљине“. Вождов кометар био је „Све су то моји синови.» Млађи син Василиј, служио је у ваздухопловним снагама, током рата обавио је више десетина борбених летова и у непосредној борби оборио неколико немачких авиона.

На Стаљиново инсистирање у Црвену Армију инкорпориране су војна обележка и традиције Царске Русије, као што је георгијевска лента (забрањена након Октобарске револуције), a основана је и «Сувороска војна школа». Један од полазника ове школе био је и генерал Салујанов, који ми је о Стаљиновом односу према армији рекао следеће: «Стаљин је одлично разумео улогу војске. Као официр могу да кажем да је његова одлука да се оснује «Суворовска војна школа» далековида и мудра. У овој институцији млади нараштају учени су у духу патриотизма и посвећености отаџбини. Студенти Суворовске војне академије обучавани су на основу традиција руског официрства. Истоимену књигу познати руски писац Александар Кривицки написао је по Стаљиновом налогу. Основу нове државе Стаљин је градио на традицији руског народа.»

Салујанов такође додаје: »На свечаном пријему поводом победе у Другом светском рату, Стаљин је рекао: «За постигнуту победу треба да будемо дубоко захвални руском народу». Говорио да је «руски Грузин» за себе». И пре победе у Другом Светском рату Грузин Џугашвили, заједно са Пољаком Феликом Джержинским, чефом ЧЕК-е, претече НКВД-а, од стране Лењина био је оптужен »за истински великоруско-националистичку кампању».

Средином 30-их година сам Стаљин изговорио је чувену реченицу: «Ја знам да ће много смећа бити бачено на мој гроб, али све ће то развејати ветар историје.» Реченица из данашње перспективе заиста звучи пророчки. Прво, су Стаљњинови наследници на челу са Хрушчовим осудили његов режим кроз форму борбе против култа личности. Потом је у годинама Перестројке и владавине Бориса Јељцина покренута свеопшта антистаљинистичка хистерија, која је била на истом фону онога што се о Стаљину тврди на Западу, да је совјетски вожд убио више људи него Хитлер. А онда сасвим неочекивано, почетком овог века ветрове историје покренуло је дело Владимира Карпова »Генралисимус».

У предговору »Генералисимуса» Карпов је написао: »Све што сам навео у књизи је стого документовано, појединци ми можда могу замерити на првеликом броју цитата». Ову књигу коментарисао је и генерал Салујанов следећим речима: Након објављивања књиге 2002. године, антируске снаге су Владимира Карпова, Хероја Совјетског Савеза и уваженог аутора до тад многих цењених књига, искључиле из Савеза писаца Русије. Те снаге је истина итекако заболела. Сам Карпов је био осуђен у периоду репресије, упућен у логор, потом у кажњенички баталон, али му све то није сметало да у књизи на објективан начин представи конкретне документе о делатности Стаљина.»  Поред дела Карпова критику клевета на рачун Стаљина, које су ширене у руском друштву можете наћи и у веома популарној књизи актуелног руског министна културе Владимира Мединског »Митови о Русији». 

Целовита слика о лику и делу непоновљивих личности светске историје не може бити црно-бела и вероватно се налази негде између крајности које заступају њихови жестоки критичари и безусловни потшоваоци. Ветрови историје изгледа су почели да дувају и под њиховом дејством објективна слика о Стаљину бруталаном владару, иза кога су остала многа грандиозна дела полако добија свој оквир. Јосиф Стаљин умро је 5. марта  1953. године. Један од ретких идеала које није стигао да реализује, био је да се радни дан за грађане СССР-а скрати на 5 часова.

Извор: srb.news-front.info

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: