Традиционална незаинтересованост београдских номенклатура за Србе у ЦГ

Пише: Горан Комар

Посланик “Двери” је у србијанском парламенту говорио истину о ставу политичких власти Републике Србије о Србима на Балкану. Било је, такође, за очекивати да изнесе и податке о средствима која су опредјељивана у периоду у којем је власт вршила Демократска странка г. Бориса Тадића. То је неупоредиво. То су озбиљна средства. То овдје мало ко зна.

Моја жеља је, ипак, да кажем нешто друго. Средства, материјална средства, и нису нешто пресудно. Имао сам прилике да се у неколико наврата сусретнем са високим представницима Републике Србије који су долазили у Херцег Нови. Ни један једини пут нисам позван од стране општинских власти, већ искључиво од стране представника НВО сектора у овом граду. Са свих састанака понио сам утисак о потпуној незаинтересованости србијанских политичара за предмет. Ово је, напросто, давнашња појава. Став србијанских (београдских) политичких номенклатура је такав традиционално. Акли, ми сада живимо процес којему се виде јасни обриси. Ми помоћ више не очекујемо и не тражимо.

Вратићу се сада на један детаљ из разговора у Новом. Тачно знам о чему су говорили остали саговорници и још увијек знам шта сам ја говорио. Никада нисам поменуо финансијска средства. Њима се неће одржати или помоћи одржање српског народа у Црној Гори или било гдје друго. Тај народ ће се подизати или ће пропадати као што се то догађало у било којој балканског регији, у било којем историјском периоду. Ја сам се у разговорима залагао за “отварање” медијског простора у србијанским (београдским) медијима. Ништа друго. У Србији, у престоном Београду, о Србима у Боки или Црној Гори или Дубровнику, или Далмацији, имају углавном клиширане представе и овдашње српство је тамо доживљено као “егзотика”, свакако присутно у неколико енклава, али обавезно као мањина крај свеприсутног опјеваног црногорства и у том контексту, свакако, дијаспора. Оно, међутим, по своме карактеру није дијаспора, већ матица. То је једина озбиљна тема за разговоре које је требало пренијети у Београд. Но, тај простор је неко, већ и прије расплета државне кризе у Југославији, запремио. У Београду су дјеловале организације, на пр. Бокеља, осниване од комунистичких првака које су тамо приређивале приредбе које су имале искључиво ревијални карактер. Обилазећи озбиљне теме. Обилазећи основно, идентитетско питање.