• Колумне
• Насловна

Торпедо у базену

1 min read

9 година ‎ Милан Миленковић

Синоћна ватерполо утакмица, скупа са коментарима на друштвеним мрежама после текме, говоре ми да је Црна Гора дошла, или је можда боље рећи да се вратила, у време владике Данила, само што су потурице замењене помонтенегринима.

Као да кнез Јанко данас, а не пре толико векова, говори ове речи:
„Смијешна је ова наша љубав,
Грдно нам се очи сусретају,
Не могу се братски погледати,
Но крвнички и некако дивље;
Очи зборе што им вели срце“.

Братске дискусије после утакмице, и поред привида толеранције, управо овако изгледају; сви се труде да у кометарима покажу толеранцију, али се не да прикрити да једни шире, а други се убише од једа. Једном сам се, пре тридесетак година, затекао на сплитском Пољуду, кад су играли Звезда и Хајдук и у очи ми је пао један транспарент: „СВЕ ИЗГУБИТ’, САМО ЗВЕЗДУ ТУЋИ“ (јер је Звезда, у очима Хрвата, била исто што и Србија), а данас тај исти дух осећам код помонтенегрињених Црногораца.

Монтенегринима, а с њима и многим Црногорцима, кобајагим, у главу не иде да се може навијати за другу државу, што је последица онога о чему сам већ писао: да је читава црногорска нација дигнута на државности, а не на етносу. По тој логици, Срби из, рецимо, Хрватске би били највећи неваљалци, ако би навијали за Србију, а не за Хрватску, у неком спортском дуелу. Али, браћо Монтенегрини, то не бива-Срби ће увек навијати за Србе, а ви гледајте за кога ћете, то је ваша брига.

Још кажу неки: како се може навијати против своје државе? Не, браћо Монтенегрини, Срби су навијали против ВАШЕ државе, против оне Црне Горе коју сте преотели од њих и сад је зовете својом. Посебно је мучна прича о томе како су судије, је ли, отеле победу Црној Гори, зато што долази од оних који никад нису поштовали фер игру и који су, уз помоћ западних судија, читаву једну држави отели српском народу, што је кудикамо значајније од једне ватерполо утакмице. Није вам стало до правде кад сте отимали, а сад сте је се сетили у базену? Знате ли колика се неправда до неба дизала кад сте лажирали изборе и референдуме? Шта сте ви то поштено стекли, па да се на правду позовате? И сви добро знате шта сте радили, само што намигујете једни другима, пристајући на непреавду, кад вама иде у корист.

Србија је, ма шта грађанери о томе мислили, држава Срба, и то свих Срба, таман да на Тасманији живе, а не у Црној Гори. Може бити десет српских држава, али их може бити само дотле док постоји једна која се зове Србија. Ако ње нема, нема ни једне. Ако Срба нема на Морави, неће их бити нигде. Највећи грех Срба у Црној Гори је што им је Шумадинац ближи од Монтенегрина, као што је грех Срба у републици Српској што им је дражи Моравац од Бошњака. Не знам шта је ту необично? Па ваљда и Монтенегрини имају неке корене у свету? Ко им бране да више воле Црвене Хрвате, Готе и Илире, своју древну браћу, него Србе? Волите кога хоћете, ко вам брани? Вама су, ионако, Хрвати ближи од Срба, што се онда буните што је Србима неко дражи од вас?

Једном сам, пре готово кварат века, водио чудан дијалог са неком Хеленом, Шпањолком, која је радила за УН у покојној БиХ, којој никако није било јасно како то да Срби из Србије и Црне Горе долазе у Босну, да се боре уз Србе, а потпуно је разумела Курде и разне муџахедине, који долазе из Азије да се боре на страни словенских муслимана. Тако данас и Монтенегрини: неприродно је да Срби навијају за Србе, а природно је да Монтенегрини навијају за Хрвате, Шиптаре и све остале, који нису Срби.

Србија данас није она Србија која је била Пијемонт српског народа; рашчеречена је, крвари, пуна је злобе и зависти, уморна је, обезљуђена; у њој ситне душе коло воде, продају је ђутуре и на комад, поткрадају је и лажу, вампирски јој сисајући последњу кап крви. За вас, у Црној Гори, Србија више није девојка, већ изборана баба, чија ружноћа одбија и чија животна снага не даје наду да се може обновити. Ретке душе, а такве су насељене само у најбољем људском материјалу, умеју да гледају преко хоризонта наших живота и знају да је ово само посрнуће, али не и пад, и да се она небеска правда често врши кроз ову обичну, земаљску људску неправду. Ма како то данас изгледало, Србија ће постојати и кад од Монтенегра ни сећање не остане. Србија је као оно наше посно, самоникло воће: сеци га где хоћеш и како хоћеш, опет изникне младица у пролеће; Монтенегро је калемљено воће-одсеци га испод калема, осуши се за меец дана.

Једном ми је био гост генерал Крга, привидно хладан и тврд српски официр, Славонац личког порекла, за чијег столовања на месту начелника Генералштаба, није истопљен ни један тенк, иако је био под огромним притиском Тадића. Некадашњи обавештајац, опрезан у свакој речи, говорио је тихо и одмерено, понекад сасвим стереотипно, иако је ерудита и, приватно, веома симпатичан човек. У једном тренутку га питам: „Генерале, шта је за вас, у Славонији, значила Србија“? Провео је генерал добар део века у Србији и биће да је знао да она није Дизниленд, али га је питање вратило у детињство, у онај доживљај Србије који је имао као Србин у Хрватској, док се још није срео са земаљском Србијом. Изгуби генерал глас и поче да му дрхти јабучица. Вели: „Нама је Србија била све“. После тога су дошле војне школе, братство-јединство, каријера, али онај млади Крга је одлично знао шта је Србија; знао је да она није само „данас“ и „овде“, већ да  прекорачује границе једног људског века.

Оно што вас, Србе, у Црној Гори вара је следеће: са Моненегринима и декларисаним Црногорцима сте, врло често, у родбинским и кумовским односима, а са нама, овде, сте спојени опадајућим јединством нације. Притом заборављате да се пола Шумадије, цела Западна Србија и добар део Топлице из Црне Горе населио и да су вам и ти Шумадинци и Топличани крвни род, да с њима нисте само у јединству душе. Пред овом чињеницом, пред истином да сте крвно везани са бар трећином Срба из Србије, бледи дуални менталитет, који вам је вешто потурен, да имате чиме да се забављате, док вас деле и расрбљују. Целина једног народа је важнија него његови делови; ко мисли другачије, отпашће од свог народа, пре или касније. Немојте погрдно причати о Србијанцима, јер нису мање храбри и мање поштени од вас. Није лоше шепурити се и правити се важан, али само дотле док знате да је то шепурење, док не поверујете да је истина.

И још ово: немојте се измицати пред Монтенегринима, тиме их нећете одобровољити, само ће вашу уљудност схватити као слабост. Таква је конвертитска сорта свуда-она мери  само однос снага, а не мисли у релацијама части и достојанства. Немојте им објашњавати зашто сте навијали за Србију, јер им то објашњење не дугујете. Нека они мисле зашто сте. Да могу и да смеју, одавно би вас у чаши воде попили и трпе вас само због тога што нису сигурни да сте довољно мршави да вас згазе. Још се боје да се серва не промени. Пустите их да лижу ране од синоћне утакмице и немојте им помагати у томе.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: