Tanasković: Varljivo dejtonsko ogledalo

Piše: Darko Tanasković

Posle produženog perioda uzbuđenja, izazvanog stalnim i opsesivnim ponavljanjem, u zvaničnom Sarajevu, svete obaveze i odlučnosti da se uhapsi i pravdi privede predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, uz jedan nemušt „pokušaj“ da se to i učini, kao i neuslišeno prizivanje u pomoć jedinica EUFOR-a kao sejmena, dva politička događaja dodatno su uzburkala i onako ustalasanu bosanskohercegovačku i ne samo bosanskohercegovačku javnost.

Oba ova oprečna impulsa došla su iz inostranstva – francusko-nemački non pejper i govor koji je zamenik državnog sekretara SAD, Kristofer Landau, održao u okviru Parlamentarne skupštine NATO-a u Dejtonu, gde je tokom četiri dana i sa više od hiljadu učesnika obeležena 30. godišnjica od postizanja i parafiranja sporazuma o prestanku rata u BiH.

Pri kraju ovog osvrta pozabaviću se, ukratko, i pomenutim francusko-nemačkim non pejperom, jer analitički ne zaslužuje veću pažnju, u pogledu logike pristupa bosanskohercegovačkoj problematici ne donosi suštinski ništa novo u odnosu na dosadašnji briselski menu, ali može imati ozbiljne i teške posledice koje se nikako ne bi smele potceniti.

Nekakvom mogućem izlasku iz političkog ćorsokaka neće doprineti, ali će, ako se pretnje Pariza i Berlina ostvare, neizbežno dodatno produbiti i zaoštriti krizu koju u (bošnjačkom) Sarajevu nazivaju ustavnopravnom, s obzirom na to da proizvoljne odluke nelegalnog i nelegitimnog „visokog predstavnika“ poistovećuju sa ustavnim poretkom, dok je zapravo reč o golom gubernatorskom nasilju nad ustavnim poretkom i, objektivno, nad srpskim narodom. No, o tom, potom…

Od ovog, ko zna kojeg po redu izraza političke neinventivnosti, cinične jednostranosti, ideološke tvrdokornosti i moralne bede onih koji u dvema najuticajnijim evropskim prestonicama (da li i prestonicama Evrope?) za sada odlučuju o njihovoj politici u balkanskim neokolonijama, neuporedivo je zanimljivije bilo izlaganje „novog čoveka“, bar za ovaj naš namučeni prostor, visokog američkog zvaničnika Kristofera Landaua.

Nema sumnje da je vrhunski pravnik Landau čovek od Trampovog najvećeg poverenja. O tome svedoči i činjenica da ga je on u svom prvom mandatu imenovao za ambasadora u Meksiku, što je jedna od najznačajnijih i najizazovnijih destinacija za svakog američkog diplomatu.

Predsednica Maksika Klaudija Šajnbaum javno je pohvalila njegov učinak tokom mandata u toj zemlji.

Kristofer Landau je u Dejtonu svojim obraćanjem privukao svu pažnju, tako da se o ostalim zbivanjima tokom četiri dana zasedanja Parlamentarne skuštine Atlantskog saveza gotovo i ne govori. Imajući u vidu sadržinu, ton i poruku, kojima se zamenik državnog sekretara obratio jubilarnom skupu u mestu gde je odlučeno o kraju rata u BiH, dobija se utisak da se istorija u izvesnom smislu ponavlja i da su Amerikanci, najzaslužniji za uspeh mirovnih pregovora od pre tri decenije, odlučili da baš u Dejtonu ponovo stave do znanja Evropljanima da su nesposobni za rešavanje jedne ozbiljne i dugotrajne krize u svom dvorištu.

Uostalom, nije li to na tragu onoga što je potpredsednik SAD Džej Di Vens nedavno na Minhenskoj konferenciji neuobičajeno otvoreno sasuo u lice „evropskim partnerima“ o zabrinjavajućem demokratskom deficitu od koga je, kako izgleda, sve bolesnija EU?

Izlaganje Kristofera Landaua doživljeno je, iz perspektive bosanskohercegovačke političke sage kriznog vrćenja u krug kao osvežavajući, za neke zabrinjavajući a za druge obećavajući vetar na međunarodnoj sceni, i to sa strane koja se ne šali, pogotovo u prvim mesecima drugog Trampovog zaposedanja Bele kuće. Amerika sada želi nešto istinski da promeni u svom globalnom nastupu, a ostaje da se vidi da li će i koliko uspeti. Ne treba očekivati čuda, osobito na okoliko brzo koliko je sâm Tramp najavljivao i u svim oblastima kojima se okrenuo, ali se već do sada dogodilo dovoljno novog i podsticajnog, da se može osnovano govoriti o početku drugačije ere u američkom odnosu prema planeti, odnosno čovečanstvu.

S obzirom na sukobljene interese političkih aktera i nacionalno-versku polarizaciju u BiH, ovdašnji lideri i političari, uključujući prvenstveno one koji su ovih dana bili u Dejtonu, pohitali su da na različite i nepodudarne načine protumače reči i poruke Kritofera Landaua.

U pravu je bio poznati novinar Senad Hadžifejzović, rekavši da su posle skupa u Dejtonu usledila tri čitanja govora američkog zvaničnika – bošnjačko, srpsko i hrvatsko. Potom je, naravno, i sâm uronio u meandre bošnjačke političko-čaršijske hermeneutike.

Simptomatično je, i nikako neočekivano, da je Željka Cvijanović, učesnica skupa u Dejtonu, ozareno dočekala novine u američkom pristupu, Milorad Dodik takođe, s tim što je odmah u letu uhvatio i ocenio prihvatljivom ideju o manjim, dogovornim promenama u konstrukciji Dejtonskog zdanja, dok je, recimo, ministar inostranih poslova BiH Elmedin Konaković, koji već odavno ne poštuje ustavnu odredbu da spoljnu politiku zajedničke države vodi tročlano Predsedništvo, bio primetno evazivan u ostvrtanju na središnje istupanje Kritofera Landaua, uz insistiranje na punoj saglasnosti u razgovorima sa „američkim prijateljima“ o sadašnjem trenutku i evroatlantskim, posebno atlantskim, perspektivama BiH, kao i nedopustivosti Dodikovog secesionizma.

Landau o tim aspektima situacije uopšte nije govorio, a ako su Bećiroviću i Konakoviću američki ahbabi van domašaja javnosti nešto zaverenički poveravali u skladu sa njihovim željama i nadanjima, onda to samo oni znaju, ali i preuzimaju nemalu odgovornost za tumačenje domaćoj javnosti političke linije sadašnje vašingtonske administracije van onoga što je javno rekao njen najviši zvanični tumač u Dejtonu.

Hrvati su, naravno, uzdržani, ali ne bi trebalo propustiti da se naglasi kako su se, u drugačije osmišljenim izlaganjima, ministri spoljnih poslova Srbije i Hrvatske, Marko Đurić i Goran Grlić-Radman, suštinski saglasili u poruci da se nikakvo trajno rešenje u pogledu državnopravnog uređenja BiH ne može nametnuti mimo sporazuma legitimnih predstavnika triju konstitutivnih naroda i da je unitarizacija države odozgo ili spolja nemoguća, a uporno nastojavanje u tom smeru opasno.

Izgleda da Konaković ni to nije čuo. Možda je bio van sale, na poverljivom antidodikovskom sastanku sa svojim američkim istomišljenicima…

Dakle, ko u klin ko u ploču. Bošnjaci i Srbi kao da nisu slušali isti govor američkog diplomate, inače poznatog po pravnički preciznom izražavanju. Javnost u BiH, koja nije celovito upoznata sa tekstom izlaganja Kristofera Landaua, mora biti zbunjena kad joj se njegove reči, a samim tim i pozicija Amerike u vezi sa aktualnom situacijom, kao i atmosfera na dejtonskom okupljanju, tumače u dijametralno oprečnim interpretativnim ključevima. I tako je to uvek, samo što je ovoga puta, reklo bi se, poruka potencijalno i perspektivno od naročitog značaja, pa ne bi bilo loše da se što šire zna šta je Landau stvarno rekao. Pa neka onda svako tumači kako mu se sviđa ili ne sviđa, a i koliko razume.

Umesto komentarisanja bosanskih komentara njegovih stavova, učiniću nešto pomalo neuobičajeno za ovakve osvrte, ali verujem daleko najpoštenije i najkorisnije. Navešću sve najbitnije delove zapaženog izlaganja visokog američkog diplomate, izostavljajući kurtoazne i prigodne pasaže.

Sebi ću dozvoliti samo to da grafičkim podebljavanjem slova istaknem segmente na koje bi, po mom mišljenju, valjalo obratiti posebnu pažnju.

Evo šta je Kristofer Landau izneo pred učesnicima zasedanja Parlamentarne skupštine NATO-a i mnogobrojnim gostima:

„Ovde smo i u posebnom vremenu — 30 godina nakon što su u ovom gradu pregovarani Mirovni sporazumi za Bosnu. Za pojedince ili za nacije, malo je plemenitijih poduhvata od traganja za mirom za sebe ili druge, a potraga za mirom i njegovo promovisanje u osnovi je poenta diplomatije, što je moj posao. Stoga odajemo počast onima koji su se pre 30 godina okupili ovde kako bi postigli mirovni sporazum.

Da li to znači da su ti sporazumi savršeni? Naravno da ne. Većina mirovnih sporazuma predstavlja pokušaj kompromisa. Kompromis često nije lep — niko ne dobija 100% onoga što želi, ali je bolji od ničega. Dejtonski sporazumi od pre trideset godina proglašeni su „herojskim i istorijskim“, i zaista su zaustavili krvoproliće civila. Ali, još od početka, SAD su svoj cilj opisale kao, citiram: „jasan“, „ograničen“ i „dostižan“, kraj citata.

Ova skromnost u ciljevima i sredstvima je privlačna. Danas nisam ovde da bih držao predavanja, već da bih slušao vas iz Bosne i regiona. U Trampovoj administraciji spremni smo da ponudimo našu dobru volju radi poboljšanja uslova, ali samo ako je naše uključivanje poželjno i opravdano.

Znam da to nije uvek bio duh kojim su se američki zvaničnici vodili u spoljnoj politici. Ali u ovom pogledu, kao i u mnogim drugim, Trampova administracija je spremna da pokuša drugačiji pristup, i ponosan sam što predstavljam to novo razmišljanje. /…/ Poštujem i očekujem različita gledišta i prepoznajem da nisu svi kao ja ili moji sunarodnici, niti to žele biti. Možemo voleti i biti ponosni na svoju zemlju, dok istovremeno uvažavamo ogromnu raznolikost naroda sveta.

Predsednik Tramp se osvrnuo na ovu temu prošle nedelje u svom važnom govoru o spoljnoj politici u Rijadu. On je priznao katastrofu američkih pokušaja izgradnje nacija u svetu u proteklim decenijama i osudio aroganciju onih koji izlaze iz aviona u tuđim zemljama i misle da imaju sve odgovore.

Šta to znači za Bosnu i Hercegovinu? To znači da smo spremni da slušamo i da radimo sa svim pogođenim stranama. Sporazumi moraju biti čvrsti da bi opstali; ali morate biti fleksibilni da biste se prilagodili promenama u vremenu. Da budem jasan: Sjedinjene Države ne nude neograničena sredstva za neodređene, neizvesne ili nerealne ciljeve. Ova osnovna poenta previše često se gubi kod onih koji zagovaraju preoblikovanje stranih društava prema utopijskim idealima. Nismo zainteresovani za nametanje vizije društva koja odražava sklonosti udaljenih birokrata i uskih aktivista.

Sjedinjene Države mogu biti voljan partner sa značajnim političkim kapitalom. Možemo naporno raditi; ali radićemo samo sa onima koji su posvećeni praktičnom realizmu za svoje zemlje. Odbacujemo dve neodržive krajnosti — s jedne strane, želju za transcendentnom transformacijom, a s druge, stalno ponavljanje starih sukoba. Beskrajno ekspanzivna politika, bez uzdržanosti i istorijske skromnosti, postaje neprijatelj strategije i ustavnog delovanja države. To nije naša svrha, funkcija ni misija. Ljudi i društva su otporni, ali moraju odlučiti da budu otporni. I ovde ne govorim samo o liderima, već o narodima.

Postići ravnotežu između dugotrajnosti i fleksibilnosti je teško. Sporazumi o rešenju koji su i fleksibilni i dugotrajni zahtevaju pristanak i konsenzus svih strana na terenu; oni moraju da odražavaju regionalne uslove i realnosti, a ne da budu samo idealizovane i apstraktne konstrukcije nametnute odozgo ili izdaleka. Kada različite nacije i sistemi vrednosti postoje jedni pored drugih, mir ne zavisi od vojne pobede, koja samo postavlja pozornicu za novo sukobljavanje, već od kompromisa koji omogućavaju svim stranama da žive zajedno.

Mir i razvoj definišu ljudska bića koja moraju živeti s posledicama, a ne advokati, akademici ili instituti.

Dakle, možemo reći da su Dejtonski sporazumi bili uspešni, a da pri tome ne tvrdimo da su savršeni u teoriji ili praksi. Ovde sam da izrazim spremnost Trampove administracije da sluša i da igra konstruktivnu ulogu za sve strane“.

Da li je ovo jasna najava novog pristupa administracije u Vašingtonu? Jeste! Da li taj pristup odgovara onome što je iz Dejtona doneo i preko medija sa javnošću podelio Elmedin Konaković? Ne! Ovde nije reč o tumačenju, već o činjenicama, odnosno rečima Kristofera Landaua, njihovoj denotaciji, a bogme i konotacijama. Nikakva licentia poetica (ili pre politica) u javnom govoru tu ne bi smela biti dopuštena. Čovek je rekao ono što je rekao. I to je to. Ni manje ni više. A šta će dalje biti, videćemo. Svako ima pravo na predviđanje, pa i nadanje, ali ne i na krivotvorenje smisla poruke koju je Kristofer Landau (a to znači i Donald Tramp i Mark Rubio) u ovom trenutku našao za shodno da saopšti baš u Dejtonu i baš na 30. godišnjicu postizanja mirovnog sporazuma kojim je okončana vojna dimenzija rata u BiH. Politička, međutim, nije nikada uminula i mnogi među Bošnjacima veruju da bi sada bio trenutak da se, uz pomoć sa strane, u igru vrati dimenzija nasilja koje se, za sada, obrazlaže kao pravno utemeljena nužnost. Nasilje bi, naravno, bilo i ovoga puta usmereno na Srbe, prvo njihove legitimne predstavnike, pa onda dalje…

A Landau govori o kompromisu, spremnosti da se sasluša, nedopustivosti arogancije činilaca sa strane, fleksibilnosti, nužnost prilagođavanja promenama u vremenu i konsenzusa svih strana… Sve ovo apsolutno ne postoji u pojmovniku i retorici onih bošnjačkih političara koji danas najglasnije govore u ime svoga naroda. Sapienti sat! Ili arapski, ako treba radi potpunijeg razumevanja: Al-fahim jafham! Ko razume, taj razume!

Ali ima i nekih koji neće da razumeju i kad im se jasno kaže ono što im nije po volji, pa beže u laž ili, tačnije, u konfabulaciju, zavaravanje i samozavaravanje. Čine li to privatno, ni po jada. Ali, ako su po nesreći nečiji predstavnici, teško onome/onima koje predstavljaju i u čije ime govore ili, pre, snatre. Da ponovim, Kristofer Landau je rekao ono što je rekao. Za sada je to jedina sasvim pouzdana činjenica. Sve ostalo je neizvesno, ali se ta činjenica ne može ni prenebregnuti ni prećutati, a ne bi se smela tendenciozno i iskrivljeno tumačiti u funkciji jedne (iluzorne) transcendente transformacije (K. Landau) kojom bi BiH postala ono što nije i ne može biti – unitarna država, u kojoj bi relativno (možda već i apsolutno) brojniji narod preglasavao dva malobrojnija.

Tako Landau, a šta ćemo sa francusko-nemačkim non pejperom, u kome ćemo takođe uzalud tražiti svetle pojmove iz njegovog konstruktivnog izlaganja? Ništa. Taj dokument, kojeg bi politike i diplomatije evropskih zemalja sa velikom i bogatom tradicijom uljuđenosti, kao što su Francuska i Nemačka, trebalo da se stide, već je proizveo, a svojom primenom će proizvesti još veću štetu i nesreću od sadašnjeg stanja. Ali, taj osioni dvojac (bez kormilara?) već odavno se ničega ne stidi.

Tandem koji se međusobno nikako ne voli i nadgoranjava se u ulozi predvodnika EU (a hteo bi i Evrope), prinudno deluje kao pesnica jedne geopolitičke logike na gubitku.

Svesni sužavanja manevarskog prostora u svetskim razmerima, hitaju da, lomeći stvarnost preko kolena, posvršavaju poslove u svom balkanskom predsoblju, iako neke Balkance po svoj prilici nikada neće primiti u zajedničku kuću.

Paralelno sa „odlučnim državničkim“ angažovanjem (odskora) Fridriha Merca i (već poduže) Emanuela Makrona, na društvenim mrežama eksponencijalno raste broj komičnih mimova i klipova, čiji su oni junaci, naročito u Nemačkoj i Francuskoj. Da li je to baš slučajno?

Nažalost, s obzirom na to da im je usud dodelio najviše državne funkcije na kojima su se nekada nalazili, recimo, Brant ili bar Šmit, De Gol ili bar Miteran, a te funkcije podrazumevaju i nemalu moć, teško onima među manjima i slabijima koji se nađu na putu ovih sve unezverenijih i nervoznijih, ideološki obnevidelih „državnika“, opterećenih baukom Putinove Rusije. Kad je o Balkanu reč, to su, po zna koji put, opet Srbi, jer i dalje ne mogu, a da se ne osećaju kao jedinstven nacionalni korpus, što je greh koji se ne prašta. Zato, ma koliko bili etički niski i bezizgledni u pogledu krajnjeg cilja kome teže, za udarce koje se spremaju da zadaju svojim non pejperom mora se biti što spremniji. Politički, privredno, diplomatski i moralno, a pre svega saborno.

Taktike Srbima mogu i nužno moraju biti različite, ali strategija samo jedna. Nadajmo se da, sred svih pogubnih podela i raskola, svest o tome ipak sazreva.

Izvor: sveosrpskoj.com