• Насловна
• Топ 0

Чанак и негирање српске баштине на КиМ: Политички аутошовинизам у функцији културне деконструкције

2 месеца ‎ ИН4С

Ненад Чанак

У времену кад се национални интереси Србије суочавају са жестоким нападима, и споља и изнутра, појаве попут Ненада Чанка више нису пука политичка ексцентрика — оне постају симбол дубљег, опаснијег процеса: директне сарадње са антисрпским наративима и подривање националне историјске свести.

Чанак — рецидив политичког аутошовинизма

Ненад Чанак, некада маргинални војвођански политичар, данас је политички пензионер чија је јавна улога сведена на повремене иступе у регионалним медијима — али са увек истом матрицом: Србија је „фашистичка“, манастири на КиМ нису српски, а српско културно наслеђе представља мит, нечију „узурпацију“. Ово, међутим, више није питање политичког става, већ опасне колаборације са пројектом историјског брисања српског идентитета са Косова и Метохије.

Гостујући на албанској телевизији „Коха“, Чанак, у друштву Ветона Суроија, води разговоре у којима без устезања тврди да „на Косову нема ниједног српског манастира“ и да су то „православни објекти, а не српски“. Шта је уопште циљ оваквог наступа? Подсећамо — Српска православна црква је вековима присутна на том простору, а највећи број манастира, попут Високих Дечана, Грачанице или Пећке патријаршије, подигнути су од стране српских владара, у време када је албанска национална идеја чак ни у зачетку није постојала.

Ко служи чијим интересима?

Чанкова реторика није случајна нити лично уверење — она представља улогу корисног идиота у једној широј, добро координисаној кампањи која долази из Приштине. Та кампања има јасан циљ: историјским ревизионизмом легитимисати „косовску државност“ кроз присвајање српске културне баштине и њену трансформацију у наводно „косовску“ или „албанску“. То је већ виђено у наративима попут тврдњи да су Немањићи били „албанског порекла“, да је Милош Обилић био Албанац или да је црква Богородице Љевишке у Призрену католички храм.

У том смислу, Чанкови наступи служе као „унутрашњи доказ“ да и сами Срби признају да „ништа није њихово“. Управо то Приштина користи у међународној арени. Када Курти слика манастире на Дан културне разноликости и назива их „косовским“, то није гаф, већ део стратегије — а Чанак је само њен гласноговорник у српском костиму.

Иако се Чанак можда представља као левичарски интелектуалац или борбени антинационалиста, у суштини, он игра улогу идеалног инструмента антисрпске пропаганде. Док се у Србији бори против „фашизма“, у Приштини хвали домаћине који отворено негирају постојање српског народа на Косову и Метохији. И све то — на српском језику, у српским манастирима, пред српским публикама које су у тим просторима живеле вековима.

Права је иронија да Чанак, говорећи на српском, у српским црквама, тврди да те цркве нису српске. Језик којим се служи, наслеђе које својим постојањем потврђује — он негира. И то не у научном контексту, већ у функцији политичке пропаганде.

Када лаж пређе у издају

Слобода говора не значи слободу одговорности. Јавне личности, поготово бивши државни функционери, морају бити свесни тежине својих речи. Када неко у албанским медијима каже да „Србија нема ништа на КиМ“, он тиме није само изразио мишљење — он је дао аргумент онима који физички уништавају српско културно наслеђе.

Подсећамо: у последњих 10 година уништено је преко 150 српских цркава и манастира, од чега 61 има статус културних добара. Преко 10.000 икона и литургијских предмета је покрадено и завршило на црном тржишту антиквитета. Упркос томе, Чанак за то има разумевање, а за српску омразу према његовим изјавама — осуду.

Лице антисрпске пропаганде

Ненад Чанак више није политичка занимљивост — он је постао медијски агент антисрпске идеологије. Његов наступ код Суроија није чин политичке храбрости, већ пример свесне сарадње са онима који историју прекрајају у корист нестанка српског народа са КиМ.

Не ради се више о слободи изражавања, већ о питању — да ли се овакво деловање може и сме третирати као политички став, или као културна саботажа сопственог народа?

Јер кад историју почну да вам пишу непријатељи, а ваши грађани у томе саучествују — онда није проблем само у њима. Проблем је у томе што сте дозволили да вам Чанци постану гласови „друге Србије“, док прва Србија остаје у немом чуду.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: