„Тамни вилајет је, како год да се окрене – Европска унија!“
1 min read
Мирјана Бобић Мојсиловић
Може се лако уочити да се у тој врућој и љутој досољеној и запапреној балканској чорби изгледа сервира хладна освета, неком другом. Чак и неко прилично необавештен, могао је, у тој хрпи вести комбинованих са замарајућим политичким анализама, да разазна, на крају, истину о догађајима у Македонији који су потресли Балкан, а нарочито Србију. Може се сада, недељу дана касније, сасвим лако уочити, да се у тој врућој и љутој, и досољеној, и запапреној балканској чорби можда сервира хладна освета, неком другом. Мање је сада битно чији је Заев, а ко стоји иза Груевског, јер је и врапцима на грани јасно да САД, НАТО и ЕУ на једно око жмуре на аспирације Тиране и Приштине око стварања Велике Албаније, и да некако скоро мајчински критикују Џаферија да се малкице смири, док у исто време Француска одбија да изручи Харадинаја Србији, чиме су се злочини према Србима подвели под рубрику „небитно“, а Харадинај се, уз благонаклоност својих ментора осилио па прети Београду.
У цео тај претећи водвиљ укључују се и лидери Албанаца са југа Србије, док Црна Гора поносно полаже своју независност и свијетло оружје у руке НАТО-а. Србија се, нажалост, испоставља поново као монета за поткусуривање, као идеални талон за коначну победу Новог светског поретка. Узме ли се у обзир чињеница да је Нови светски поредак своју прву велику акцију направио рушењем Југославије, и затим бомбардовањем Србије, није нелогично претпоставити да неман новог светског поретка своју одлучујућу битку бије тамо где је рат против памети, мира и слободе – и почео.
Ново премеравање света, дакле, почело је цепањем Југославије, а данас видимо како пси рата из Вашингтона најављују ново прекрајање граница на Балкану, и како се сада чак и отворено предлаже подела Босне, па у том смислу и изјаве о Великој Албанији треба читати као неку врсту увертире. Или си НАТО, ил` те нема, бато! Осим што је Србији отето Косово, македонски сценарио којим се тако много баратало у нашим медијима у последње време, показује да је креација нестабилности уз медијско спиновање, ново суперсонично оружје којим се мали народи могу покорити готово преко ноћи.
Да ствар буде боља, лобисти свеопште покорности сили и неправди, већ су се ових дана досетили да по хитном поступку траже да се укине Српско-руски хуманитарни центар у Нишу, за који се претпоставља да је у ствари руски шпијунски центар и да, с обзиром на то да је Србија окружена НАТО земљама, те да има незгодан геополитички положај, та институција штети Србији. Пошто у Србији треба да буду само шпијунске организације НАТО-а, или ЕУ или САД, јер само тако Србија може да задржи своју војну и политичку независност, о којој се онолико говори. Србија има независност, а ко друкчије каже, клевеће и лаже!
Ево, на пример, кад Харадинај прети српском премијеру, независна Србија зове Брисел захтевајући да Харадинај буде изгрђен! Коме до сада није било јасно о чему се ради на Балкану, ова мала вест доста тога објашњава. Рат против Русије, води се овде. И нажалост, Србија је опет колатерална штета. Без Косова, са могућношћу да се пројектују спонтани немири на југу Србије, са албанским злочинима који никоме осим Србији нису важни, са бројним уступцима Великом брату, са НАТО офанзивом на Исток, Србија у статусу вечитог кандидата пред вратима ЕУ, и са далеким руским загрљајем, све више изгледа као крчма на раскрсници.
И колико год нам заговорници политичког реализмапретили апокалиптичном верзијом будућности уколико се не узмемо у памет и уколико не почнемо да мантрамо „Србија се сагињати хоће“, јер Европа нема алтернативу, изгледа да се данас налазимо пред вратима Тамног вилајета. И тај Тамни вилајет је, како год да се окрене – Европска унија. Апокалипса у облику рата и евентуалних нових санкција, или апокалипса у добровољном ропству – представљају нам се као једине опције. Боље пакт него рат. Боље рат за Америку него против Америке? Боље за Трампа, него за Путина? Боље да дамо Косово, него југ Србије, а можда ускоро и Војводину? И Санџак. И Републику Српску? Ако се одрекнемо Москве, можда добијемо пола Босне, поручује нам Трампов зет.Тамни облаци поново над овом малом, јадном, шајкачом неба. Да ли је могуће да више нико, па ни Москва сузама не верује?
За Искру: Мирјана Бобић-Мојсиловић
https://www.youtube.com/watch?v=YFxcUyeSHpM
„….Не постоји „изгубљено“ време, као што не постоји „добијено“ време – постоје само безуспешни покушаји да се изиђе из историје и да се завети предака препусте пијанству тренутних заборава. Тако је и већина Срба помислила да ако утоне у самозаборав да ће и сви други заборавити на њих па ће их коначно „пустити да живе у миру“. Авај, у историји, зато што је она континуитет, ако нека нација и покуша да заборави свој идентитет, друге нације ће је кад-тад подсетити. Због тога је сасвим погрешно оптуживати Југославију за самозаборав – она је била само један правни оквир као и Османлијска или Аустро-угарска империја. Управо супротно – да није било потискивања заветне свести она би била изузетна прилика да се историјско искуство употпуни. Српска нација, која је некада живела просторно расута по разним државама и у три издишуће цивилизације, а сада већ истовремено и у четвртој (модерној) која је била у настанку, добила је Југославијом прилику да се спреми за изазове кобног двадесетог века. Само је требало схватити да је прокламована Југославија заправо била синоним и припрема за једну једину опасност – револуцију као антиисторијски чин и рушење континуитета нације као духовне заједнице. Прилика је пропуштена, али је неумитност историје приредила милионима Срба живот људи 25. часа…“
……“ Оно што би се у историјској резултанти могло описати подразумева тежњу да се све што је српско сведе на србијанско, да би све што није србијанско – као Његош, Петар Лубарда, Андрић, Селимовић – временом престало да буде српско…..“, из беседе Мира Ломпара.
https://www.youtube.com/watch?v=OZ7zjKmfmRE
Бог ће помоћи, ако буде имао коме, говорио је блаженопочивши патријарх Павле.
https://www.youtube.com/watch?v=uYM7qyeHP9I
https://www.youtube.com/watch?v=a2FDN8UVZ28
амбасадор Србије у Србији, …. не требају наводници
https://www.youtube.com/watch?v=FRrxYVXI3EI
…“у тој врућој и љутој досољеној и запапреној балканској чорби…“, … па да се насмејемо, ваља се
…“Муји пише мајка:
Драги сине,
Пишем ти да видиш да сам ти писала. Ако добијеш ово писмо, знаћи да ти је стигло писмо, ако ти не стигне, јави ми да ти поново пошаљем.
Пишем ти споро, јер знам да ти ћиташ полако.
Неки дан твој бабо је проћито у новинама да се већина несрећа дешава у околини километра од властите куће, па смо одлућили да се одселимо мало даље… никад се не зна шта се може десит.
Вријеме у овом поднебљу је предивно: киша је падала само два пут у недјељи… први пут је трајала три, а други пут четири дана.
Добила сам твоје писмо гдје тражиш да ти пошаљем твоју јакну. Поштар нам је рекaо, ако пошаљемо јакну са дугмадима, биће превише тежак пакет, па сам се ја сјетила да откинем дугмади, да олакшам јакну. Дугмад сам ставила у ђепове јакне.
Бабо ти је добијо сјајан пос’о, има преко 500 људи под њим. Ради на гробљу.
Твоја сестра Фата се породила. Још се не зна пол бебе, па ти не знам рећ да л’ си посто даиђа ил’ амиђа. А кад су Фату питали ако буде беба дјевојћица, како ће ју зват, замисли она реће да ће ју по мени зват. Не знам сине… али биће ми ћудно зват унуку мама.
Умро ти је амиђа. Утон’о у комшинској каци ракије. Неколико је људи покушало га спаст. Он је се, Алаха-ми, боријо и боријо и одбијо је све те људе од себе. Три дана је он горијо и тешко су угасили ватру кад су га спаљивали.
Брат ти је твој закљућ’о кљућеве аута у ауту. Еххх, што смо се намућили нас ћетверо, ћекајући га. Он је иш’о тражит нове кљућеве из фабрике, три сата су прошла, док је он нас откљућо из аута.
Еј, сине, сине… што смо те пожелили. Пиши нам ћешће… а и пошаљи нам коју слику твоје нове цуре. Јој, што је твој бабо био сретан кад си нам задњи пут пис’о да си ухватио Хепатитис. Јел’ она болан Гркиња? Ниси нам то у писму објаснијо.
‘Ајде, сине, па ћујемо се. Не могу ти написат нашу нову адресу, јер прошли станари су однијели бројеве куће, да не би требали мијењати адресу, кад се одселе.
Ово писмо ти шаљем са твојим даиџом Јусом. Ех, заборавила сам да те замолим да га са станице покупиш.
Ако видиш Елму, поздрави ју од мене. Ако ју не видиш, немој јој ништа говорит.
Воли те твоја мајка.
П. С. Мислила сам ти послат 100 еура, али сам већ затворила коверат…“
+ЦРНИ ПАС, из Сеоба Стефана Штиљановића, Микица Илић
Узмичући у непрекидној борби пред агарјанском силом, велики деспот Стефан Штиљановић од Паштровића, ходећи Херцеговином, Босном, Хрватском и Славонијом, пободе на ушћу Студве у Босут крвави барјак цара Уроша и сазида град Моровић 1498. године, у част Пресвете Богородице. У рукописном минеју моровићког храма, с краја XVII века, за месец септембар, при дну тридесет осме странице, између пожутелих листова, стоји запис „грешног инока Дамаскина Морачког“ :
„…Закле се тад деспот Стефан, спуштајући у градске темеље запис, котлић са водом и босиљком, златни путир и кашичицу, да се даље неће селити пред османлијским налетима и да ће српско име сачувати у Срему…“
Многи Агарјанин изгуби главу тих година под зидинама, не видевши сјај и славу Стефановог Моровића. Тукао се Штиљановић храбро са азијским неверницима, али како то често бива, већа му је опасност претила из сопствене куће.
Стефанова жена, лепа Мађарица, хотећи да искористи велику мужевљеву љубав, науми тајно, уз помоћ католичког жупника, да преведе Стефана у своју веру. Не могавши да отрпи сузе љубљене жене, Стефан јој допусти, после много молби, да своју цркву подигне изван градских зидина.
Мађарица већ беше превела у унијатску веру војводу градинског и још неколико сремских великаша, а кад Стефан оде у један од бојева са Турцима, отпоче зидати цркву западнога закона на Клиси, под шумом, с друге стране Босута. У службеној забелешци високог краљевског чиновника Алфреда фон Крауса, под бројем 583-1499, на шестој страници леже подаци о отпочињању радова на римокатоличком храму „у рацком граду Моровићу“, затим предрачун неимара о цени изградње и завршних радова, преглед утрошених средстава, списак прилога високог племства и клира, новац који одорбрава канцеларија Његовог Краљевског Височанства, као и друге појединости везане за изградњу цркве.
Зидајући цркву, лукава Мађарица се досети, па окрену Божји храм ка истоку, наменувши га западу, не би ли Стефана лакше на поклоњење довела и поунијатила. Најпосле, нареди мајсторима да црквена врата отворе у висини струка, да би се поклонио вери западнога закона свако ко уђе у богомољу. Многи Стефанов поданик на превару, многи из незнања, али понајвише из чисте користи, пређе у веру унијатску, не би ли се деспотици додворио.
Кад се деспот Стефан врати из војне и ујаха у град под крвавим барјаком, угледа мноштво непознатог народа како се тиска улицама Моровића. Не познаде Стефан своје слуге, сараче и поткиваче, измењених лица. Остадоше му страни дунђери и ћурчије, грнчари и перјаници са којима је до јуче један хлеб јео. Не познадоше ни они њега јер им душа беше поцрнела, па га засуше каменицама и истераше ван градских зидина.
Обузе Штиљановићево срце велика туга, а душу преплави жалосни плач за изгубљеним српским главама које је требало изнова сећи, раздвајајући веру од невере. Ходећи испод зидина измењеног града, Стефан сиђе до реке и, умивши се, погледа преко воде у чудесну грађевину под шумом. Видевши да је то црква, деспот пожели да се у њој помоли, па потера својег вранца преко дрвеног моста.
Објахавши неколико пута око храма, задиви се његовој великој красоти. Најпосле, сиђе с коња и стаде пред она врата, али не паде му у очи, као што би сваком другом, где су необично ниска, но примети одмах да су затворена и познаде по томе да то нису врата од цркве православне.
Силна љубав према лепој жени нагонила га је да уђе у цркву и потражи је међу непознатим светом који је стално пристизао и улазио унутра, али га љубав Божија научи да образ не укаља, те се окрену леђима према улазу и натрашке уђе у богомољу, не поклонивши се.
Кад га Мађарица угледа где натрашке у храм улази, окренувши леђа бискупима и кардиналима који држаху у рукама свете дарове, празно срце јој преплави велика мржња, те одмах оде војводи и жупнику у Градину, не погледавши га у очи.
Оданде удари на Стефана са поунијаћеном војском у исти мах кад и Турци са југа и истока, па се деспот са шачицом верних повуче на север, у Барању. Мађарица заседе у празном граду, на празан престо, господарећи празним поданицима, а они што душу сачуваше, назваше град: „МОРО ‘ ИЋ“ , плачући над Штиљановићевим одласком.
Напуштајући Моровић и Срем, Стефан поштеди живот војводи градинском јер му хлеб који поједе у његовој кући брањаше да га погуби, али зато баци клетву на њега и своју бившу жену. Ондашње хронике бележе чудесни догађај: многи обраћеници умреше од глади поред пуних магаза жита, јер се „семе свакоје по амбарима и ораницама у црни кам преобраћаше“.
Војвода од Градине, кад му Агарјани леђа окренуше и град освојише, сиђе у доње лагуме да њима ходи проклет до судњега дана.
Још се само понекад у звезданим ноћима може видети Стефанов црни пас како лута зидинама разрушеног града, чекајући господарев повратак.