Tako je govorio Raša Popov: Srpski narod dužan je da trostruko više ceni knjigu

Srpski narod je dužan da trostruko više ceni knjigu baš zbog tragedije koju je srpska knjiga doživela 6. i 7. aprila 1941, kazao je Raša Popov otvarajući Niški sajam knjiga prije par mjeseci. Junak djetinjstva mnogih generacija, humanista, književnik i publicista upokojio se sinoć. Ovo je prilika da se podsjetimo nekih njegovih misli.

„Komanda Luftvafe uputila je na Nacionalnu biblioteku Srbije meseršmite sa zapaljivim bombama. Susedi sa Kosančićevog venca pojurili su da gase blago skupljano pola milenijuma. Čelični lukovi na suterenima bili su nesalomivi. Knjige su gorele tinjajući. Hartija gori brzo, ali su knjige presovane, te nisu mogle da prežive. Domar nacionalne biblioteke pobegao je daleko od bombi,“ kazao je tada Raša i naglasio:

„Memorija srpskog naroda koja je sabirana više od pola milenijuma, iščezla je za 48 sati ovog ratnog užasa. Zato svaki naš čitalac i izdavač mora da kaže: ‘U svetlu te divljačke grozote, moramo biti narod koji tri puta više nego drugi narodi ceni i voli knjige!’

Naravno, kao narod koji je u jednom mahu izgubio polovinu svoga pamćenja, borbu za knjigu moramo smatrati kulturnim zadatkom kome premca ne može biti.“

Popov je Duška Radovića smatrao za svog učitelja, smatrajući ga oslobodiocem srpske djece:

„On je učitelj svih savremenih pesnika za decu koji ne pišu ukrućeno, uštogljeno, jer on je donio vedri duh u srpsku poeziju za djecu. Duško Radović je bio čovjek genije. On je ono što je za Južnu Ameriku Bolivar, veliki oslobodilac svih južnoameričkih država. On je oslobodilac srpske djece.“

Dobitnike na matematičkim olimpijadama, kojima se Srbija poslednjih godina diči smatrao je novim Dositejima:

„Oni nisu Dositeji književnosti, ali jesu carstva umnih ljudi,“ kazao je Popov u jednom intervjuu.

Na pitanje koji je njegov moto u životu Raša je šaljivo rekao:

„Trebalo bi da bude: ‘Manje brbljaj’, ali ne držim se toga. Najteže trenutke u životu doživio sam zbog toga što nisam znao da skratim jezik.“

Govoreći o svom osjećanju ponosa Popov je rekao:

„U Studenici kada sam vidio sarkofage u kojima leže Stefan Nemanja i Stefan Prvovenčani. Oduševila me je dalekosežnost srpske države i civilizacije. Bio sam pun ponosa što sam rođen na ovim prostorima.“