Шта је спорно у пјесми о Синђелићу?
1 min read
Пише: Јован Лакићевић
Пјесма о Војводи Синђелићу и данас изазива најразличитија, почесто противрјечна осјећања на овим нашим балканским просторима. Док је Срби доживљавају као својеврстан израз националних, или, тачније, патриотских осјећања, наша негдашња браћа и сусједи виде у њеном садржају баука „великосрпског хегемонизма“, против кога се, заједнички, почесто и недозвољеним средствима, боримо већ стотинак година, званично од Конгреса КПЈ у Дрездену из 1928. године!
Пјесма о Војводи Стевану са Чегра, или, тачније, њена фалсификат- допуна, послужила је као додатни мотив и изговор неонацистичком арсеналу излива огољене мржње према Србима једном броју протестаната, недавно, у Новом Пазару.
Споменуту пјесму је, иначе, одавно убио глас српске националистичке пјесме, којој није било мјеста ни у кафанама! Са њом сам се срео још у студентским данима, шесдесетих година минулог вијека, кад ми је до руку дошла књижица пјесама Жарка Петровића, које је он спремао ондашњим пјевачима народских пјесама, попут, рецимо, недавно упокојене Марине Туцаковић. Значи, то не би могла бити народна, већ ауторска пјесма. . Пошто није дуга, има само три строфе, исписујем је како сам је и запамтио:
ОЈ,ВОЈВОДО,СИНЂЕЛИЋУ!
„Ој, војводо, Синђелићу,
Српски сине од Ресаве равне,
Ти си знао Србина заклети
Како ваља за слободу мрети!
Пуче пушка, крв се лије,
А Синђелић љуту битку бије,
Бије љуту битку за слободу,
За слободу српскоме народу!
Ој, војводо, ти си пао,
Али душман још од тебе стрепи
Душманске си посјекао главе,
Зато тебе Срби радо славе!“
Не упуштајући се у естетску, или књижевну анализу ове пјесмице, мада бих и то могао да учиним с обзиром на звање професора југословенске и свјетске књижевности, поменућу само њена два озбиљна фактографска недостатка. Први је – да се у њој не помиње шта је то војвода витешки и самоубилачки учинио – пуцао кубуром у џебану, у барут, кад су Турци почели да ускачу у шанац на Чегру, кад је дигао у ваздух себе и својих триста ратника, али бар још толико Турака! И други – нигдје се не спомиње Ћеле кула, јединствена грађевина на Планети, коју су Турци сазидали од глва изгинулих Срба на шанцу Синђелића!
Прилика је да се присјетимо да је српски херој, мајор Милан Тепић, управо по угледу на Војводу, урадио нешто слично у јесен 91. у Бјеловару, када је руља нових хрватских усташа провалила у круг касарне!
И шта би у овој краткој пјесми могло бити, рецимо, шовинистичко, националистичко, или, уопште, спорно?
Једино – именица Србин и придјев „српски“, али и то је било довољно самозваним цензорима, или мојим колегама из „агитпропа“, да забране пјевање споменутих стихова на јавним мјестима прије шест, или седам деценија! Нешто о томе рећи ћу на крају.
Оно што наизглед може бити спорно, јесу „стихови“, пришљамчени оригиналу пјесме:
„Рукавице беле, Туркиње се клеле, Рукавице жуте, Српкиње се љуте, Туркиња се пред џамијом клела, Да је само Србина вољела.“
Морам признати да ништа бесмисленије, у форми стихов, није се могло наћи на једном мјесту, односно у једној строфи! А УПРАВО ОВИ „СТИХОВИ“ МОГЛИ СУ СЕ ЧУТИ ОД АНОНИМНОГ ПЈЕВАЧА НА ПРОСЛАВИ ДОЛАСКА АУТОПУТА ДО Пожеге!њих, наравно нема у оригиналу пјесме коју су прије неколико деценија снимили Радиша Урошевић, или Саша Петровић. Али их има на Интернету!
Није ми, како се каже, било тешко (а, заправо, баш јесте!) да на Интернету потражим имбецилне стихове, смјештене у овој глупој комбинацији. Рукавице „беле“ и „жуте“ нашао сам у једној пристојној пјесми коју је снимио извјесни дует Стефановић прије 50 година. Али, тамо се не спомињу ни Српкиње, ни Туркиње, већ само „девојке“. Два преостала стиха нашао сам код „Гоци“ бенда. Рекао сам већ шта мислим о овој бесмисленој комбинацији, коју су неки Бошњаци могли схватити као увреду. Уосталом, могли смо чути и оне двије дјевојке из Пазара, али и реакцију тзв блокадера! Какав повод, таква, и још гора, реакција, допуњена бестијалним псовкама на адресу српских мајки и Господа Исуса Христа…
Иначе, и сам сам први пут запјевао ову патриотску пјесмицу од три строфе на Теолошком факултету у Београду, приликом дочека Српске нове године, шесдесет и неке, кад нам је домаћин био Ристо Ћиров Радовић, предсједник Савеза студената поменутог факултета, касније Митрополит Амфилохије. Тада ми је било познато да се стихови, у којима се помиње Војвода Синђелић, не смију пјевати јавно ни у кафанама. А пјевала се, упркос чудној забрани са неименоване адресе, у многим другим приликама, као нека врста протестне пјесме, упућене минулом комунистичком режиму!
Када сам, након двије деценије, послије неког савјетовања на Дивчибарама прошетао у предвечерје овом заиста див ном површи, свратио у једну од неколико кафана из које је допирала музика, и наручио, мимо обичаја, баш пјесму о Војводи Синђелићу. Било је то, по прилици, пет-шест година како нас је, као неутјешну сирочад, оставио аустроугарски каплар, а југословенски Маршал (ако се уопште може говорити о истој личности, пошто је увелико познато да су постојале дви-три особе под истим именом). Ми смо и тада, изгледа, у данима и годинама жалости. Пришао ми је шеф оркестра и уз пристојно извињење ми, полугласно саопштио: „Не би било згодно, друже, може наићи патрола Милиције!“ Рекао сам му да ћу их позвати да нам се придруже. А ако им нешто не буде право, слободно свалите кривицу на мене реците да сам вас на тај неприлични чин, натјерао. Мислио сам, притом, на тзв високу функцију у врху Србије, коју сам тих дана обављао. Наравно да су се опустили, засвирали и запјевали, заједно самном, оне три строфе, које сам на почетку споменуо. О оној ступидној, четвртој, тада није могло бити ни говора. Не бих је препоручио ни мање познатим, кафанским пјевачима…
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Nijesam cuo da je ikad iko pitao zasto je ta pjesma zabranjena a kamo li da je neko protestvovao zbog toga.Reklo bi se;bilo i proslo pa,sta sad.Ali nije proslo;taj narativ o opravdanosti zabrane te pjesme se kod muslimana,danasnjih Bosnjaka, zadrzao i do danas.Bio sam,ne malo iznenadjen i zatecen kad mi, jedan musliman iz Hercegovine u jednom prijateljskom razgovoru, sasvim ozbiljno i samouvjereno navede pjesmu o Sindjelicu kao primjer podsticanja nacionalne netrpeljivosti.Nacin na koji je to rekao,ravnodusno,smireno i bez namjere da me provociran ili vrijedja,nije ostavljao sumnju da se radi o narativu koji vlada medju Bosnjacima.On se trznuo i otrijeznio tek kad sam ja reagovao malo povisenijim tonom;o cemu pricas covjece,Sindjelic i patriotizam su kod srba sinonimi ,tebi je normalno da je Sindjelic zabranjen a ti ces slobodno da pjevas;sablju roditelja tvoga,bega Isajbega,ito jos,kako je mnogo pocinila jada oko Beograda i muke oko Banjaluke(ta pjesma nije nikad bila zabranjena).Ovdje nije ni bitno sta sam ja rekao,nego to,ni na cemu formirano,kolektivno ubjedjenje da je zabrana te pjesame opravdana i da je i danas,za njih,pjevanje o Sindjelicu podsticanje nacionalne netrpeljivosti.
Oj Vojvodo ti si pao ali Turčin još od tebe strepi Turcima si posekao Glave zato tebe Srbi rado slave.
Pa?
Turci su u Srbiji bili ne samo okuoatori nego i mučiteljii i dželati. Turci su Srpkunhama otimali decu iz naručja i od njih pravili okrutne i krvožedne janjičare koje su slalu da ubijaju narod i porodice iz kojih su potekli.
Vojvida Stevan Sinđelić borio se za oslobađanje svog naroda od Turaka i to niti je stamota niti Srbi treba da iz svoje herojske ustorije izbace vijvodu Sinđeluća.
Stihovi koje ste naveli ne mogu biti sporni, posebno ako se zna da su ti Turci odsecali glave mrtvom vojvidi Sinđeliću i njegivim sabircina, skidali sa njihovih glava kožu, vadili oči, jezik i druge mekane delove, a lobanje ugradili u Ćeke kulu.
Pa zar to nije odraz straha turskih osvajača od mrtvig srpskog vojvode?
A istina k’o istina be može svima da bude draga i prihvatljivs.