Svi u jednom

Piše: Mišo Vujović

Srpska post Miloševićeva politička scena liči na pozorište senki u kome je svaka figura ostavi trag, ali nijedna nije zadržala svetlo duže od aplauza publike – koja je, po pravilu, ili plaćena ili podeljena. Svako ima svojih pet minuta, ali niko svoju večnost.

Koštunica — državnik po formi, u suštini umorni profesor u iznošenom odelu. Konzervativni nacionalista stare škole, vernik u Ustav, ali ne i u stvarnost. Više je imao straha od sveta nego ljubavi prema Srbiji. Bio je tvrd, ali neodlučan. Često neobavešten, a i kada je znao – pravio se nevešt.

Zoran Đinđić — snalažljivi filozof koji je u interesu praktičnog eliminisao etično u zemlji koja više veruje u Pinki nego patrijarhu.

Evropejac među evroskepticima, vladar realne vizije, ali male podrške. Video je Srbiju u Briselu, sebe na tronu, ali nije video metak koji je danima lutao. Njegova ideja da se Kosovo rešava dijalogom — remetila je “regionalni mir”, što će reći — mir bez Srbije. Streljan je na kućnom pragu u direktnom prenosu opunomoćenog CNN-a. Tada B92.

Boris Tadić — večiti pripravnik, student demostrator u skupom odelu. Tadić je bio prvi glasnogovornik i dubler predsednika Srbije u novijoj istoriji.

U potrazi za umerenošću, napustio je levicu, i izgubio se na putu ka narodu gde takođe nikada nije stigao. Ni on do naroda ni narod do njega. Upamćen je više kao foto-model nego kao državnik, više po kameri nego po karakteru. Iza njega je ostao započeti Briselski sporazum i puno udomljenih kadrova u danas vladajuću stranku koju je formirao njegov svemoćni šef kabineta.

Tomislav Nikolić — na presto stupio kao vuk u jagnjećem odelu, završio kao ovan bez runa. Ali ne na ražnju. Promenio frizuru, ali ne i navike, a brzo se navukao. Ista tradicionalistička tvrdokornost, samo sa long-drink čašom umesto kokarde. Kada je konačno dobio vlast, shvatio je da to nije najteža stvar u njegovom životu — diagonalno čitanje je mnogo teže komleksnije, naravno puno lakše od čitanja bližnjih. Ali istorija će mu to oprostiti.

I onda — Vučić. Politički supermen, reciklirani politički proizvod, sa DNK svih prethodnih. Od Šešelja je uzeo grmljavinu, od Đinđića tempo, od Tadića medijsku masku, od Koštunice skelet, od Tome otpornost. Nije došao da bude deo sistema — nego da sam postane sistem. Dok su se drugi uklapali u Srbiju, on je Srbiju uklopio u sebe. Nije pitao šta Srbija može njemu, već šta on može sebi preko Srbije.

Zato se svaki njegov potez prati kao glas iz orakula. Jedni čekaju grešku — drugi katastrofu. Ali svi su napeti kao da igra Đoković.

Region ga posmatra kao vremensku bombu — ili će eksplodirati, ili će im baciti senku. Protesti u Beogradu?

Udarna vest. Svuda.

Studenti, parole, po neki paljen kontejner. Dok Srbija vri, komšiluk ćuti. Dok se u Beogradu talasa, u Sarajevu se pije kafa. A kada Srbija zaćuti — počnu da se znoje.

I sada nova drama: Florida, bekstvo, Rusija? Avion u magli, kofer u senci. Da li je otišao ili samo pravi uvod u novi čin?

Mediji Zapada kao hijene oko vesti: „autokrata“, „mračni balkanski igrač“, „protesti mladih“. U Srbiji — studenatai naslovna strana. U Francuskoj — zapaljen parlament, na dnu stupca treće strane.

U Ukrajini — demonstranti su heroji. U Srbiji — agenti stranog uticaja. U Izraelu — odbrana. U Srbiji — agresija. U Prištini — hapšenje Srba je vladavina prava. U Beogradu — hapšenje stranih emisara je kraj demokratije.

Svet igra igru s dvostrukim pravilima, a Srbija se još nada fer-pleju. Ali ona ima jednu neprijatnu naviku: ne pada kad joj narede. Ponekad klekne — ali ustane. I uvek sa istom greškom: veruje da se može biti ravnopravan u svetu koji ne priznaje ravne.

I zato, gde god bio — u avionu za Moskvu, na splavu u Dubaiju ili u bunkeru medijske tišine — onaj koga jedni zovu autokratom, drugi vide kao projekciju Srbije koju bi najradije sklonili sa mape Evrope. Ali ne one Evrope iz 1939, kakva je sada već Evrope generala de Gola, Konrada Adenaurea, Miterana, Margaret Tačer, Vilija Branta, Sandra Pertinija..