Сви наши слојеви: Поријекло и преци
1 min read
Дарко Ђого
Пише: Отац Дарко Ристов Ђого
Сваки народ представља слојевиту појаву у чијој се самосвијести различити историјски слојеви преплићу, дозивају, али понекад и сукобљавају и не споразумијевају. Срби ту не представљају изузетак, али је стање у нашој националној свијести још више раслабљено захваљујући систематском раду на дезинтеграцији. Кроз нашу историју појављивале су се и окоштавале, некада спонтано и интуитивно, а некада систематски и споља индуковано, силе интеграције и дезинтеграције, сабирања и расапа. И мада су по правилу оне сабиратељне биле интуитивне, урођене, добронамјерне; једном ријечју наше, а оне разбијачке силе су долазиле од туђина, из његовог плана и намјере, Бог у историји је почесто знао да катастрофу преметне у сјеме будуће обнове, а златно доба и испуњење сна да осјенчи крвавим буђењем из тог сна.
Историја и бивствовање два су имена за пут ка Смислу јер за човјека исто је бити и казивати о постојању – он постојећи и причајући тражи своме сврху. То се најбоље види када се постави питање о ономе што се некад звало „начало“: савремени српски језик је раздвојио „начело“ и „почетак“, али и ми знамо да се у питању „откуда“ и „откада Србија?“ истовремено сусрећу временска и егзистенцијална значења одговора. Како је за хришћанско себепоимање у питању о почетку дато и питање о сврси, тј. крају, онда је јасно да се на питање „зашто српски народ а не радије ништа?“ може одговорити не само археолошким мишљењем већ нераскидивом преплетеношћу почетка и краја, начела и сврхе.
Западноевропске бољке
Отуда, можда и толико својеврсне узбуђености, понекад праве раздражљивости када се покрене питање о „началу“ српског бивствовања. Када очекиваном жару човјека и народа који се пита о свом рођењу и сврси у свијету додамо располућеност на „чињеничну“ и „критичку“ историографију и постмодерни калеидоскоп разних аутохтонизама, није чудо да се и само питање о почетку нашег постојања не може поставити, а да не изазове опречна осјећања и мишљења. Званична историографија, нарочито након друге половине XIX в,, боловала је од свих бољки које је њено западноевропско поријекло носило са собом – од идејних парадигми зависних од идеологија преко понекад исувише редукционистичког погледа на човјека уз идолатрију чињеница (под којима су се подразумијевале углавном чињенице материјалне културе). Она зато понекад није узимала у обзир духовна кретања, па ни несумњиве континуитете и древности, тражећи потврде у камену и на пергаменту за читав један регистар стварности који се није могао или успио забиљежити. То, опет, не значи да чак ни са свим својим ограничењима, није израсла једна заслужна и величанствена историографија унутар које се и данас дозивају и боре све наше истине и заблуде.
Као противтежа њој појавио се читав калеидоскоп модерних и нарочито постмодерних алтернативних историографија и аутохтонизама, који су, у жељи да опонирају „званичном наративу“, развили све могуће и немогуће методе, претпоставке, замисли и фантазије, и сами најчешће више сложни око онога коме опонирају него око онога што тврде. Више као интуитивно осјећање да није све речено и да има још много шта да се каже, наши аутохтонизми лутају митологемама, не робујући чињеницама, а најчешће не држећи до њих уопште. У том простору између чекића и наковња тек понекад заискри историографија која се не исцрпљује у попису и опису већ и потврђује и расвјетљава (попут М. Екмечића или Р. Самарџића, данас већ и М. Ковића), или историософија која у историји види поље Завјета, литургије, теофаније и човјекове божанске упућености (А. Радовић, А. Јевтић, Ж. Видовић). Презасићени себељубивошћу хладног ума историје и самодовољношћу узрујане маште аутохтонизма пропустили смо да увидимо епохалне књиге једног Миодрага Ломе или Ђорђа Јанковића које су надишле наметнуте наочаре. Отуда се и даље крећемо унутар оштре амбивалентности историје која нас смјешта у прекиде и измаштаних континуитета – за виђење наставка у прекиду и Цјелине у дијеловима потребна је једна другачија перспектива.
Стара вера у нама
Слично ствари стоје и када се дође до питања о удјелу „старе вјере“ у нашем данашњем бићу. Изван сваке сумње стоји очигледно: српско постојање темељно је одредила хришћанска, православна, светосавска философија живота без које Срби не би ни били народ, нити завјетни народ. Но подједнако је очигледно и да се у нашем бићу и данас јављају – на добро и на зло – предачки гласови оног ранијег метафизичког и религијског седимента. Како се односе „пагански предак“ и хришћанин у нама? Опет: парадигми у нашој културни није мањкало – што није ни чудо – однос хеленске културе и хришћанства већ двије хиљаде година немогуће је једнозначно описати само у једном кључу – он није био само ни конфликт, нити симфонија, а велики Оци Цркве (Јустин, Василије Велики, Златоуст) су га најрадније гледали кроз призму селективног прихватања оног племенитог. Савремени неопаганизам најчешће је израз реактивног одбацивања онога што се у хришћанској стварности види као недостојно, а публицитет „старој вјери“ давали су, у ангажованом кључу, и комунистички пропагандисти не зарад ње саме већ на трагу борбе са хришћанством. Понекад би, с друге стране, неовизантијски СКОЈ осудио „српске бадњаке“ и остале „паганске заоставштине“ јер их није налазио у својим типицима – као да се живот и код самих Хелена, у свакој великој култури које се христијанизовала, није преламао и претапао седиментно, калемећи се и настављајући, чак и када се исправљало, мијењало и борило.
Покрштавање Срба је трајало дуго јер је један народ немогуће до краја крстити – осим уколико под тиме не подразумијевамо административни извјештај о броју крштених душа. Можда никада до краја христијанизован, Србин је старе приче и симболе претакао у нову вјеру, слутећи да је оно старо некако тражило ово ново, видећи у овом новом наставак оног вјечног и важног што је имао у староме. Вјероватно да не постоје јача илустрација сплетености старог и новог од чињенице да су Срби сачували читав низ ритуала и светковина из времена непамтљивих давши им хришћански карактер и значење.
