Свети Владика Николај – мјерило нашег живота

Пише: Отац Дарко Ристов Ђого

На првом путовању кроз Црну Гора кога се заиста детаљно сјећам и уједно нашем посљедњем спокојном заједничком прохођењу тим крајем наше Отаџбине, покојни отац је купио двије књиге које се и данас чувају као својеврсне светиње у нашој породици. У пивском манастиру купили смо једно штампарски неугледно издање „Вере светих“ Владике Николаја: корице су биле у лошој црној пластификацији на којој су се блиједо утиснута сребрнкаста слова и илустрација Вазнесења Господњег сасвим губили. Папир је био лош, новински, и по свим избјегличким смјештајима по којима смо вукли наше књиге упијао је понешто влаге и животне сјете. Али унутрашњост нас је опчинила сасвим. Друга књига купљена те 1991.године била је један примјерак синодског црвено кориченог Новог Завјета из тада скромне острошке продавнице-канцеларије. Тако смо оставили по страни онај Вуков Нови Завјет који је прабака Иконија поклонила мајци, такође донешен са Острога, коју деценију раније. Обје ове књиге носе очев потпис, биљешке и ознаке мјеста гдје су купљене. Пратиле су нас кроз све трагедије и радости којих није било мало. А када их је већ морало бити, онда су уз нас бар били Спас Христос и Владика Николај. Азбуку вјере светих срицали смо читајући Јеванђеље и Николаја, паралелно.

Послије ме је Владика Николај пратио на сваком кораку узрастања, као и многу српску дјецу оног времена. Његови текстови су излазили у „Православном мисионару“ – ако и нисмо разумијевали оне узвишеније богословске природе, у наше памћење би се урезали примјери и слике (и сада се као свештеник опоменем почетка једне његове приповијести под називом „Не звечи него лечи“ која би почињала сценом у којој свештенику на исповест долази „баба-тровачица“). Његова пјесме је богомољачки покрет у то доба већ пјевао као најчешћи причастен. Иако су данас ти Николајеви причастени истиснути и заборављени, замјењени „литургијски исправним“ псалмопојањем, када год се и сам као свештеник нађем за пјевницом из мене ће се најприје отети „Небеска Србија, Србија је рајска…“ Није то потреба за „србовањем у Цркви“ већ нешто дубоко и свијетло, трагично и радосно, нешто дјетиње запамћено и мјеродавно за читав живот. Онај тренутак у коме нас пјесма узведе у пространства гдје су „дечица мала што су за свог Христа радо пострадала“. Сусретао сам у мом животу толико неразумијевања према тој Небеској Србији, књиге написане на лажним премисама, пропаганду и шкргут зуба бивших наших сународника на саму помисао да у Царству Божијем остаје спомен Видовдана и Косовског Завјета, непоколебљиве вјере живљене и пред пријетњом смрћу. Али тај појани Николај, светитељ који је тачно осјећао свој народ, наше крсно-васкрсно билò – он је мјера свачијег, не само нашег хришћанства и Православља.

Свети Владика ме је пратио гдје год да сам ходио. У Кијево-печерској лаври, у њихова вунена времена, када се спремало зло и јад који данас прогони Цркву, питали би нас браћа по Христу и словенству: „шта мислите о Владици Николају?“ Била је то и остала својеврсна лозинка: знали су да га воле само наши, отрежњени од прелести западног бљештавила. Но исто питање би ми постављали и православни Американци и Холанђани, браћа Хелени који се и даље не дају диктату окупационе силе која им држи и земљу и Цркву.