На данашњи дан, прије тачно девет година, свијет је са невјерицом гледао како је један од стубова Европске уније — Велика Британија — одлучио да напусти тај вјештачки пројекат. У раним јутарњим часовима 24. јуна 2016. године објављено је да су грађани Уједињеног Краљевства већином одлучили да кажу “доста” диктатури из Брисела.
Оно што су ЕУ званичници тада покушали да умање и релативизују, временом се показало као почетак системског урушавања пројекта који никада није био заснован на вољи народа, већ на интересима наднационалних елита.
Економија: ЕУ без Британије је осакаћена
Излазак Велике Британије представљао је економски ударац од којег се ЕУ није опоравила. Економска тежина коју је Лондон носио у буџету Уније била је огромна, а изгубљена је практично преко ноћи. Финансијске институције ЕУ покушале су да замаскирају губитак новцем из фондова и субвенцијама, али је реалност стигла на наплату.
Након тога слиједио је ковид, па санкције Русији, па енергетска криза — и ЕУ се затекла потпуно неспремна. Инфлација је појела куповну моћ грађана, а мала и средња предузећа затварају се у рекордним бројевима. Државе попут Италије, Шпаније и Грчке улазе у нове циклусе дужничких криза, док се Њемачка гуши у сопственим “зеленим” експериментима.
Енергетика: Самоубиство из принципа
Једна од највећих грешака Европске уније била је прекид сарадње с Русијом на пољу енергената. Под изговором солидарности с Украјином, ЕУ је одбила руске енергенте који су деценијама напајали њену индустрију. Резултат? Струја и гас су постали луксуз за просјечног грађанина, а индустријска производња је у константном паду.
Британија, која више није у ЕУ, показала је флексибилност, тргујући тамо гдје јој је у интересу, не обазирући се на директиве Брисела. Док Њемачка увози гас из Катара по вишеструко већој цијени, Британија има простор да води прагматичну политику.
Миграције: ЕУ као отворена врата без контроле
Још прије Брегзита, мигрантска криза из 2015. разоткрила је неспособност ЕУ да контролише сопствене границе. Британија је схватила да не жели да носи терет масовне миграције која долази из културолошки неспојивих подручја. Данас, девет година касније, велики европски градови попут Париза, Брисела и Стокхолма постали су жаришта насиља, културне фрагментације и социјалних напетости.
Унутар ЕУ више не постоји консензус шта значи “европски идентитет”, јер је исти урушен у име мултикултурализма. Истовремено, земље Источне Европе се подвргавају уцјенама из Брисела јер одбијају да прихвате мигрантске квоте.
Културна и морална деструкција: Диктат мањине над већином
Један од најопаснијих трендова у пост-Брегзит ЕУ јесте агресивна културна агенда која се намеће народима: увођење родне идеологије, брисање традиционалних вриједности, наметање ЛГБТ пропаганде чак и у основне школе. Све то се представља као “прогрес”, док се историја, религија и породица системски потискују.
Оно што је некад била Европа — колевка хришћанске цивилизације и културне разноликости — данас је административни механизам без душе, без духа и без идентитета.
Црна Гора и Балкан: Слуге пројекта који пропада
Док се ЕУ бори с унутрашњим кризама, нама на Балкану се и даље сервирају обећања о “европској перспективи”. Заузврат, тражи се да признамо Косово*, укинемо ћирилицу, легализујемо истополне бракове и прихватимо санкције Русији — све то док гледамо како ЕУ тоне у економску и моралну пропаст.
Црна Гора је сведена на привјесак ЕУ бирократије. Народ је осиромашен, млади одлазе, а политичари служе као локални дистрибутери туђе воље.
Брегзит као историјска прекретница
Британија је 24. јуна 2016. само убрзала оно што је било неизбјежно — пропаст једне утопијске идеје зване Европска унија. Док су њени грађани добили назад контролу над својим законима, границама и економијом, ЕУ је наставила да пропада под теретом сопствене лажи.
Девет година касније, ЕУ више није симбол напретка, већ бирократска тамница народа. И можда је крајње вријеме да и ми поставимо питање: зашто јуримо воз који иде у амбис?
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
