Пише: Слободан Милић
“Боже, какво је ово време у којем живимо”, кликће Андреј Тарковски, славни режисер у Дневнику од 9. септембра 1970. године.
Данас, после скоро пола века из Париза кликће и протестује филозоф Станко Церовић.
Немам намеру да их упоређујем, већ да укажем како су свесни мислиоци били забринути свој за садашњи тренутак. Да се у којем случају Тарковски може повратити и обрести данас поново у Паризу, да види накараде од данашњег стања у Франсцуској, односно, да види увенулу цивилизацију, вероватно не би могао да проговори од јада који би га загрцнуо.
Крах је цивилизације по свој ширини и дубини. Дух, Душу, Морал однијела је нека невидљива осека и земљом хода празан човек. Зјапе огромне пукотине неког новог Пакла у који сваког трена треба може да заврши бездушна садашњост.
До овог свега довела је лажна владавнина демократије западног капитализма, посебно америчког. Западни свет је почео да се сваљује од убиства Кенедија. После њега ступају на сцену тзв. предсједници који су углавном били сви ратни злочинци по њиховим мерилима за друге стране пресједнике и народе. У ту не треба да се лажемо!
Једино је онај врх истине од Старе Грчке и Рима све до наших дана ка којем је тежио и уз који се пео Морал. Данашњи Морал је посустао и срозао се опет у подножје врха. Да ли ће и када почети као Сизиф, видјећемо.
Данас је мало књижевника, мислилаца и филозофа који покушавају да се уздигну уз помоћ сопственог мисаоног уздаха односно Морала, и проговоре о страдању и спасу човековом. И целе цивилизације.
Питање је веома тешко а снаге су мале: како пробудити и натерати човека да се освести, да постане свестан да је он главни узрок и покретач свега у садашњем тренутку.
Многи западни филозофи престали су одавно да се баве човеком. Премишљају периферне ствари постајући свесни свога односа према власти. Немамо ни полуфилозофе већ типичне построне. Нажалост!
Видимо да су и Тарковски и Церовић преокупирани управо човеком, који је потпуно изгубљен, безидејан и препуштен Страдању, које ни једна цивилизација не познаје да је било убитачније. Човек је избачен на таласе садашњег тренутка, огољен и празан и раде са њим шта хоће, ако са сламком. Управо одлика садашњег тренутка јесте бездушност. Људи су изгубили Душу, можда је боље рећи да им је отета. Да ли су тога свесни? Човек се од своје колевке бодрио и поносио Душом и њеном бесмртношћу. Храбро газио кроз векове, хитајући ка Вечности. И одједном крах путовања.
Окрени се тамо, окрени се овамо, нема Душе, нема Морала. Човек је постао безбожник. Обезбожили су га лажима и обећањима владари и филозофи. Поново се појавио Велики Инквизитор да запрети и застраши ломачама, да констатује да су сви проповедници Душе и спасења мртви. Нови не требају. Задовољно трља руке. Нема ни човека ни нове јереси који би повратили Душу и Морал.
Шта да се ради до тада? Тешко питање, на које је ђаволски тешко дати било какав одговор који би нас погурао поново ка врху истине. Двојица филозофа или књижевника су потребни и корисни. Да ли је њихова малена снага способна да преплива бездушно-неморални океан. Видјећемо.
Насупрот маленог броја истинских и душевних мислилаца, који још стоје на старим темељима филозофије, налазе се полуфилозофи и полуинтелигенти који стоје на дебелом новцу владајућо-богатих структура. Они су углавном зла деца из неморалног брака западних предводника варварства.
Изгледа, а нажалост је тако, да речи односно мисли и истине морају да замене ракетне претње. Празан човјек колико год био празан боји се за свој бедан живот. И ако би му жртва била спасоносна. За милионе живота које су они уништили није их брига. Такође мислици и филозофи и књижевници нису забринути, јер не виде ништа кроз дебеле доларске завесе.
Морам приводити крају, да ме не оптуже за филозофирање, а као што видите, нисам се ни дотакао безбожног данашњег варварства које је дебело притисло Запад а отуда и цивилизаццију. Све западне вредности одавно стењу испод тог ограча као затвореници у Гватаноаму.
“Бог је умро и остали смо без Бога”, кликтали су Хедерлин и Ниче, умоболни и ојађени, бездушјем које их је окруживало. Али, ко је њих хтео да слуша! Опет, само ретки.
На крају, ако сваки човек не пође од себе и у себи не организује побуну и изађе са протестима, с цивилизацијом је готово. Спремност на жртву, смрт, мора у мислима бити присутна као што је увек била кроз историју. Једино се тако може победити бездушност која је дебело завладала светом. Једино тако можемо победити најпримитивнији капитализам тј. нехуманизам који је уништио Душу и Морал.
Сваки човек ако победи у себе има наде да победи данашње свесветско Страдање.
Ако не, нема му је Бог упомоћ.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Knjiga – Deca Apokalipse
Autori – monasi Jovan i Andrej
Izdavač – MCP Svetigora