Sudbina sveta pod nogama inkvizitora

Piše: Slobodan Milić

„Bože, kakvo je ovo vreme u kojem živimo“, klikće Andrej Tarkovski, slavni režiser u Dnevniku od 9. septembra 1970. godine.

Danas, posle skoro pola veka iz Pariza klikće i protestuje filozof Stanko Cerović.

Nemam nameru da ih upoređujem, već da ukažem kako su svesni mislioci bili zabrinuti svoj za sadašnji trenutak. Da se u kojem slučaju Tarkovski može povratiti i obresti danas ponovo u Parizu, da vidi nakarade od današnjeg stanja u Franscuskoj, odnosno, da vidi uvenulu civilizaciju, verovatno ne bi mogao da progovori od jada koji bi ga zagrcnuo.

Krah je civilizacije po svoj širini i dubini. Duh, Dušu, Moral odnijela je neka nevidljiva oseka i zemljom hoda prazan čovek. Zjape ogromne pukotine nekog novog Pakla u koji svakog trena treba može da završi bezdušna sadašnjost.

Do ovog svega dovela je lažna vladavnina demokratije zapadnog kapitalizma, posebno američkog. Zapadni svet je počeo da se svaljuje od ubistva Kenedija. Posle njega stupaju na scenu tzv. predsjednici koji su uglavnom bili svi ratni zločinci po njihovim merilima za druge strane presjednike i narode. U tu ne treba da se lažemo!

Jedino je onaj vrh istine od Stare Grčke i Rima sve do naših dana ka kojem je težio i uz koji se peo Moral. Današnji Moral je posustao i srozao se opet u podnožje vrha. Da li će i kada početi kao Sizif, vidjećemo.

Danas je malo književnika, mislilaca i filozofa koji pokušavaju da se uzdignu uz pomoć sopstvenog misaonog uzdaha odnosno Morala, i progovore o stradanju i spasu čovekovom. I cele civilizacije.

Pitanje je veoma teško a snage su male: kako probuditi i naterati čoveka da se osvesti, da postane svestan da je on glavni uzrok i pokretač svega u sadašnjem trenutku.

Mnogi zapadni filozofi prestali su odavno da se bave čovekom. Premišljaju periferne stvari postajući svesni svoga odnosa prema vlasti. Nemamo ni polufilozofe već tipične postrone. Nažalost!

Vidimo da su i Tarkovski i Cerović preokupirani upravo čovekom, koji je potpuno izgubljen, bezidejan i prepušten Stradanju, koje ni jedna civilizacija ne poznaje da je bilo ubitačnije. Čovek je izbačen na talase sadašnjeg trenutka, ogoljen i prazan i rade sa njim šta hoće, ako sa slamkom. Upravo odlika sadašnjeg trenutka jeste bezdušnost. Ljudi su izgubili Dušu, možda je bolje reći da im je oteta. Da li su toga svesni? Čovek se od svoje kolevke bodrio i ponosio Dušom i njenom besmrtnošću. Hrabro gazio kroz vekove, hitajući ka Večnosti. I odjednom krah putovanja.

Okreni se tamo, okreni se ovamo, nema Duše, nema Morala. Čovek je postao bezbožnik. Obezbožili su ga lažima i obećanjima vladari i filozofi. Ponovo se pojavio Veliki Inkvizitor da zapreti i zastraši lomačama, da konstatuje da su svi propovednici Duše i spasenja mrtvi. Novi ne trebaju. Zadovoljno trlja ruke. Nema ni čoveka ni nove jeresi koji bi povratili Dušu i Moral.

Šta da se radi do tada? Teško pitanje, na koje je đavolski teško dati bilo kakav odgovor koji bi nas pogurao ponovo ka vrhu istine. Dvojica filozofa ili književnika su potrebni i korisni. Da li je njihova malena snaga sposobna da prepliva bezdušno-nemoralni okean. Vidjećemo.

Nasuprot malenog broja istinskih i duševnih mislilaca, koji još stoje na starim temeljima filozofije, nalaze se polufilozofi i poluinteligenti koji stoje na debelom novcu vladajućo-bogatih struktura. Oni su uglavnom zla deca iz nemoralnog braka zapadnih predvodnika varvarstva.

Izgleda, a nažalost je tako, da reči odnosno misli i istine moraju da zamene raketne pretnje. Prazan čovjek koliko god bio prazan boji se za svoj bedan život. I ako bi mu žrtva bila spasonosna. Za milione života koje su oni uništili nije ih briga. Takođe mislici i filozofi i književnici nisu zabrinuti, jer ne vide ništa kroz debele dolarske zavese.

Moram privoditi kraju, da me ne optuže za filozofiranje, a kao što vidite, nisam se ni dotakao bezbožnog današnjeg varvarstva koje je debelo pritislo Zapad a otuda i civilizacciju. Sve zapadne vrednosti odavno stenju ispod tog ograča kao zatvorenici u Gvatanoamu.

„Bog je umro i ostali smo bez Boga“, kliktali su Hederlin i Niče, umobolni i ojađeni, bezdušjem koje ih je okruživalo. Ali, ko je njih hteo da sluša! Opet, samo retki.

Na kraju, ako svaki čovek ne pođe od sebe i u sebi ne organizuje pobunu i izađe sa protestima, s civilizacijom je gotovo. Spremnost na žrtvu, smrt, mora u mislima biti prisutna kao što je uvek bila kroz istoriju. Jedino se tako može pobediti bezdušnost koja je debelo zavladala svetom. Jedino tako možemo pobediti najprimitivniji kapitalizam tj. nehumanizam koji je uništio Dušu i Moral.

Svaki čovek ako pobedi u sebe ima nade da pobedi današnje svesvetsko Stradanje.

Ako ne, nema mu je Bog upomoć.