Студеница Хвостанска поново међ’ Србима (2)

Пише: Бошко Козарски

„Узмите шаку свежег пепела или било чега што је прошло и видећете да је то још увек ватра или да то може бити.“

У овим речима Бранка Миљковића неспретно се крије, јер и жели да је видимо, чиста и сјајна истина коју ми православни исповедамо, да нема Васкрсења без смрти и да пепео светиње изнад Врела у Метохији јесте само плодно тле на коме ће нићи сјајнија епископија.

Иако је Студеница Хвостанска наизглед ишчезла из материјалног света, а чинило се и из свести нас Срба, она се ево већ десетак дана оглашава звонима која се јаче чују од Родоповог, пронађеног на развалинама светиње.

Огласила се кроз бомбастичне наслове, тв кајроне, твитове, фб статусе и све ововековне видове гласника. Оглашава се и кроз поезију, али за њу у масмедијима више места нема, па ми је преостало само да злоупотребим своју колумну и у виду сведочнства, оставим запис, поетско сведочанство о трајању светиње:

Опустела оста након сеобе
Без речи Истине иза олтара
Немоћна док је у прах дробе
Док је туђин руши и разара

Метохију целу рањена гледа
Испраћајући тихо дане славе
Док јој Арбнас пун ђавољег једа
Са зидова гули светитељске главе

И разносе камење начетог олтара
Куполу руше, а крсте ломе
Са земљом је сравнише! О, кошмара!
Да завапи нема ни снаге, ни коме…

Векови ћуте, док она чека
Да јој се врате и да запоје
Светосавци новога века
Што се немог заборава боје

И поче пој!

Небо се спусти на брдо крај Врела
Мокра планина у рај се обрати
Одзвања песма заветна, весела
Србин се својој светињи врати!

Зарежаше звери на божије дело
Као што чине од самога постанка
Гле чуда како срушено постаје цело
Васкрсе песмом Студеница Хвостанска!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: