О. Дарко Ристов Ђого: Имате ли обавезу, браћо?

Пише: О. Дарко Ристов Ђого

Устала сва медијска машинерија монтенегринства на Митрополита Методија, све што баштини усташко-партизанску симфонију коју је добри владика ударио у главу. Устали, пјене, понављају матрице, све у илузији да и даље држе позицију моралних судија коју су сами себи додијелили а која је такође већ одавно на сметљишту историје. Пријете тужилаштвом, процесима, опирући се на то што од 1945. исти људи и њихови потомци држе полуге Црне Горе, мијењајући, по потреби, петокраку значкицама са НАТОвим ознакама али остајући онакви какви су били: бахати, увјерени да приграбљена моћ легитимише морално право, заљубљени у своје виђење правде које су успостављали пасјим гробљима а послије и Голим отоком.

Но ништа се од тога не дотиче онога који говори Истину и Правду тј онога који свједочи како јесте. Јер Христос је Истина, а још је Аристотел одредио да рећи истину значи рећи за оно што јесте да јесте а за оно што није да није.

Шта то има што рече Митрополит Методије а да није тако како рече?

Но да посвједочим да знам и зашто је то рекао. Тако нас је учио Старац уз кога смо одрасли. Једном, на сред испита, чувши да у Миљевини стоји јама побијене младе Југословенске војске у Отаџбини, прекину наш професор Амфилохије испит и одосмо да опоје побијене Крагујевчане и Краљевчане, Србе невине и голобраде.

И рече нам:
– Докле не опојемо сваку неопојану душу, неће се браћа помирити.

А тај Старац, геронда, опојао је стричеве и ђедове многих који се данас бацају (засад медијским) каменом на Владику. То што су након 1945. многи, нарочито по Старој Црној Гори заборавили да су им побијени ђедови били Срби и још официри и војници ЈВуО – то је њихов и заиста не мали проблем.

Но, браћо, да вас питамо: када се неко упокоји, сјећате ли се ко је вама долазио на саучешће и имате ли обавезу? Тим прије: ка својим ђедовима и стричевима, ка њиховом ђенералу и официрима – имате ли обавезу?

Можда немате, но ми, ето, имамо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: