Студен „Кристалне ноћи“ над Србијом

Пише: Емило Лабудовић

Над Србијом је протекла још једна ноћ пуна зебње, неизвјесности и недоумица. Јечала су звона са Пећке патријаршије и свих храмова Српске православне цркве, најављујући наду, радост и напредак, а, опет, као да је над земљом владла глува тишина у којој се човјек са човјеком не чује и не разумије. Не чује и не разумије јер се, у дану највеће хришћанске радости, земљом ваљају мржња, искључивост и насиље. Изгледа грозно и сумануто, али као да се простором једне слободарске земље, земље која је крваво платила и преплатила сваки дан своје слободе и независности, након ево скоро осам деценија поново ваљају магле зла и кружи авет фашизма.
„Нећемо се повући док не преузмемо власт“, „нећемо прекинути блокаду док не угасимо РТС“, „не дамо ректора“ (а он је њих већ пустио низ воду“, само су неке од порука које сублимирају сумрак искључивости, тврдоглавог истрајавања на уцјенама ван сваке реалности и игре „глувих телефона“ у којој једна страна уопште не жели ни да „дигне слушалицу“.
У црно – бијелој слици која се, већ ево пет мјесеци, жели наметнути Србији и свијету као једино лице стварности, унапријед су одређени, именовани и таргетирани „кривци“ и изречена им је пресуда. Пресуда која, симплификовано, гласи: „док се не угаси“! Док се не угасе РТС, Универзитет, саобраћајни и привредни токови… док се не угаси Србија. А „гасиоци“ се желе представити као спасиоци, добровољно ватрогасно друштво које се самопозвало да угаси све ватре и сва свјетла у Србији. По цијену да се, први пут у последње три деценије, онемогући пренос васкршње литургије, глас молитве васкрслом Богу. Позив на разум, на мир и дијалог, на излазак из таме која пријети да обузме и прогута све.
Можда на први поглед дјелује претјерано, али друштвена атмосфера у Србији, распиривана изнутра и досољавана споља, личи на ону уочи чувене „крсталне ноћи“ у фашистичкој Њемачкој. Једина, и то на срећу огромна, разлика је у односу снага, јер је разбијача (читај: блокадера) који би, као и те ноћи да дивљају Србијом, много, много и неупоредиво мање од „врата, прозора и излога“ српске већине, стављене у контекст „јеврејске кривице“ за све и свашта, које треба разбити и угасити. Али, ако ишта друго, и свијет и Србија су кроз историју искусили колико мало треба за много зла.
Васкрс је. Празник који би све хришћанске душе (а хришћани су, ваљда, и они у РТС и они испред) требало да испуни радошћу, љубављу, слогом и разумијевањем. Да плане ватра мира, ватра која се неће гасити, таман као што неће ни РТС. Јер, ако Бог, шта год ко о њему мислио и како год га замишљао, не васкрсне у нама, неће ни на крсту. И узалудне су све наше молитве, пост и причешћа, на нас овакве Господ (а он је Добро, Љубав и Нада) неће излити своју милост, нити ће нас призвати под своје скуте.
     Мрзне дан над Србијом, априлски али студен. Студен више у души него у прстима. Студен, јер тако опасно мирише на лудило оне „кристалне ноћи“. Ипак, остаје нада да ће, у духу васкресења, глас разума надјачати дерњаву вувузела, добоша и разуларене масе, ма колико је крстили еуфемизмом званим „студенти“!
Христос воскресе, ваистину воскресе!!! Воскресни, Србијо, на радост свих. И оних у РТС и другим „казаматима“ опкољеним блокадама, и оних који још увијек нијесу свјесни да је вода дошла до пода.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: