Стратег српске побjеде на Церу (ВИДЕО)

У ноћи између 15. и 16. августа, на падинама Цера, српска војска је наишла на аустроугарску извидницу. Окршај који је услиjедио прерастао је у легендарну Церску битку. Захваљујући сјајним маневрима генерала Степе Степановића, била је то прва побједа савезника над војском Централних сила.Прибраношћу и луцидном логиком, од потпоручника у српско-турским ратовима, војсковође и генерала у Балканским, Степа Степановић постао је један од највећих јунака српске војне историје. Историчар Александар Животић, каже да је Степановић био несвакидашња личност.

„Ријеч је о човјеку који је био изузетно предан послу, о човјеку кога није красила нека посебна комуникативност. Такође, о официру који је веома инсистирао на дисциплини, спровођењу прописа и апслоутном поштовању командне линије“, каже Животић.

На почетку Првог свјетског рата, као најстарији по рангу, Степа је постављен за заступника начелника штаба Војне команде. Водио је мобилизацију, а касније командовао Другом армијом која је имала значајну улогу.

„Друга армија је имала улогу маневарске групације која ће у пресудном моменту, када се буде јасно видео главни правац наступања аустроугарских снага, интервенисати да ли на дринском или великоморавском правцу“, објашњава Животић.

Генерал Степа Степановић увидео је значај Цера и заузео његове најбитније коте, што је осигурало прву побједу српске војске над непријатељем у августу 1914. Србија је тим успјехом привукла свјетску пажњу и стекла наклоност неутралних и савезничких земаља, а побједа на Церу овековечена је и у композицији Марш на Дрину Станислава Биничког.

„Оно што је карактеристично за Церску битку јесте исказана снага маневра, да се једном иницијативом и предузимањем смјелог напада, та офанзива сломи и да се протјера непријатељ„, каже Животић.

За заслуге у Церској бици, која је ушла у анале ратовања као ремек-дело војне вештине, генерал Степа Степановић унапријеђен је у чин војводе. До краја Првог свјетског рата, командовао је Другом армијом, која се истакла и у Колубраској бици, а посебно у пробоју Солунског фронта и избацивању Бугарске из рата.

Велике побједе и признања нису утицали на Степину скромност. Кажу, био је такав од раног детињства. Степа Степановић је рођен 1856. године. У кућу у Кумодражу доселио се са породицом када је имао само пет година и ту је живио до поласка на Војну академију. Житељи Кумодража причали су да је и касније често долазио и обилазио породицу и пријатеље.

Историчар Саво Скоко овако описује Степановића:

„Иза увек озбиљног, па и натмуреног лица најомиљенијег српског војводе крило се широко људско срце, а иза претјеране строгости, која је понекад личила на дрил, очинска брига за своје војнике, полуписмене српске сељаке; штедећи њихову крв, неријетко се замјерао својим претпостављеним старјешинама и сусједима.„

Савременици истичу да су његова висока интелигенција, оштроумље и брзина са којом је доносио судбоносне одлуке и диктирао борбене заповијести изазивали дивљење код његових непосредних сарадника; да парадни дочеци и испраћаји са музиком и банкетима за њега нису постојали ни онда када је био на врхунцу славе.

То најбоље потврђују Степановићеве ријечи упућене дописнику Пресбироа Врховне команде, који је поводом Церске битке хтио да напише његову биографију за савезничку штампу:

„Немате шта да пишете. Све што се урадило – урадили су официри и војници моје армије. Они су највише допринјели да непријатељ буде побијеђен и да се земља ослободи. Када баш хоћете нешто да пишете за француске и енглеске новине, ето, то напишите.“

Војвода Степа Степановић, један од највећих војсковођа из Првог свјетског рата, последње године живота провео је скромно као пензионер у Чачку, у коме је и преминуо 27. априла 1929. године.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: