Српско чојство и јунаштво или да ли учимо погрешну историју
1 min read
Пише: Горан Киковић, историчар
ПОВОДОМ СТОГОДИШЊИЦЕ ЗАВРШЕТКА ПРВОГ СВЈЕТСКОГ РАТА 1918.-2018.
Војвода Марко Миљанов Поповић је оставио јединствену дефиницију чојства и јунаштва код Срба и народа са простора Балкана, која гласи: „Јунаштво је када себе браниш од другога, а чојство кад другога браниш од себе“.
Често се поносимо нашим прецима, дичимо се њиховим медаљама, а онда схватимо колико су нам огромно велико бреме моралности и части оставили. Просто се данашњи потомак уплаши кад покуша да упореди нас данас са генерацијом наших сељачких предака од прије сто година.
С времена на вријеме се питам, на шта овако расрбљени и разбијени личимо када се погледамо у огледалу старих слика спрам наших великих предака, уз неизбјежни понос да су такви јунаци живјели. А било их је таквих, потврђује опет Марко Миљанов написавши: „Драги брате Србине, да си имȃ прилике и да си гледȃ јунаке, које сам ја гледȃ, неби ти дало срце мира доклен се не би озвâ јунацима који весело мру за своје и свија нас право…“
Иако не можемо да се препознамо у ликовима наших предака, нема мјеста очајању. Нијесу ни они у свакој ситуацији били величанствени. А сурова истина је да ми данас нећемо моћи да се покренемо ка изласку из мочваре у којој се гушимо док поново, како знамо и умијемо, не успоставимо високе вриједности на које смо заборавили.
Ево једног примјера чојстава из Великог рата (Првог свјетског рата 1914-1918) којег су Срби водили против Аустроугарске:
„Године 1914. водила се жестока борба око Аде Циганлије у Београду. Послије битке српска војска је сахранила жртве са обје стране, уз војне почасти. Код страдалог аустријског потпуковника Аугуста Шмита српски војници нашли су неотворено писмо, за које су сматрали да је била наредба за напад. Али, то је било писмо његове кћерке из Беча. Српски официри, на челу са мајором Светомиром Ђукићем, одлучују да пошаљу писмо младој Аустријанки:
‘Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога Цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији.
Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја пао на пољу части.
У исто време Вас извештавамо да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо.
Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван. Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот’.
Послије неког времена стигао је одговор од госпођице Шмит:
„Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала. У овим тешким моментима за целу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљујуће, утолико пре и више што је наш тата заиста завршио свој живот достојанствено. Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра хероја. После овог писма нарочито ценимо подвиге малене србијанске војске, која је достојна сваког дивљења“.
Било је увијек оваквих и сличних примјера чојства и јунаштва, учила нас је историја, која је данас на удару поготову на Балкану. А одакле је то дошло? Доласком комуниста доживљавамо, за неупоредиво краћи период, највероватније и највећи ударац на сопствену историју, њеним поновним мијењањем. Па смо тако својевремено у хронолошким комунистичким часописима могли прочитати и изјаву једног од водећих људи у држави комунисте Милована Ђиласа, који је оставио реченицу која нам је данас сасвим довољна за одговор на постављено питање, а он је вјеровали или не рекао: „Историчари не треба само да записују и бјележе историју, већ треба и да је мијењају“.
Чувамо историју, традицију и хероје! Слава нашим великим прецима, јунацима ослобођења и уједињења до 1918. године!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
… Kada treba, kada je trebalo, kada bude trebalo, pištolj sam i puška!
Takvo mi je porodično i kulturno nasleđe, sve si u pravu.
… Ti si biva neko načisto šizofreno!?
Šibom ću ja tebe, a te neđe nagazim, sreća je tvoja što rukom ne smijem, zabranjeno mi!
… Izlječio bi ja tebe od nesojluka brgo!
A da šta će đikan no da prijeti! To mu je svo znanje i porodično kulturno nasljeđe!
No, muka je golema , snaga i zdravlje su ga izdali ali se on još junački kočoperi na kompjuteru!
… Ti vrano, ti mi kao nešto znaš o diplomama iz Priština!?
Četri su danas srpska akademika sa diplomom iz Prištine, jedan američmu akademik teh. nauka, Tanjeviç iz sela Svinjare, brojni profesori Univerziteta i uvažavani stručnjaci brojnih profesija! U zemlji i izvan nje!
Ne računajući albansku nastavu, smatrao se u Srbiji drugim u rangu, poslije beogradskog, naravno.
Podgorički mu svakako nije za poređenje.
Ali ođe priča ko gođ što hoće, pa i ti vrano, kukavna ptico, kukavni ti znanje.
Kiković nije istoričar nego profesor istorije sa diplomom iz Prištine,iz vremena kad je bilo samo dovoljno da se upišete i diploma je tu…U ovome tekstu nema ništa novo,on samo prepisuje i navodi već poznato!?Istoričar je nešto drugo,u njegovim „djelima“ nema ništa potkrijepljeno ličnim istraživanjima i saznanjima da bi se nazvao istoričarom !Da bi bio neko istoričar potrebno je da prizna njegove radove određena kompetetna institucija.Predlažem mu da piše o Šćepanu Malom jer je i on samozvani vladar kao i ovaj samozvani istoričar.
Да поновимо најважније,и ради овија те су малкице спорији ,и ради нараштаја који стасава ::
Слава нашим великим прецима, јунацима ослобођења и уједињења до 1918. год.
Јер конац дјело краси и у временима смутње указује на пут!
Срби,свога посла.
… Sve ti je izviše tačno, Gostu!
Uvijek smo takvi bili u miru, ma je mira na svu sreću rijetko bilo.
Nijesmo ti mi ljudi za mir, naopaki!
U miru ugnjilimo, usmrdimo.
Човечност, људскост, племенитост је осећај за друге.
Племенитост је оно што носимо, што је у срцу и души.
Да ли је племенит, то не зна нико од нас, док не дође у прилику да учини нешто такво.
То је мера – јесмо ли људи или нисмо.
Племенитост и подвиг иду заједно – једно без другог не може.
Чојство је увек и јунаштво, као што и јунаштва нема без чојства.
За подвиг треба још и мало храбрости.
То је несебичност када заборавите на себе и жртвујете се за друге.
Племенитост и подвиг иду руку под руку.
Ако човек није племенит не може да начини подвиг.
Подвиг је ,,последица“ племенитости.
Подвиг и племенитост, чојство и јунаштво су љубав према другима.
Од тога нема ништа веће на овоме свету!
У свим световима!
Нећете замерити ако додам, немам монопол на истину, просто моја размишљања :
Када неко каже, како у Црној Гори нема више потомака Његоша и Марка Миљанова, и како би Секула Дрљевић био поносан данас јер у Монтенегру преовладаше његови потомци, јад и беда без чојства …
И када неко каже, да је од јунаштва Црногораца остало још само ударање из НАТО чопора као и код друге пашчади …
Ја знам да је ово пролазно … да је потребно …
Опет лакмус да се виде наши и њихови.
Добро је да Срби знају шта их чека … добро је … ако се не могу са Монтенегром изборити, онда Црна Гора није за њих довољно важна … дуго се спрдају са Милом, са собом … долази време да се престане са немаром према себи, кад већ Србија не помаже Србима и Црној Гори, мораће наша браћа Срби и Црногорци САМИ у ову битку … ако им је стало до себе. … у Београд ће увек моћи да побегну, али и овде то више неће бити ОНИ Црногорци ….
Трњо,
залутали сте, није ово Ваша тема. Нисте ништа схватили! Какви црни четници, рат се завршио одавно! Ко у 2018. години још трабуња у четницима, партизанима, каубојима, индијанцима, тај заслужује сажаљење… Марко Миљанов, као Куч, Брђанин и Србин, давао је примере чојства, не гледајући ко је ко. Чојствени су у његовим „Примјерима“ и Црногорци и Брђани и Малисори и Турци.
… Slava i hvala velikome vojvodi Marku Miljanovu Popoviću!!!
Slava mu za njegova djela i mušku mu snagu, junaštvo njegovo!
Hvala mu, još mu i poviše od hvale, što i nas otud Katunske poduči i kako, i zašto moramo da budemo bolji ljudi!
Niko i ništa na nas, naše stare, niije tako uticalo kao njegovi primjeri čojstva i junaštva, koji su se prenosili s koljena na koljeno i koji su nas onako divlje i plahe oljudili!
Otad se, zahvaljujući baš njemu, vodilo računa i o obrazu.
I mi smo biva naučili da ga, kada gođ nam se da dobra prilika, stavimo isprijed junaštva!
Manje više lako, brzo su naše pređe priumili da čovjeka čini mužem samo kada ovo dvoje ide zajedno pod ruku!
… Da se ne brukamo, kako se ozgo čovjeku, Katunjaninu, makar junaštvo podrazumjevalo
Tako je jednom i bilo, a danas …
Zaista,kakav bi čovjek bio sin neponovljivog vojvode Marka da mu je Bog dao da poživi i kakvi bi bili njegovi naslednici?
Ovo se pitam zbog princa Mihaila(gromade od čovjeka,koji je očito znao za Markove primjere čojstva i junaštva) i njegovog sina Nikole.
Uopšte se postavlja pitanje, jesmo li mi djeca svojih roditelja,za ovu komunističku djecu se to podrazumjeva ali šta je sa nama?
… Svi su, Zorane, gore krša jednom znali za Miljanova i njegovu “ čojsku nauku „, zaneti njome!
Onda su se utrkivali ko je bolji čojak, kako je to teže nego biti junak!!!!
Imao sam sreće da živim pored đedova koji su oba bili neko! Nikad ih nijesam čuo da slave bilo čije i bilo kakvo junaštvo, već im je svaku primjer bio primjer čojstva, uz blagu suzu, kako se to, jel’ de, podrazumjeva!
… Mrka pogleda, suzna oka, j… priču bez dramska trenutka!
Nema njih više, ni mojih ni tuđih đedova zanetih Markom Miljanovim i njegovim ljuckim skazanijima koja slave čovjeka u junaka!
Ne znam ti ja, da li i nas uopšte ima!?
Zbilja, ima li nas za bilo čega?
Горан Киковић историчар, поштовање,
Сви одлично знамо дефиницију Марка Миљанова о чојству и јунаштву. То је уткано у биће сваког Србина, све док комунисти и премудри латини нису нешто ту променили.
Када је свети владика Николај уредио гроб неког погинулог Немца из I светског рата, добио је захвалницу од Хитлера, а наши Антифашисти су брже-боље светог владику прогласили за шта друго но за фашисту. Чак нису водили рачуна о још већој захвалности Хитлера који је светог владику метнуо у логор Дахау.
Сада је пример чојства нешто мало модификован, сада је чојство ако Србин навија за репрезентацију Хрватске. Показивање свету да одлично памтимо добро које су нам вековима чинили. Наравно са таквим чојством сва врата су нам отворена, чак нам се дозвољава и да победимо на неком светском турниру. И скоро сва врата естраде и уметности су нам отворена.
Dakle, Kiković je,kao tipičan srpski istoričar, ovaj put nanišanio jednu apsolutno i isključivo samo crnogorsku osobinu: čojstvo ! On kao svesrdni promoter „zasluga“ Pavla Đurišića nema pravo da govori o čojstvu a ni o junaštvu te družine jer toga nema u njihovoj „silna će borba da budeeee!“